Dragutin Tomašević – čovek sa dva srca (FOTO)

Petrovac

Društvo

Dragutin Tomašević – čovek sa dva srca (FOTO)

Foto: eb, Wikipedia, privatna arhiva

How Good Of A Friend Are You Really?

Sve o srpskoj atletskoj legendi. Kako se iz Bistrice obreo u Beogradu i postao prvi olimpijac, šta se dešavalo na Olimpijadi u Stkholmu, kako je živeo i skončao svoj život Dragutin Tomašević.

Dragutin Tomašević je rođen 20. aprila 1890. godine u selu Bistrica kod Petrovca na Mlavi, kao najstariji sin Miloša i Stane Tomašević. Dragutin je imao braću Milutina i Ljubomira, kao i sestre Stanu i Draginju. Bio je živahan i nestašan dečačić koji je neprestano trčkarao unaokolo. Još i tada je ostalo upamćeno da je Dragutina gotovo nemoguće bilo pobediti u tim dečijim trkama. Sa 15 godina došao je u Beograd na dalje školovanje kako bi uspešno nastavio porodičnu tradiciju i upisao trgovačku školu, ali je prevagnula njegova ljubav prema sportu, te je postao član, u to vreme vrlo poznatog sokolskog društva “Dušan Silni”, po nagovoru svog ujaka Time kod koga je i došao u Beograd. Već tada je pokazao izuzetan talenat za gimnastiku i atletiku, uzimajući aktivno učešće u svakom takmičenju koje je organizovao Srpski olimpijski krug. 

Biti član Sokolskog društva u ono vreme, bilo je stvar prestiža. Dragutin je postao izuzetno blizak prijatelj sa Đorđem, sinom kralja Petra Karađorđevića. Željan dokazivanja Dragutin se koju godinu kasnije, tačnije 1909. godine, odlučio za rizični podvig koji je po svemu podsećao na epizode iz avanturističkih filmova. Jednog dana krenuo je sa železničke stanice u Požarevcu istovremeno kada i voz, popularni „Ćira“, u želji da prijateljima iz rodnog kraja dokaže da je brži. Dragutin je u tome zaista uspeo i na krajnje odredište, u 40 kilometara udaljeni Petrovac na Mlavi, stigao nekoliko minuta pre zahuhtale mašine.

Radiša Rajković, potomak prvog srpskog maratonca, koji je njemu u čast najpre podigao u centru Bistrice spomen-česmu, a kasnije i spomen sobu, kaže, pomalo skromno, da je srećan što se sve češće pominje ime njegovog rođaka i da mu je baba dok je bio dete često pričala o detaljima iz života Dragutina Tomaševića.

Moja baba je bila njegova rođena sestra i moja porodica predstavlja najbliže naslednike. On se nije ženio. Imao je verenicu, ali ne znamo šta je bilo sa njom, pa bih voleo da upoznam njene potomke. Da sam imao tako slavnog pretka saznao sam posle jedne trke u školi, kada sam osvojio prvo mesto i kada mi je rođaka rekla da nije ni čudo da sam pobednik kada mi je i babin brat bio trkač. Tada sam počeo da istražujem pojedinosti o njemu i saznao da je učestvovao na Olimpijskim igrama. Nastavio sam da trčim rekreativno, a kada sam bio u vojci, u kasarni „4. juli” na Voždovcu, takođe sam pobedio i kao nagradu dobio pretplatu na „Ilustrovanu Politiku”. Ja sam nasledio njegovo imanje i brinem se o njegovom grobu u Bistrici. Kako Bistrica spada u red onih sela koja u našoj opštini nastoje da razvijaju seoski turizam, odlučio sam da jednu sobu u svom domaćinstvu opremim ličnim predmetima i drugim stvarima iz kratkog života mog rođaka Dragutina Tomaševića i to je sada njegova Spomen soba. U njoj su njegove lične stvari, torba sa kojom je išao na Olimpijske igre, petrolejka, šivaća mašina, stari gramofon na navijanje, krevet sa ćilimima, fotografije i drugo što je sačuvano. Ko god dođe može sve to da razgleda besplatno, a soba je uvek otvorena. Mogu vam reći da se stariji posetioci oduševe kada vide sve ove starine jer ih to podseti na njihovo nekadašnje detinjstvo i mladost. Ipak, najčešći posetioci su deca predškolskih ustanova i đaci koji dolaze na ekskurzije. Pošto sam na neki način ja i vodič kroz Spomen sobu, njih posebno oduševi kada im pričam da se prvi olimpijac Tomašević trkao sa vozom “ Ćirom”, koji je saobraćao na relaciji od Petrovca do Požarevca, i uspeo da pobedi”, ispričao je Radiša Rajković.

 

Pravo učešća na Olimpijskim igrama u Stokholmu, Dragutin Tomašević  je stekao maja 1911. pobedom na tradicionalnoj trci Obrenovac – Košutnjak , na stazi dužine 33 kilometra. U konkurenciji je bilo 40 takmičara, a na cilj je prvi stigao upravo Dragutin, redov 18. pešadijskog puka. Na taj način on se kvalifikovao za Olimpijadu, gde mu je sledeće godine društvo pravio još jedan atletičar, sprinter na 100 metara, Dušan Milošević. Prema izveštaju ondašnje “Politike”, Dragutin Tomašević je na svečanom oproštaju na dar dobio lepinju u pletenoj torbi kao blagoslov da na pravi način predstavlja mladu Kraljevinu Srbiju, na polzu čitavog naroda. Na svečanom otvaranju Olimpijskih igara u Stokholmu, Dragutin Tomašević je nosio srpsku zastavu.

Prema Svetomiru Đukiću, istoričaru srpskog olimpijskog pokreta, Dragutin Tomašević se na samoj maratonskoj trci držao odlično, štaviše bio je među vodećim takmičarima, ali su u nekom trenutku navijači domaćih atleta izleteli ispred njega i oborili ga u šanac. Valja znati da je jedan deo trke prolazio kroz park, da je sama staza bila ograđena konopcima i da nije bila obezbeđena. Na cilj je Dragutin Tomašević stigao izudaran i sa povređenom desnom nogom. Prema podacima do kojih se došlo, Dragutin Tomašević je trku završio na 37.mestu. Na zvaničnim stranicama koje se mogu naći, a vezane su za olimpijadu 1912.godine, Tomašević nije završio trku ili je diskvalifikovan.

Inače, ima još nekoliko nelogičnih verzija vezanih za olimpijski maraton 1912. u Stokholmu. Tomašević nije mogao da stigne sa vremenom od 2 sata 47 minuta, jer su prva trojica imala vreme od 2h 46 do 2h 49. Potom, on nije mogao da osvoji 37. mesto, jer je zvanično kroz cilj prošlo 34 maratonaca (zadnji je bio Norvežanin sa 3h36).

Ovaj maraton ima i dve zanimljivosti. Prva zvanična žrtva maratona, Lazaro, portugalski trkač, srušio se u toku trke, bio je prebačen u bolnicu i tamo je umro. Druga priča je vezana za japanskog učesnika, koji se zaustavio oko 30. kilometra da se odmori u jednoj kući pored koje je trka prolazila. Tu je i zaspao, te se probudio tek sutradan.

Dragutinov povratak u zemlju, već tradicionalno za naše prilike, prošao je neopaženo. Nije pobedio, ili makar osvojio neku medalju, te nikoga i nije bilo briga u to vreme. Dragutin Tomašević se vratio svojim obavezama u vojsci, a uskoro je usledio i Prvi svetski rat. Oktobra 1915. godine poginuo je na brdu Bubanj kod Požarevca. Postoji legenda da je bio  teško ranjen i  dok su se lekari borili za njegov život primetili su da ima dva srca, jedno normalno a drugo malo manje. Tako se bar prenosila priča sa kolena na koleno da je Dragutin Tomašević bio čovek sa dva srca. Sahranjen je u rodnoj Bistrici, a na postamentu i danas stoji  da su ga “sahranili njegova majka i hrabrost”.

Ime Dragutina Tomaševića nije zaboravljeno. U njegovu čast održava tradicionalna trka u Petrovcu na Mlavi koja traje već 15 godina. U poslednje dve godine je okupila najbolje atletičare, kako iz Srbije tako iz Evrope i sveta,a ovaj sportski događaj „raste“ u svakom smislu.

Komisija za imenovanje ulica i trgova je pre nekoliko godina donela odluku da jedna ulica u Beogradu ponese ime prvog srpskog maratonca. Kulturno prosvetni centar i pozorište „Bata Bulić“ su 2014. godine na scenu postavili komad pod nazivom „Čovek sa dva srca“, posvećen olimpijcu Dragutinu Tomaševiću.

U centru Petrovca na Mlavi nalazila se spomen bista Dragutina Tomaševića, ali je nakon rekonstrukcije glavne ulice izmeštena pored Sportske hale koja nosi njegovo ime.

U Petrovcu postoji i Atletski klub „Dragutin Tomašević“ osnovan sa ciljem da neguje atletiku kod mladih generacija, ali i da čuva sećanje na legendarnog srpskog atletičara poreklom iz ovog kraja.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta " Uspešni Petrovčani – legende koje žive ” koji sufinansira Opština Petrovac na Mlavi po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
- Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Izvor: Petrovački pomenik, Jovan Petrović​.

Continue Reading
Povezane teme...

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top