Bojan Veljković rođen je 1992.godine u Požarevcu, a detinjstvo je proveo u Kučevu. Završio je osnovne akademske i master studije na Fakultetu primenjenih umentnosti u Beogradu, modul-primenjena umetnost, smer-primenjeno slikarstvo, u klasi profesora Nikole Kolje Božovića. Živi i stvara na relaciji Rabrovo-Kučevo-Beograd.

Jedan je od autora projekta "Kučevo putem murala" u kom je oslikano 17 zidnih površina.   Njegova dela deo su stalne postavke Galerije savremene umetnosti u Kučevu. Kao jedan od petorice srpskih umetnika radi na izradi i montaži mozaika u hramu Svetog Save na Vračaru, pod vođstvom ruskog akademika Nikolaja Aleksandroviča Muhina.

U vreme pandemije koronavirusa, inspirisan celom situacijom, u svom ateljeu u Kučevu kičicom i platnom nudi svoje viđenje globalne pojave. Prva slika nosi naziv "Policijski čas”. U planu je serijal na ovu temu, a umetnik istovremeno radi nekoliko slika.

Ovako nastaje umetnost

Sa Bojanom smo razgovarali o njegovim počecima, nastavku karijere, planovima….

Da li ste nasledili talenat i ljubav prema slikanju ili to u porodici počinje s Vama?

Može se reći da je umetnost bila u okruženju u kom sam odrastao, budući da je Dragan Kecman, kučevački slikar, moj stric i da sam deo detinjstva provodio uz njega u njegovom ateljeu.

Kada ste počeli da slikate? Šta je bio vaš početni opus, ako možete da se setite, jer kažu da umetnik odmah zna šta će mu biti glavna okupacija, tema?

U osnovnoj školi nastavnik je prepoznao moj talenat, ali nakon majčine smrti vreme sam provodio u ateljeu kod Dragana Kecmana u kome sam našao zaklon od svakodnevnice i bola zbog tragedije koja me je snašla. Tu u magiji koju je Kecman stvarao na platnima našao sam svoj svet, lepši od stvarnog i trenutne realnosti. Mislim da me je to odredilo kao slikara i umetnika.

Ispričajte nam kada i kako ste prelomili da želite da se bavite umetnošću.    

Tada sam verovatno rešio čime ću se baviti. Te prve radove iz ateljea videli su i drugi ljudi, profesorka u srednjoj školi, ljudi iz Centra za kulturu, drugi slikari, i tada je krenula moja izlagačka aktivnost. Do 18. godine već sam imao desetak samostalnih izložbi. U toj interakciji sa okruženjem sve je vodilo ka odluci da upišem umetničku akademiju.

Da li je postojala druga opcija?

Nije postojala druga opcija. Srednju školu nisam završio jer sam nakom završena tri razreda konkurisao za prijem na Fakultet primenjenih umetnosti i nakon upisa napustio sam školu i posvetio se studiranju.

 Imate li plan za dalju nadogradnju?

Razmišljam o tome. Umetnik se nadograđuje dok god stvara i uči i to je neodvojivi deo stvaralačkog procesa. Ukoliko ste mislili na doktorske studije nisam još uvek doneo odluku.

Sa izložbe slika “Božiji ljudi”

Kako biste opisali vaš umetnički stil, šta je ono što vas inspiriše?

Time treba da se bavi likovna kritika i teorija. Inspirišu me stvari koje nisu u fokusu većeg dela javnosti, bar u moja dva dosadašnja ciklusa slika koji nose nazive "Muzičari" i "Božiji ljudi".

Vidimo da vas je i koronavirus inspirisao sada. O čemu se radi, kako je došlo do takvih ideja? Šta je plan sa tim delima, šaljete neku poruku?

Nije me virus inspirisao već situacija koja se stvorila nakon pojave ovog virusa u čitavom svetu. Vanredno stanje, zabrana kretanja, maske, dezinfekcija na svakom koraku, sve ove mere pojačavaju osećaj nemoći pred nevidljivim neprijateljem. Govorimo o kolonizaciji Marsa, a strahujemo od virusa. Vreme paradoksa i apsurda naglašeno je ovih dana. Pretnja je da će se svetska ekonomija resetovati i da svet neće biti isti pre i posle pandemije. Svakako uzbudljiva vremena za umetnika. Toliko se insistira na socijalnoj distanci i toliko je pogrešno shvaćena da se ljudi prosto otuđuju jedni od drugih, umesto da samo drže rastojanje. To su teme o kojima sam ovih dana razmišljao.

Slika pod nazivom “Policijski čas“ nastala u karantinu

Kako provodite vreme u karantinu, slikate li više nego inače?

Vreme provodim u svom novom ateljeu gde istražujem i stvaram. Da, radim više u poslednje vreme. Ove okolnosti ne ometaju umetničke procese, možda ih i podstiču. Prva u nizu slika nosi naziv “Policijski čas”, a trenutno paralelno radim na nekoliko slika.

Mnogi se u ovoj situaciji plaše bolesti, pa i smrti. Da li umetnost oslobađa od strahova?

Umetnost svakako ulepšava stvarnost i čini je podnošljivijom. Strah od smrti i od nepoznatog oduvek su prisutni, možda su malo naglašeni poslednjih dana, ali samo se lud čovek ničega ne plaši. Važno je da vas strahovi ne parališu.

Umetnikov atelje u Kučevu

Recite nam nešto o muralima koji krase Kučevo, a koji su vaših ruku delo. Ko je učestvovao pored vas, kako je tekao proces nastajanja? Da li vas slikanje murala ispunjava u smislu nekog šireg društvenog angažmana i da li na taj način šaljete neku poruku?

Projekat " Kučevo putem murala " osmislio sam sa mojim prijateljem Draganom Despotom Đorđevićem, a izveo ga sa kolegama sa klase Draganom Marković, Nedom Arizanović, Marijom Đokić, Vojislavom Markovićem i Milošem Đuranom, pod mentorstvom profesora Nikole Kolje Božovića. U pitanju su naši master radovi i ovo je prvi put u istoriji FPU da se završni radovi izvode, a da ne završavaju samo na skicama. Na 11 lokacija oslikano je 17 kompozicija čime je Kučevo postalo grad murala prepoznatljiv i u zemljama regiona, ne samo u Srbiji. To je dalo jedan novi impuls gradu i nakon toga su otvorene četiri galerije na teritoriji opštine.

Bojan sa ekipom koja je učestvovala u izradi murala u Kučevu

Koliko ste do sada imali samostalnih izložbi i koju biste izdvojili kao najznačajniju?

Imao sam petnaestak samostalnih izložbi ali najznačajnijie tek dolaze.

Gde sebe vidite u budućnosti u profesionalnom smislu? Da li vas više privlači pedagoški rad ili isključivo umetnost?

Pedagoški rad nije razlog zbog kog sam završio studije. Trenutno radim sa nekoliko kolega iz Srbije na projektu postavljanja mozaika u hramu Svetog Save na Vračaru, koji bi trebalo da se završi do septembra, a nakon toga, na jesen, pripremam seriju izložbi, ali o tome više kad dođe vreme.

Sa otvaranja izložbe u Kučevu