Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Sedamnaest godina održavanja manifestacije “Dani bilja i gljiva Homolja” doprinelo je da svi u Krepoljinu bolje upoznaju prirodu koja ih okružuje, da uživaju u njoj, u bogatstvu gljiva, ali i da mogu da ih pronađu i raspoznaju od osnovnoškolskog uzrasta.
Već u petom razredu učenici Osnovne škole “Jovan Šerbanović” iz Krepoljina mogu sa priličnom sigurnošću da prepoznaju određene vrste pečurki koje se najčešće mogu pronaći u njihovom kraju.
To su uglavnom jestive i neotrovne poput vrganja, jajčare, žutog pileta i truta koji koriste pčelari i pčele. Ima i otrovnih, kao što su zelena pupavka, muhara, zavodnica…ali one se ređe nalaze.
“Najzanimljivija od svih koje sam pronašla bila je jareća brada. Raste na drvetu i stvarno liči na jareću bradu. Ona je retka i zaštićena. Bila sam zadivljena i oduševljena otkrićem. Ali bilo mi je zanimljivo i da se družim, istražujem i proučavam sa decom iz drugih krajeva zemlje”, još uvek je ushićena Nikolina Mijajlović koja je dobila i diplomu za pronalazak retke vrste.
Nikolina je pronašla jareću bradu koja se veoma retko viđa
Nikolina kao i druga deca u ovoj osnovnoj školi imaju dovoljno predznanja da svaku gljivu na terenu istraže, temeljno je posmatraju i analiziraju njenu boju, oblik, lokaciju, veličinu i svrstaju u određenu kategoriju.
Ona priznaje da bi bila vrlo ponosna kada bi jednog dana otkrila novu vrstu gljive i tome se nada.
Osim učenika iz krepoljinske osnovne škole, na “Dane gljiva i bilja” dolaze učenici i učesnici iz svih krajeva Srbije. U potragu za pečurkama ide se u grupama, među kojima su dve dečije: mlađa, koju čine učenici petog i šestog razreda, i starija u kojoj su učenici sedmog i osmog razreda i koja pohodi veći teren. A tu su i grupe za odrasle.
Manifestacija je svima zanimljiva jer se nadmeću za najlepšu i najbogatiju korpu, redak i najveći primerak.
Tijana Nikolić bila je najsrećnija kada je pronašla nekoliko primeraka zelene pupavke iako je to bio opasan poduhvat.
“Tražila sam kapice da ih stavim na žireve kako bih ukrasila korpe. Kada sam kopala mahovinu, ja sam ugledala gljivu. Ona uopšte nije izgledala kao zelena pupavka na slikama. Mislila sam da to nije otrovna gljiva, ubrala sam je i odnela nastavnici bez rukavica i onda smo tek svhatili koliko je opasno. Bila sam i srećna i uplašena,” priča nam Tijana naglašavajući da su odmah morali da peru ruke jer je to najotrovnija gljiva u Srbiji.
Pošto je to bio prvi primerak te vrste pronađen na manifestaciji, ubrzo je postao izazov naći zelenu pupavku u šumama oko Krepoljina. Posebno zato što su bile mlade i razlikovale se od onih koje su do sada viđali u knjigama.
Nije uvek jednostavno pronaći vrstu koju želiš. Uglavnom zavisi od terena i uslova koji su neophodni za rast određene vrste. Zato su u Krepoljinu neke gljive češće a neke ređe.
Najuzbudljiviji deo manifestacije bio je kada su otkrili da ima zelene pupavke koja je otrovna gljiva
Ako se vrsta odomaćila na nekom terenu, čak i početnici je mogu naći za desetak minuta ako se detaljno traži. Ali uvek treba dobro paziti i razlikovati otrovne od neotrovnih, podsećaju naše sagovornice.
Za mnoge porodice u ovom kraju sasvim je prirodno da pečurke za svakodnevnu ishranu naberu u obližnjoj šumi.
Profesorka biologije Mikica Petrović, koja vodi gljivarsku sekciju, kaže da je ovo bila najbogatija jesen u poslednjih nekoliko decenija kada su u pitanju vrganji.
“To je na neki način bilo i očekivano jer je prvo bila izuzetno velika suša, a onda su padale obilne kiše, zemlja se natopila. Gljive su počele da rastu svuda u neograničenim količinama. Ovde i dalje ima ljudi koji žive od vrganja, iako ih je ranije bilo mnogo više. Ove jeseni ih je bilo toliko da su ih traktorskim prikolicama prenosili i svako ko je zašao u šumu mogao je da ubere bar za sebe, ako ne za prodaju,” kaže profesorka.
O nezapamćenoj jeseni po rodu vrganja svedoče i same učenice koje su viđale pune traktorske prikolice vrganja. A kako kažu, bilo je i žena koje su brale i po 18 kilograma dnevno.
Omiljena jestiva pečurka Tijane Nikolić ipak je šumsko pile, jer kako kaže, kada se ispohuje ima sličan ukus kao belo pileće meso i preporučuje da ga obavezno probamo. Sa time se slaže i profesorka Petrović.
Pored ovih osnovnih vrsta, u Homolju žive mnoge druge vrste gljiva. Najbogatija izložba bila je 2009. godine kada je ubrano 160 različitih vrsta.
Zanimljivo je da je u okolini Krepoljina pronađena i Graškovica pre skoro 20 godina, iako se smatralo da raste samo u Kanadi i Severnoj Americi.
“Gosti su bili fascinirani, jer je ranije nisu viđali. Nakon toga su rađeni i naučni radovi”, seća se Mikica Petrović.
Ovde je otkriven i “parazitski vrganj” ili “beli vrganj”, vrsta koja do tada nije bila zvanično registrovana.
“Mi ga nađemo jedne godine oni kažu izbeleo. Druge godine opet ga nađemo i ponesu ga u Beograd da ga ispitaju i nakon dosta ispitivanja upisan je u literaturu”, svesna je svog doprinosa profesorka biologije.
Tako je Krepoljin kroz “Dane gljiva i bilja” osim doprinosa kao manifestacija koja okuplja skoro 300 ljudi, doprineo i naučno-istraživačkom radu i evidenciji zaštićenih vrsta gljiva u Crvenoj knjizi.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Mladi talenti – budućnost lokalne zajednice” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
