E - INTERVJU: Boško Savković, Beograđanin večno zaljubljen u Srebrno jezero i film

Braničevo

Kultura

E - INTERVJU: Boško Savković, Beograđanin večno zaljubljen u Srebrno jezero i film

Foto: TO VG, Marina Grasilović, plakat

How Good Of A Friend Are You Really?

Ja sam protiv toga da se kultura centralizuje, imamo dešavanja u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, sve ostalo su neke roštiljijade, kobasicijade, malo je kulturnih događaja u malim sredinama i zato je Veliko Gradište mesto gde Silafest treba da ostane, kaže tvorac ovog festivala.

Boško Savković, pravnik po obrazovanju, jedno vreme radio je radio kao novinar, da bi ga film na kraju u potpunosti osvojio. Ljubitelj je motociklizma, skijanja, ronjenja i ribolova. Svoju ljubav prema Dunavu, Srebrnom jezeru i vodi uopšte, pretočio je u filmove „Tamo gde Dunav srebrom sjaji“ i „Srebrno jezero – četiri godišnja doba“. Iako su njegova druga ostvarenja višestruko nagrađivana u svetu, odlučio je da pruži šansu rediteljima širom sveta koji se bave turizmom i ekologijom, da budu nagrađivani u Srbiji i da prošire svoja znanja i vidike, a na drugoj strani da svojoj ljubavi iz dvadesetih godina – Srebrnom jezeru, uzvrati lepotom stvaranja i davanja, pa mu je podario filmski festival Silafest. Za jedanaest godina jezero kod Velikog Gradišta pohodili su brojni oskarovci, najbolji iz sveta filma,pa je ovaj kraj postao prepoznatljiv daleko izvan granica Srbije. I Boško Savković dobio je mnogo – uspeo je da ostvari svoj cilj, a to je, kaže, možda i najvažnije u životu.

Završili ste pravo, radili kao novinar, ali je ljubav prema sedmoj umetnosti pobedila. Koji je to bio prelomni trenutak kada ste se odlučili za film i zašto baš film?

Čitav život film mi je bio velika ljubav, uvek sam gledao filmove i učio iz njih. Mislim da su nekada filmovi pravljeni da nešto naučimo. Čitave generacije su saznavale iz filma kako se živi i kako se umire. Jedna generacija je zaista živela u filmu. Ja sam tako voleo da ih gledam, da saznajem iz njih, a u isto vreme nisam hteo da budem glup, pa sam magistrirao pravne nauke.

Danas su filmovi postali nešto drugo, to su blokbasteri kojima je samo važno koliko će gledalaca imati.

Kaže se „jednom novinar, uvek novinar“. Da li se vraćate povremeno toj profesiji, pišete li ili je ta ljubav prema novinarstvu nestala?

Naravno da nije nestala. Zaista, jednom novinar uvek novinar. Ja sam do 1993. godine prošao sve što može da prođe jedan mladi novinar od radio programa „Ritam srca“, „Indeks 202“, studentskih novina „Student“, onda sam radio za „Intervju“, tadašnji veliki politički magazin. U to vreme su politički magazini imali tiraže po više od 200 hiljada primeraka, postojali su „Nin“, „Duga“, „Start“ u Zagrebu, „Intervju“... To su bili ozbiljni, uticajni časopisi, koji su izlazili na nedelju, dve dana. Mrzeo sam dnevno novinarstvo, ali ozbiljne analitičke tekstove sam voleo da pišem. Zbog sistema u kojem smo živeli, zbog rata, zbog cenzura, 1993. godine apsolutno sam rešio da dam otkaz srpskom novinarstvu. Posle toga napisao sam neke knjige o novinarstvu, o slobodi medija, i na kraju sam 1996. godine osnovao „Našu krmaču“. Kolporter u Požarevcu bio je Momčilo Veljković Moče, sada dopisnik nekih dnevnih listova. Moče je bio jedini kolporter koji nikada nije morao da da pare „Našoj krmači“. On nije bio običan prodavac novina, on je radio misiju. Požarevac je bio zabranjeni grad. Mi nikada nismo mogli da uđemo na tržište u Požarevcu, a onda se on pojavio i mi smo mu davali novine da ih prodaje i bukvalno sebe finansira. Tako je došlo i do onog incidenta sa Markom (Miloševićem). Pokojni Luka, Mile i on, to je bila ta ekipa koja je posle osnovala Otpor, koji je polako urušio sistem Slobodana Miloševića. 

Kako se rodila ljubav prema Srebrnom jezeru

Kako se i zbog čega rođeni Beograđanin „zaljubio“ u Veliko Gradište i Srebrno jezero? Zašto baš tamo, a ne recimo Golubac, Smederevo, pa možda i Požarevac...?

U Požarevac se nikada ne bih zaljubio, već sam ga zaobilazio u širokom krugu, zato što je bio zabranjeni grad i kao grad pripadao osobi koju nisam podnosio, to je bio Slobodan Milošević. Kad god sam prolazio krstio sam se i zahvaljivao Bogu kada je napravljena obilaznica, pa nisam morao da prođem kroz taj grad. I danas retko svratim u Požarevac, baš kada mi treba neki deo za auto, kada nemam gde da sipam gorivo ili odem da popijem piće sa Močetom, ali sa teškom mukom.Tako da Požarevac nije mogao nikako da bude. Zašto Srebrno jezero? Ja sam rođeni Beograđanin, pet generacija iz Beograda, baš nas je retko takvih ostalo, a onda se u životu napravi neka situacija. Pre tridesetak godina vodila se neka priča o tamo nekom Srebrnom jezeru koje je tada nastalo. Svi smo vozili motocikle i sutradan posle moje slave, neko je rekao „Hajdemo na Srebrno jezero“. Tada je onaj stari hotel tek počeo da se gradi, postojao je kamp, neka česma, priručni WC. Zaljubio sam se tada u jezero, ribolov. Ja bez vode ne mogu da živim. Počeo sam da dolazim, drugi, treći put i onda se ukazala prilika, jako daleko od kampa, kilometar i osamsto metara, da kupim tri ara placa. To nije bio ni plac, već neraskrčena parcela, morao sam da krčim bagrem i topolu. Kao klinac od 24 godine bio sam ubeđen da me tamo nikad niko neće naći, da ću tamo kad omatorim, kao što sam sada mator, moći da sedim i pišem scenarije za neke svoje filmove i knjige. Međutim, sada je sve uređeno postoji put, postoji svašta...

Tamo gde Dunav srebrom sjaji

Verovatno je i film, „Tamo gde Dunav srebrom sjaji“ proizvod ljubavi prema gradištanskom jezeru. Šta vam je donelo to autorsko delo, a imate li informacije šta je donelo Srebrnom jezeru?

To je bio jedan od promotivnih turističkih filmova koji je bio nagrađivan na festivalima. Urađen je bukvalno za sto evra, jer tadašnja Turistička organizacija nije imala više para, a trebalo im je nešto za sajam. Uzeo sam neke svoje stare snimke i onda je to bukvalno kao kada imate neko  ludilo  u glavi, sve se uradi za dva dana. Moraš da pomogneš ljudima kada ne znaju sami sebi da pomognu. U to vreme turizam na Srebrnom jezeru nije ni postojao, tek je bio u začetku. Možda je tada bilo lepše.... Eto, tako je nastao taj film. Uradio sam još jedan  „Srebrno jezero – četiri godišnja doba“. Ja sam na tom jezeru i leti i zimi, u proleće i u jesen. Godinu dana sam snimao film da niko nije znao. Jednog dana sam došao i poklonio im ga, da imaju novi film. To je prelepo, i kada je leto i ljudi se kupaju, i u jesen kada je sve žuto i zeleno, u proleće kada počinje onaj beli bagrem da cveta...

Silafest – festival koji edukuje gledaoce, ali i autore

Kako je nastao Međunarodni festival turističkog i ekološkog filma „Silver Lake Tourfilm festival“ - Silafest?  Zašto turizam i ekologija kao teme?

Te vrste festivala nema kod nas. To je prvo, uvek gledaš da li je nešto novo. Onda smo krenuli od toga da je Silafest nastao iz festivala Mefest, koji je postojao i koji se sa godinama raspao, i nekako mi je došla ideja da napravimo festival u Velikom Gradištu. Na samu pomisao da treba da postoji filmski festival u gradu, svi su me gledali, kao da sam im rekao da će „Zastava“ Kragujevac da napravi „spejs - šatl“. To je bilo daleko od ljudi, da li će oni da shvate da će tu doći neki režiseri iz sveta. Međutim, ja sam u tom svetu, to su sve moji prijatelji, znam šta rade i kako rade filmove. Jednostavno, to je malo krenulo „grlom u jagode“, bez nekih sredstava. Prva godina je bila super i onda smo rekli - zašto ne i dalje. Svake godine sam se nervirao posle festivala i rekao neću više nikad, pošto mala i lokalna sredina razmišlja malo drugačije o filmu i kulturi. Sledeće godine, opet dođe vreme i krenem da radim i evo dogurasmo do jedanaset godina.

Jedanaest godina trajanja – napravite kratak osvrt na početak i festival danas. Kada biste se vratili deceniju unazad, da li bi ponovo bio Silafest?

Bilo je perioda kada sam psovao samog sebe zašto sam ga pokrenuo. Međutim sa ove distance od jedanaest godina, postoji samo jedna žal, što se nije pojavio niko mlad, nov, koji bi to preuzeo da radi. Moja ideja je bila da napravim nešto, da ostavim Gradištu i da oni sami krenu da rade. Mala sredina je mala sredina.Treba da postoji znanje i organizacija da bi se tako nešto uradilo. Mi smo ipak za sve ove godine imali nekoliko oskarovaca kao goste Silafesta. Imali smo najpozvanije ljude iz sveta filma, promocije iz svih mogućih turističkih organizacija Evrope, Azije...

Ovogodišnji dobitnici na Silafestu

Velika je konkurencija filmova na festivalu, mnogo autora, stranih i domaćih. Recite nam nešto o kvalitetu ostvarenja koja pristižu.

Ako hoćeš da imaš dobar festival onda moraš da imaš najbolje filmove. Ne postoji ništa između. U životu sam naučio - posao ili radim, ili ne radim. Za neke druge filmove koji nisu turistički imam 56 međunarodnih nagrada, dve nagrade u Kanu, Zlatnog i Srebrnog delfina. Naučio sam da ako hoćeš nešto da uradiš, to mora da bude najbolje. Ljudi u Srbiji ne znaju koliko je film važan za promociju turizma i koliko je ekologija bitan faktor za turizam. Niko  neće da dođe negde gde nije sređeno, čisto, dosta mu je njegovog prljavog vazduha u gradovima. Treba da bude nešto lepo, čisto i sjajno, da bi neko potrošio svoje pare tu. Svetska organizacija UN, organizacija za turizam UNWTO pod čijim je pokroviteljstvom Silafest, ne odvaja ekologiju od turizma. To su nekako dve potpuno spojene kategorije. Zato smo napravili ekologiju i turizam. Kvalitet filma koji stiže je vrhunski.

Da li možete da zamislite da Barozo, jedna mala pokrajina u Portugaliji, uloži 1,7 miliona dolara u film koji traje minut i po i ne angažuje nikog da radi muziku za te filmove. Kada se radi kako treba, mora i da se isplati. Oni su za dve godine podigli broj noćenja u toj pokrajini za 800 odsto. I brzo su vratili uloženo.Mora tako da se radi. Naši ljudi su navikli, katalog, brošura, sajmovi, drž’ ne daj. To je vrlo spor put da informacija stigne do krajnjeg konzumenta. Danas u digitalno doba kada informacije putuju neviđenom brzinom, kada postoji Fejsbuk, Instagram, Youtube, vi morate imati vidan sadržaj, koji će brzo, efikasno, glasno i jasno pokazati šta neko tamo očekuje. Ljudi više nemaju vremena. Živimo previše brzo i ako te u prvih trideset sekundi nešto ne zaineteresuje, ti ideš dalje. Zato svi turistički promotivni filmovi ne traju više od pet minuta.To je vrhunac što će nekome da drži pažnju.

Kakav je kvalitet domaćih dokumentarnih filmova uopšte? Koji je kvalitet turističkih i promotivnih filmova?

U odnosu na količinu novca sa kojom radnici kulture i filmadžije raspolažu u celoj državi,  0,37 odsto budžeta pripada kulturi i informisanju zajedno, mislim da ljudi sopstvenim sredstvima i snagama prave dobre filmove. I pored toga mi dobijamo veliki broj nagrada u svetu, kao autori dokumentarnih filmova. Ako gledamo te parametre, mi smo super. Nisam siguran da li bi radili bolje filmove kada bi imali više novca, ali je novac definitivno jedan od limitirajućih faktora. Što se tiše promotivnog i turističkog filma, tu ništa nismo naučili. Šalju neke filmove, kažem im: Kako možete da pošaljete film koji je titlovan na ćirilici i ne postoji na engleskom? Kome se vi obraćate? Koja je vaša ciljna grupa? Kažu: Kuršumlija. Pa Kuršumlija je tu. Neće neko iz Kuršumlije da vam bude turista. Ljudi, pozovite nekog bar iz Leskovca da vam dođe i ostavi pare. Ciljna grupa mora da bude neko preko. Svi moraju da pričaju - 25 minuta priča kako lipa miriše, kako je kapetan Miša tamo sedeo i pisao neka pisma...Nemaju ljudi vremena za to. Potpuno je drugi pristup filmu. Turističke organizacije ulažu užasno mnogo novca u to. Svakog dana na festivalu, jutro posle prikazivanja filmova, autori na konferenciji pričaju o svojim filmovima.Neverovatno, ali pitanje naših autora je uvek „Koliki je bio budžet“. To je prvo, nepristojno pitanje, ali pošto se svi druže, onda pričaju o tome.  Iz privredne komore Portugala su rekli da su uložili u film 20 hiljada evra. Bilo je „ vau“. Ljudi, 20 hiljada evra danas nije ništa. Šta bismo uradili sa tim novcem? Mislim da ne bismo uradili ništa, jer ne znate cene. Onda se pojavila Ana Bolo, predstavnica Turističke organizacije Rige iz Letonije, koja je rekla: „ Mene je posle ovoga stramota da kažem, ali mi smo uložili više stotina hiljada evra“. Onda je nastao tajac. Da, ali oni su u roku od tri meseca imali toliku gledanost na Youtubu, što niko nije očekivao. Imali su porast noćenja za 140 odsto. Kada su izračunali broj noćenja, videli su da je to više nego što Riga ima stanovnika. I kada se to podeli ispada da su uložili po 30 centi u film za jedno noćenje. Mi još uvek tako ekonomski ne razmišljamo.

Konferencije za medije, jutro posle projekcija

Pripreme traju godinu dana

Rekli ste na završnoj večeri festivala da se 12.Silafest već priprema – dakle cela godina je potrebna da sve izgleda kako jeste. Da li Silafest ostaje ovakav kakav je ili će biti nekih novina?

Festivalska godina traje odmah čim se završi jedan festival, već počinje da se sprema drugi. Samo tako može da funcioniše, pogotovo u uslovima ograničenih resursa.Da se razumemo, nije jednostavno imati 57 filmova, od 196 koliko je stiglo, i pozvati svakog od autora da ti bude gost sedam dana, platiti mu hranu, piće, avionske karte, obezbediti mu kako da dođe od Beograda, imati eminentne članove žirija, obezbediti prateće manifestacije kako bi pokazali koliko je to Podunavlje lepo. Sve to traži izdatke. Ovi budžeti za festival su smešni.Ukoliko ne počneš odmah da se spremaš budi siguran da u junu naredne godine nećeš da uradiš ništa ako tada počneš o festivalu da razmišljaš. Mislim da festival treba da ostane u Velikom Gradištu, mada sam imao mnogo ponuda da se preseli u Zemun. Divan je Zemun, ima tu mesta, ali mislim da nama kao Srbima fali odnos prema kulturi. Ja sam protiv toga da se kultura centralizuje. Pogledajte, mi imamo kulturu u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i tako, sve ostalo su neke pasuljijade, roštilijade, kobasicijade. Mi imamo jako malo kulturnih stvari koje se dešavaju u malim sredinama. Zato mislim da je Veliko Gradište mesto gde festival treba da ostane, da je Srebrno jezero jedno divno mesto. Nekako su ljudi koji godinama dolaze na festival, iz raznih razloga, navikli na to mesto. I pored svih manifestacija koje ima - Pasuljijada, Alaske večeri, Carevčevi dani, Veliko Gradište mora da ima nešto od svetskog značaja. Ako pogledate na internetu  Silafest se nalazi na svetskoj listi festivala, ima svoj kalendar i svi znaju gde se nalazi.

U vrlo odabranom društvu festivala. Ljudi ne mogu da razumeju kada kažem da UNWTO drži jedan festival u Los Anđelesu, Njujorku, Berlinu, Beču, Varšavi, Portu, Istanbulu i sada se tu nađe jedno malo Veliko Gradište. Uvek se plašim da li smo sposobni da se nosimo sa svetom. Svi polako starimo, a ne vidim nekog mlađeg sa lokala koji bi ovo nastavio da radi. A to bih stvarno voleo.

Možete li nam otkriti makar delić planova za naredni festival?

Tim koji dobija ne treba menjati. To je recept. Ima festivala na koje pošalješ filmove, žiri pogleda, obaveste te da si dobio nagradu, ljudi se spakuju, odu tamo, festival traje jedan dan, pokažu ti grad i sledeće večeri imaš dodelu nagrada i ideš kući. To nije dobro. Kada dođu ljudi iz inostanstva i pogledaju filmove, pokažeš im šta nudiš, poželeće da to jednog dana urade ponovo. Zbog toga je Silafest postao i neka vrsta radionice. Ljudi uče jedni od drugih, razmenjuju iskustva, drže master klaseve o korišćenju muzike u promotivnom filmu, onda tu su kamere, kako se radi tehnički. Uči se od toga kako se bira ciljna grupa kada radiš promotivni film ili ekološki.   Nije festival došli ljudi, jeli, pili... Mada Silafest zovu i „no sleeping festival“ – festival na kojem se ne spava. Stalno je žurka, po celi dan, i svi gledaju sve filmove i pričaju o njima. Mislim da će tu biti još mnogo interesantnih stvari.

Još jedan festival na Dunavu

Kakvi su dalji planovi Boška Savkovića?

Pričao sam sa ljudima iz Golupca, u planu je da se sledeće godine napravi festival istorijskog filma koji će biti na Golubačkoj tvrđavi. To može da bude nešto zaista interesantno za ceo svet. Zato što je ta vrsta festivala retka, postoji samo jedan u regionu i još dva u čitavoj Evropi.

Festival „Ispod površine“ u Golubačkoj tvrđavi

Mislite na festival „Ispod površine“?

Da, ove godine su napravili nešto što je bilo revijalnog karaktera, bio sam fasciniran. Golubac je malo mesto, neću da kažem selo, ali svake večeri bilo je više od dvesta ljudi koji su pratili projekcije i razgovarali sa ljudima koji su kompetentni za te filmove, za te teme koje su gledali. Mislim da sledeće godine možemo da dovedemo ozbiljne producente koji se bave selekcijom filmova iz celog sveta. Nadam se da ću sledeće godine ljude sa BBC - a, History Chennel-a, ZDF – a, kuća koje se time ozbiljno bave, da dovedem u Golubac.

Ambijent je adekvatan za tako nešto. „Sanjaj veliko, pa očekuj da se desi relno, jer ako ne sanjaš veliko neće se desiti ništa.“ Ja uvek sanjam veliko.

Sada bi trebalo da snimim i jedan promo film, „Lowbudget“, naravno, baš za Golubačku tvrđavu mora da se uradi, kako bi sledeća sezona bila sačekana kako treba. Sajam u Londonu se očekuje. Spremam fim o Univerzitetu u Beogradu. Malo ljudi zna da je Beogradski univerzitet bio treći najbogatiji u Evropi pre Drugog svetskog rata, posle Sorbone i Univerziteta u Beču. Bili su bogatiji od Kembridža i Oksforda. Nije mu bila potrebna nikakva pomoć od države da bi funkcionisao. Onda je došla 1945. godina, sve je nacionalizovano i završilo ko zna gde i sada se Univerzitet nalazi ispod 300. mesta na Šangajskoj listi. Nastao je od ljudi koji su verovali u obrazovanje i svoja dobra ostavljali Univerzitetu. Imao je zadužbinarski fond koji je vodio računa o tome. I 1945. godine sve je to nestalo. Ja ću da napravim priču o ljudima koji su zadužili srpski narod, koji su potuno zaboravljeni. Znamo samo za Kapetan Mišino zdanje. U blizini Univeziteta se nalazi „Natalijino“, kuća kraljice Natalije, koja je čitav Majdanpek poklonila Univerzitetu.

Continue Reading
Povezane teme...

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top