Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Đorđa, koje se desilo 23. aprila 303. godine. Sveti Georgije, Đurđe ili Đorđe, kako ga Srbi zovu, na ikonama se prikazuje u ratničkoj opremi na konju kako dugim kopljem probada aždaju, koja simbolizuje mnogobožačku silu čiji su vladari progonili hrišćane.

Sveti Georgije je toj aždaji zadao odlučujući udarac jer je ubrzo car Konstantin zaustavio progone i Milanskim ediktom 313. godine hrišćanstvo proglasio za zvaničnu crkvu u Rimskom carstvu. Zbog pobede nad mnogoboštvom Svetog Đurđa zovu Pobedonosac.

Običaji i verovanja

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji. Glavni običaji su pletenje venaca od bilja, umivanje biljem i kupanje na reci.

Uveče, uoči  Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa. To se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći. Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - „da budu zdrava kao dren“, devojke - „da se momci grabe oko njih“, stariji - „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.

Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.

Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro - „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša - „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.