Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Za odrasla i starija lica sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama, smeštaj u ustanove najčešće je jedini izbor, pa se u dve specijalizovane ustanove u Velikom Popovcu i Stamnici, čini sve da njihov kvalitet života bude što bolji.
Projektom „Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“ pokušavamo da javnosti predočimo više informacija o ovoj populaciji. U prvom tekstu istražili smo sve o toj vrsti invaliditeta – kako se stiče, kako se s njim živi i šta biva sa licima koje imaju ovu vrstu poteškoća.
INTELEKTUALNE TEŠKOĆE KOD ODRASLIH I STARIJIH – INVALIDITET S KOJIM SE ŽIVI I UMIRE
U nastavku otkrivamo, kako oni dospevaju u ustanove i kako izgleda njihov život u institucijama sisetma.
Prema rečima Jelene Savić, socijalne radnice u Ustanovi “Gvozden Jovančićević” u Velikom Popovcu, svaki korisnik dolazi preko uputnog organa, a to je Centar za socijalni rad iz mesta iz koga je i korisnik.
“Mi imamo saradnju sa 94 centra iz Srbije i četiri iz Crne Gore. Zahteve uvek šalju Centri za socijalni rad, nevazano za to ko podnosi zahtev za smeštaj. To može biti i sam korisnik koji želi da ode u ustanovu. Najčešći je slučaj kod naših korisnika da nemaju porodičnu podršku, to su deca koja su iz sistema od svog rođenja na zbrinjavanju, uglavnom iz doma ili hraniteljskih porodica prerastu pa dođu kod nas. Svi oni imaju mentalne poteškoće i to je uslov da bi bili smešteni kod nas”, navodi Jelena Savić.
Jelena Savić
Veliki broj njih u Popovac su došli još kao deca, maloletnici. Ima ih iz bivših jugoslovenskih republika, sa Kosova. Svim korisnicima zajedničko je što ne mogu potpuno samostalno da žive i obavljaju životne potrebe. Nekima je potrebna manja a nekima veća ili čak potpuna podrška, pa su tako i podeljeni radi adekvatnijeg rada sa njima. Stepeni podrške određuju se na osnovu stručne procene koja zavisi od brojnih faktora.
“Prvi stepen su korisnici koji su potpuno psiho-motorno ograničeni i zahtevaju kompletnu podršku. Što se tiče rada sa njima, to je okupacija najjednostavnijim aktivnostima. To znači da je potrebna kompletna medicinska nega od buđenja, jutarnje higijene, hranjenja, obavljanja fizioloških potreba. Tu se ne vrši samo nadzor, već i pomoć. Drugi stepen je blaža varijanta, mogu da obave fiziološke potrebe i njima nije potrebna pomoć, već podrška u nekim domenima. Treći stepen je nadzor, podsećanje da se odrade neke aktivnosti. Na primer, korisnik koji ne zna da se obuče u skladu sa vremenskim prilikama pa mu je potrebno da mu neko kaže. On to ume da uradi sam, ali mu je potrebno podsećanje. Četvrti stepen je stepen u kome je korisnik samostalan da živi uz minimalnu pomoć”, objasnila je Biljana Vulićević Pavlović, defektolog u ustanovi u Velikom Popovcu.
Biljana Vulićević Pavlović
U ustanovi “Nikola Šumenković” u Stamnici, za razliku od Popovca, na smeštaju su teži i teški slučajevi mentalnih poteškoća. Za njih je, kažu nadležni, institucija ipak najadekvatnija i smeštaj u ustanovi im produžava životni vek.
“Imaju redovne aktivnosti, ishranu, 24 časa nege i nadzora, i sama ta urednost je važna. Tu su sestre, negovateljice, pa i kada se desi neka rizična situacija (epi napad, zastoj srca…) reaguje se brzo. Lekari dolaze po potrebi, a kada je neki urgentni slučaj mi vozimo korisnike u zdravstvene centre Petrovac, Požarevac ili Beograd”, kaže Ana Tomašević, direktorka ustanove u Stamnici.
Slično je i u Velikom Popovcu sa zdravstvenom negom, jer kako godine prolaze većina korisnika ima neke prateće bolesti i potrebu za dodatnim lečenjem.
“Uglavnom su to internistički pacijenti, problemi sa plućima. Doktor za neurološke bolesnike dolazi jednom nedeljno, što je dovoljno. Povremeno dolazi ginekolog, fizijatar, internista, lekar opšte prakse. Imamo lekare stručne saradnike koje dolaze jednom do tri puta mesečno, zavisi od potrebe”, kaže Aleksandra Stević, medicinska sestra u ustanovi u Velikom Popovcu.
Aleksandra Stević
Korisnici u obe ove ustanove imaju i radno angažovanje i priliku da probude kreativnost u sebi, u skladu sa mogućnostima.
Biljana Vulićević Pavlović, defektolog u ustanovi u Velikom Popovcu, koja radi na poziciji radnog terapeuta, kaže da je oko 90 njihovih korisnika uključeno u vaspitno – obrazovni rad.
“Nakon lične higijene, doručka, podele terapije, dan im počinje fiskulturom, podsticajem psihomotorike značajne za unapređenje njihovog razvoja. Sledi predah uz kafu i užinu, nakon čega se grupišu u neku od naših kreativnih radionica: za vez i pletenje, slikanje, izradu voštanih sveća, dekupaž, a tu su i muzičko-dramske radionice gde pripremamo pozorišne predstave, praznične priredbe i za učešće u manifestacijama. Potom sledi ručak, a popodne je rezervisano za slobodne aktivnosti. Gleda se televizija, neko pleše, nadmeću se u društvenim igrama, organizujemo sportske aktivnosti”, objašnjava ona.
Lolita Jovičić Simić, diplomirani terapeut zaposlena u Velikom Popovcu, naglašava da radne aktivnosti traju četiri sata jer nakon toga kod korisnika se smanjuje pažnja. Oni sami biraju angažovanje, a terapeut im daje nekoliko mogućnosti da izaberu.
Korisnici angažovani u radionici
“Oni u radionicama rade uz asistenciju radnika, bravara ili stolara. Nekada rade neke stvari koje mi koristimo za naše izložbe – proizvodnja daski, oklagija, stočića, ukrasnih detalja. Tu pružaju asistenciju stolarima, dodaju ono što je potrebno. Oni ne mogu da budu uključeni u neposredan rad zbog eventualnih povreda. Što se tiče poljoprivrednih ekonomija, imamo 15 korisnika koji svakodnevno rade, hrane stoku obrađuju zemljište, sve uz asistenciju zaposlenih”, objašnjava Jovićić Simić.
Lolita Jovičić Simić
Ustanova u Stamnici je pretežno zatvorenog tipa, ali i oni imaju korisnike koji su u mogućnosti da se uključe u radnu terapiju i to im omogućavaju.
“ Imamo korisnike koji obavljaju kurirske poslove unutar ustanove, prenesu poštu, papir. Zatim korisnike koji pomažu tehničkoj službi u vešeraju, dodaju im šta je neophodno, neki su angažovani na poslovima uređenja dvorišta, održavanja higijene ličnog i zajedničkog prostora. Na ekonomiji trenutno nema zainteresovanih, tu rade drugi ljudi. Kada dobiju zadatak oni jako predano rade i posvećeni su tom poslu”, navodi direktorka ustanove u Stamnici.
Uprkos svemu, pažnja medija nije usmerena na edukaciju javnosti o ovim ljudima i njihovim poteškoćama, iako zaposleni i nadležni smatraju da je to veoma važno. Primera radi, u Velikom Popovcu su napravili i dokumentarni film u kome korisnici govore o svojim iskustvima.
“Na taj način smo ih učinili vidljivima. Saradnju sa lokalnim medijima imamo samo kad je neki javni događaj. Retko se u medijima pohvalno piše o našim korisnicima i našem radu. Tokom korone većina medija je tragala za negativnom pričom”, kaže direktor ustanove u Popovcu, Dejan Marković.
Serijom tekstova i video sadržaja portal E-Braničevo pokušaće da popravi ovakvu medijsku sliku o ljudima koji žive tu negde, blizu nas, sa ogromnim poteškoćama i daleko od svojih domova i porodica koje najveći broj njih i nema.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta„ Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
