Sveti Sava je rođen 1169. godine i najmlađi je sin Stefana Nemanje. Rođeno ime mu beše Rastko Nemanjić. Nije želeo poput svog oca i braće da bude vladar, već se kao mladić zamonašio na Svetoj Gori, gde će ga kasnije pratiti i njegov otac, koji će se zamonašiti i dobiti ime Simeon. Zajedno sa svojim ocem Sveti Sava je podigao manastir Hilandar i još 14 drugih manastira.

Iza sebe je ostavio više pisanih dela, a najznačajnija su "Žitije Svetog Simeona", "Karejski tipik", "Hilandarski tipik" i "Studenički tipik", kao i "Zakonopravilo".

Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, 15. avgusta 1219. godine u Nikeji, patrijarh, uz saglasnost cara, hirotoniše Savu za prvog srpskog arhiepiskopa. Od tada je Srpska pravoslavna crkva autokefalna.

Ovaj veliki srpski svetac upokojio se u Trnovu januara 1236. godine u vreme cara Asena. Kanonizovan je za sveca 1237. godine u srpskoj crkvi, a 1594. godine Sinan paša spalio je na Vračaru mošti Svetog Save koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa, gde ih je preneo kralj Vladislav.

Smatra se da su Turci Savine mošti spalili u uverenju da će tako uništiti veru i svaki uticaj Svetog Save na Srbe. Spaljivanje sveca je samo ojačalo kult koji je do tada već postojao preko 250 godina u samom narodu.

Običaji i verovanja

Sveti Sava se smatra začetnikom osamostaljene srpske književnosti i najvećim srpskim prosvetiteljem. Zato je 1840. godine i ustanovljen kao školska slava.

Veruje se da ako na Svetog Savu grmi, dogodiće se važni događaji u zemlji.

Mnoga verovanja vezana su za stoku. Pred Savindan, stoka se nije smela terati u šumu iz straha od vukova, a žene ništa nisu smele ništa bojiti u crveno da vukovi ne bi klali stoku.