E-INTERVJU: Danilo Stanimirović: Mladi Požarevljanin „zaražen“ filmom

Požarevac

Kultura

E-INTERVJU: Danilo Stanimirović: Mladi Požarevljanin „zaražen“ filmom

Foto: Privatna arhiva Danila Stanimirovića

How Good Of A Friend Are You Really?

Danilo Stanimirović, veoma zanimljiv mladi čovek, rođeni Požarevljanin, opčinjen filmom od malih nogu, a danas višestruko nagrađivan na filmskim festivalima.

Rediteljske palice prihvatio se još pre četiri godine kada je snimio video klip „How expres your self“, ali prava afirmacija i potvrda talenta došla mu je s filmom „Bambilend“.

Svoj talenat pokazao je u školskim predstavama, a prepoznatljiv je i po zanimljivom načinu odevanja sa visokom dozom elegancije, po čemu se oduvek razlikovao od svojih vršnjaka. Ali, takvi su umetnici, rođeni da budu posebni, drugačiji od drugih i sanjaju velike snove.

Gen za umetnost ispoljio si još u osnovnoj školi, svirao si gitaru i glumio u predstavama i priredbama. Ko je otkrio tvoje talente, kada se javila ljubav prema muzici i glumi?

Rođen sam u porodici koja nije imala posebnih kontakata s umetnošću, pa moji roditelji i dan danas pokušavaju da reše misteriju na koga sam to nasledio. Koliko se sećam, u tom trenutku nisam imao svesnu potrebu da istražujem na poljima umetnosti. Barem ne onako kako to rade odrasli, ozbiljni ljudi. Samo sam već tada bio inadžija i hteo da radim upravo suprotno onome što većina dece radi. Na moju sreću ili nesreću, umetnost nije bila naročito popularna u vreme moje osnovne škole. Da je većina dece sviralo neki instrument ili išlo na glumu, verovatno bih danas bio neuspešni fudbaler.

Šta si želeo da budeš kada odrasteš? Da li je to od malih nogu bilo ovo što sada radiš?

Kada sam bio jako mali hteo sam da budem dizajner igračaka, kako bih mogao sebi da smislim igračku kakvu poželim, a ne da se ograničavam na ponudu iz „Albertina“. Kad sam malo sazreo hteo sam da budem glumac zato što sam tada mislio da je to kul. Danas ne znam šta želim da budem kad porastem, ali znam da želim da budem u mogućnosti da makar nekoga činim srećnim.

Odakle interesovanje za film? Kada si i kako počeo da se baviš režijom, od koga si učio?

Iako stalno tražim, još uvek nisam uspeo da nađem odgovor na to pitanje.

Počeo sam da osećam da me nešto tu privlači onda kada sam saznao neke najvažnije stvari iz istorije filma. Na primer, da su na prvim projekcijama ljudi bežali od čuvenog „Ulaska voza u stanicu“ misleći da će ih pregaziti lokomotiva na platnu. Ova i mnoge druge anegdote iz bioskopa podsećale su me na moć slike. Kada je slika još i pokretna, beskonačne su mogućnosti manipulacije, ili vizuelnog «stori telinga».

Kasnije me je u ovoj oblasti držalo saznanje (ili verovanje) da je film najzahvalniji medij jer može biti i užasno konstruktivan, i s druge strane, maksimalno poetičan. Može da bude i banalan, i u svojoj banalnosti da je ponovo apstraktan i konkretan istovremeno. Ludilo!

To magično zrno usadili su mi mnogi ljudi koje sam slušao kao tinejdžer. Ne bih da nabrajam njihova imena jer ih ima stvarno puno. Pre bih da skrenem pažnju na važnost filmskih festivala bez kojih verovatno ne bih bio danas ovako lud za filmovima. Mislim da sam najviše naučio gledajući po šest filmova dnevno na PAFF-u, Slobodnoj Zoni i FAF-u i slušajući razgovore različitih ljudi o tim filmovima koje nisam razumeo.

Koji je bio ključni momenat da se odlučiš za studije na Fakultetu dramskih umetnosti? Da li je postojala druga opcija ili ne?

Za prijemni na Fakultet dramskih umetnosti sam se dugo spremao misleći da je to jedino mesto gde se može učiti o filmu. Nakon što nisam bio primljen, otkrio sam i mnoge druge načine za usavršavanje i to mi je bilo izuzetno značajno iskustvo. Drago mi je da danas postoji sve više dobrih akademija, da su sve češće saradnje između studenata sa različitih akademija i da se svaka dobra akademija trudi da stvori svoju vrstu energije koja će je učiniti specifičnom. U svakom slučaju, jedino mi je važno da imam pristup znanju i srećan sam što mi je dostupna ta privilegija.

Scena iz filma „How you expres yourself“

Pre četiri godine javnost te je bolje upoznala kada si uradio video klip za konkurs koji je raspisao SeeFest (Festival filma jugoistočne Evrope) u Los Anđelesu, a tema je bila ,,How you expres yourself" (Kako izražavaš sebe). Kakvo je to bilo iskustvo za tebe?

To je bilo prezabavno. Tada nisam znao skoro ništa o filmu, i kako se pravi video. A kada se nešto stvara samo uz maštu i intuiciju, rezultat je uvek u najmanju ruku zabavan.

Kratki igrani film „Bambilend“ doneo ti je i afirmaciju u svetu, a nisu izostale i nagrade. Koje je nagrade film do sada osvojio?

U ovom trenutku sledeće nagrade: za najbolju kameru na festivalu Filmski Front u Novom Sadu, za najbolji scenario na Pančevo film festivalu, za najbolji kratki film na Međunarodnom Šumadijskom filmskom festivalu i za najbolji film na stranom jeziku na festivalu „Indie Short Fest“ u Los Anđelesu.

Ne znam kako će dalje teći festivalski život filma. Očekivali smo učešća na još mnogim festivalima, beogradsku premijeru na „Martovskom festivalu“ i požarevačku premijeru na leto. Svi festivali su naravno otkazani i iskreno, ne razmišljam mnogo o tome. Samo se nadam da će se situacija što pre rešiti i trudim se da tome doprinesem koliko mogu.

 

Kakva su bila tvoja očekivanja dok si radio na ovom filmu i u kojoj meri su ispunjena?

Očekivanja su se menjala svake sekunde. Od toga da ćemo napraviti ludilo od filma do potpunog odustajanja od projekta. Bilo je užasno naporno, što je super, jer se tako najbolje uči. U svakom slučaju, jedino očekivanje koje se nije menjalo i za koje sam znao da će se ispuniti je da ću, kao i sve moje kolege, mnogo naučiti na ovom projektu.

Reci nam ukratko nešto o tom ostvarenju, kakvu poruku ima?

Sinopsis glasi: „Strahinja je upravo završio glumačku akademiju i radi kao klovn na dečijim rođendanima. Bambilend je veliki zabavni park u njegovom rodnom gradu koji je radio dok je Strahinja u njemu odrastao. Sada je Bambilend napušten i ruiniran i kao takav pretstavlja metaforu Strahinjine generacije.“

O poruci nisam razmišljao. Moji filmovi nemaju poruke. Poruku šaljem kada hoću svesno da prenesom konkretnu informaciju koju sam svesno spoznao. Mislim da kroz svoje filmove komuniciram većinom podsvesne ideje, zato volim da čujem od ljudi šta dožive kada gledaju film, jer su uvek u pravu.

Kako je raditi sa iskusnijim rediteljima Vukom Ršumovićem, Jelenom Maksimović i Rajkom Petrovićem, kao mentorima?

Sjajno je što od svakog profesora moje kolege i ja možemo da naučimo različite stvari. Svako od njih je vrhunski poznavalac određene oblasti ka koju se usmerio. Svako je spreman da savetuje i komentariše određene postupke u našim radovima. Naravno, vrlo često imaju potpuno suprotna mišljenja, što meni odgovara jer ni u jednom trenutku nisam siguran da li sam dobro uradio posao.

Ko je još s tobom radio na ovom projektu?

U ekipi je bilo puno kolega sa različitih akademija: Aleksa Borković (direktor fotografije); Doloris Ašković (izvršni producent); Nevena Jovanović (montažer); Aleksa Vitorović (pomoćnik režije); Predrag Veljković (scenograf); Neda Danev (kostimograf i šminker). Glumili su ljudi koje poznajem, familija i prijatelji. Svi su iskusni glumci.

Glavne uloge igrali su Pavle Čemerikić i Teodora Janković, moj otac Nebojša Stanimirović igrao je samog sebe, zatim Snežana Mandrašević iz našeg požarevačkog pozorišta „Milivoje Živanović“, Predrag Terzić, profesor digitalne umetnosti sa mog fakulteta, Dejana Stošić, mlada glumica iz Vranja, Jana Stević, mlada glumica iz pozorišta u Malom Crniću, inače moja sestra, Nikola Radulović, sjajan glumac koji je i ranije igrao u mojim filmovima, Dragana Cvejić, najbolja glumica u mojoj familiji, Nikola Sretenović, najbolji doktor među glumcima i najbolji glumac među doktorima, takođe iz Požarevca.

Prenesi nam utiske sa premijere u Njujorku?

Kada sam pročitao mejl od „New Filmmakers New York“ tima naježio sam se. Pre svega zato što se projekcije ovog programa održavaju u čuvenom bioskopu „Anthology Film Archives“. Ovaj bioskop osnovao je Jonas Mekas, verovatno najznačajniji autor eksperimentalnih «underground» filmova ikada. To je bioskop koji otkriva stanovnicima Njujorka filmove koje nikada ne bi našli na redovnim bioskopskim repertoarima i filmove uz koje se zaboravlja na kokice. Posebno sam se počastvovano osećao kada sam nekoliko sedmica nakon premijere Bambilenda pročitao vest da se u istoj sali održava retrospektiva velikog Dušana Makavejeva.

Pored rediteljskog posla oprobao si se i kao pozorišni glumac u raznim predstavama Požarevačke gimnazije, poput Nušićeve „Vlasti“, ali ima te i u tvojim filmovima. Težiš i glumačkoj karijeri?

Volim da glumim. To je sve. Pokušavao sam da uspem u glumi ali nekako nisam prolazio na kastinzima. Onda sam odlučio da sam pravim svoje filmove, i od tada prolazim sjajno na svakom kastingu na koji pozovem samog sebe. Režija i gluma u pozorištu je bila sjajno iskustvo. I bilo je super zabavno raditi na tim predstavama u školi. Prilično sam siguran da ću se jednog dana bar na kratko vratiti pozorištu.
 

U kom pravcu dalje ide tvoje školovanje?

Trenutno sam u karantinu u gradu Marburgu u Nemačkoj gde sam došao na Erasmus razmenu. Ne znam kako će ovo dalje teći i kako će izgledati ostatak mojih osnovnih studija. Čak i za posle toga nisam siguran. U svakom slučaju ću juriti svaku priliku koja mi omogućava da pravim filmove.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top