Jedno slučajno saznanje promenilo joj je život i ostvarilo san. Njena mama je ukucala Mašino ime na internetu i pronašla podatak na sajtu Svetske atletske federacije koji pokazuje da je ona na osnovu postignutih rezultata prošle godine zauzela 22. mesto na svetu u kategoriji atletičarki starosti od 13 do 17 godina, koje se takmiče na distanci od 600 metara.

Još je značajnije napomenuti da je među atletičarkama njenog godišta (2007.) Maša najbolja na svetu.

Kada i kako si počela da se baviš atletikom i  zašto baš tim sportom?

Atletikom sam počela da se bavim još u vrtiću, sa šest i po godina, kada sam prvi put učestvovala na uličnoj trci. Staza kojom smo trčali mi predškolci bila je oivičena čunjevima u obliku ježića. Niko mi nije rekao kako treba da trčim, pa sam trčala između postavljenih prepreka u cik-cak. Na cilju mi je uručena bronzana medalja, za treće osvojeno mesto. Tada mi je prišao pokojni Jovo Budimir, trener atletskog kluba „Požarevac“ i pitao zašto sam tako trčala. Postavila sam mu pitanje: „Zašto ste postavili ježiće ako nije trebalo da se trči između njih?“ Nakon toga, on me je pozvao da treniram u požarevačkom klubu.

Maša Rajić

Osvojila si više od sto medalja na državnim, ali i na svetskim takmičenjima. Koje takmičenje je za tebe bilo najznačajnije i zašto?

Svaka trka je teška i zanimljiva, ali najznačajnije do sada bilo je kada sam istrčala svetski rezultat za svoje godište. Tada sam pokušala da prestignem državni rekord, ali sam posle nedelju dana saznala da sam ostvarila i najbolji rezultat na svetu za 2007. godište. Isto su značajna i takmičenja prvenstva Srbije, jer ako osvojiš prvo mesto nosiš i titulu državnog prvaka.

Kakav je osećaj naći se u svetskom vrhu?

Prvo nisam mogla da poverujem da mi se takva stvar desila, jer sam time ostvarila veliki san. Mi smo informaciju da sam najbolja na svetu u svom godištu saznali tako što je mama ukucala moje ime na internetu i slučajno joj je izašao sajt Svetske atletske federacije, na kome je stajalo moje ime i prezime, sa svim do tada ostvarenim rezultatima. Ispod mog imena bio je link za listu najboljih devojčica na svetu na 600 metara. Prvo sam mislila da je neka reklama, ali sam pronašla sebe na 22. mestu i prvu na svetu za moje godište po osvojenim rezultatima. Postoji određena donja granica koju moraš da pređeš da bi uopšte dospeo na tu listu. Devojčica koja je bila drugo mesto bila je za nekoliko stotinki sporija od mene, a to u atletici nije malo.

Maša na sajtu Svetske atletske federacije

Da li si na nekom takmičenju doživela neku nepravdu i kako se nosiš sa tim?

Bilo je predivnih takmičenja, ali i onih manje lepih. Svaka trka ima svoju priču. Najveću nepravdu sam doživela sa osam ili devet godina kada sam trčala na krosu RTS-a u Opovu. Bilo je dosta dece na startu, među kojima i neke devojčice koje su ranije bile bolje od mene, ali sam ih u međuvremenu prestigla. Na neki način sam doživela sabotažu, za koju krivim i njihove trenere. Njima nije bitno što će one biti dvadesete, najvažnije je bilo da ja budem dvadeset i prva. Na startu me je jedna devojčica namerno saplela, a druga me je udarila u leđa. Tada sam pala, a sva deca su me pregazila sprintericama i niko od njih nije stao da mi pomogne. U tom trenutku mi je proradio adrenalin i kros sam završila na drugom mestu. Taj događaj me je još više približio atletici i tada sam odlučila da nikada ne odustanem.

Kako izgledaju treninzi u Atletskom klubu ,,Požarevac’’?

Na početku radimo zajedničko zagrevanje, nakon koga nas treneri dele u grupe u zavisnosti od disciplina. Najviše nas se bavi srednjim prugama, a trening traje oko sat i po vremena. Svakodnevno treniramo, osim nedeljom, a za letnji raspust dva puta dnevno. Nekada imamo laganije trenige, na kojima trčimo od 10 do 15 kilometara, ali postoje i oni teži, gde radimo više puta neku bližu distancu. Treneri su profesionalci i stvorili su prijateljski odnos sa nama, a najbitnije je poverenje. Kod nas postoji pravilo – trener mora sve da zna, kako bi znao šta može da očekuje od svakog pojedinca.

Maša na treningu

Poznato je da Požarevac nema atletsku stazu. Kako taj problem prevazilazite i koliko si zadovoljna uslovima za treniranje u gradu?

Realnost je da atletika nije toliko popularan sport u društvu, kao što su na primer fudbal, odbojka ili košarka, zbog čega i nema puno dece koja treniraju. Mediji se ne utrkuju da o nama izveštavaju, ali je lep osećaj kada neko prepozna naše uspehe. Godine su trebale da dobijemo prostoriju koja ima struju i osvetljenje, ali nema grejanja. Najveći problem je nedostatak atletske staze. Postoje ogromne razlike između nje i šljake: praktičnija je kada padne kiša, podloga lakše upija, mekša ja za trčanje i čuva ligamente i zglobove. Mi ne znamo lepo da trčimo na stazi, jer na njoj ne vežbamo. Može da se desi da nas inercija povuče i mi zgazimo izvan linije, što znaci direktnu diskvalifikaciju sa državnih takmičenja.

Na osnovu ostvarenih rezultata bila si i u kampu reprezentacije na Kopaoniku.  Kakva su tvoja iskustva odande i koliko su bili zahtevni treninzi?

Prošlog leta sam dobila poziv na kamp reprezentacije, a kada sam otišla tamo, saznala sam da sam najmlađi polaznik. Kamp je trajao nedelju dana i bila su pozvana samo ona deca koja su do tada ostvarila najbolje rezultate. Treninzi su bili dosta zahtevniji nego oni u požarevačkom klubu, jer je bilo mnogo starije dece. Akcenat su stavljali na strogoj disciplini, pa smo znali tačno u koliko sati ustajemo ili ležemo, u koje vreme jedemo i kada smemo da koristimo telefone. Nije postojao poseban režim ishrane, ali su oduzimane grickalice deci koja su ih kupovala. Dobijali smo čak i različite majice sa rasporedom u kome je pisalo kojim danima možemo da ih nosimo. Poziv na taj kamp otvara velike šanse za ulazak u reprezentaciju, za koju ja još uvek nemam prava. Postoji starosni prag, koji je od početka srednje škole, a ja još uvek pohađam sedmi razred.

Kamp na Kopaoniku

Sport zahteva mnogo odricanja i vremena. Kako ti usklađuješ školske obaveze i redovne treninge? Imaš li vremena za druženja i ostale potrebe koje imaju tvoji vršnjaci?

Moj dan je ispunjen obavezama, pa se retko dešava da imam vremena za druženje. Atletika predstavlja veliki deo mog života. Sebi sam u trećem razredu rekla da kada me neko pozove na rođendan, a ja u isto vreme imam trenig, prvo moram njega da završim. Rođendan traje dva-tri sata, a trening sat i po vremena. Atletika me je naučila disciplini i odgovornosti. Fali mi nekada vremena za sporedne aktivnosti, ali znam zašto ih se odričem. Volela bih da postignem ono što je uspela Ivana Španović, jer sam fascinirana njenim radom iako se bavimo drugim disciplinama. Sve atletičare koje sam upoznala do sada, želeli su da podele neka svoja iskustva, a najviše mi je ostala upamćena rečenica Vere Nikolić: ,,Koliko daš sebe atletici, toliko će ona tebi da vrati.

Maša kao Ivana Španović

U kojoj meri je pandemija koronavirusa uticala na tvoju karijeru i rad celokupnog kluba?

Pandemija je dosta uticala na rad kluba, jer je veliki broj takmičenja odložen. Problem je bio i održavanje treninga, pa smo to radili individualno, uz konsultacije trenera. Bio je veliki stres za organizam kada nismo dnevno isrčavali po 15 kilometara, pa smo morali da se naviknemo da trčimo pre policijskog časa, ili onda kada nam je to bilo dozvoljeno. To je bio najteži period, jer je atletika takav sport da pauze duže od dva dana nisu poželjnje. Kada neko napravi prekid od mesec dana, vraća se tri godine unazad u rezultatima.

Kakvi su tvoji planovi nakon završetka škole, da li je u planu neko visoko sportsko obrazovanje ili postoji neka druga oblast u kojoj se pronalaziš?

Najvažnije mi je obrazovanje, odličan sam đak i razmišljam o sportskoj gimnaziji, ali te škole nema u našem gradu. Dvoumim se oko odlaska u drugi grad, a to zavisi od uslova treniranja, stanovanja i moje spremnosti da odem. Za neko visoko obrazovanje sigurna sam da ću upisati Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, a tada ću već biti zrelija. Ciljevi su mi da uđem u reprezentaciju, odem na neko veliko takmičenje, uspem na njemu, ostvarim budućnost profesionalnog sportiste i kasnije osnujem svoj klub. A do tada želim da trčim za svoj grad, kako bih ostalim generacijama koje žele da treniraju obezbedila atletsku stazu koja bi ih motivisala da budu još bolji.