Mihajlo je rođen u Požarevcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Radoznao i uvek spreman za akciju pohađao je različite obuke, sticao nova znanja i prenosio ih drugima.

Iako ima samo  23 godine mnogo je postigao, naročito kao predsednik omladine Udruženja Roma Braničevskog okruga.

Šta sve radi predsednik omladine Udruženja Roma Braničevskog okruga , može li sa te pozicije da se pomogne mladim Romima?

Mene ta pozicija ohrabruje da krenem na veće staze i da se bavim ozbiljnim temama i projektima. Mladima koji su korisnici naših projekata i programa pomogne dosta u smislu samopouzdanja kada vide da je neko mlad na takvoj poziciji. To mladima daje motivaciju i pokazuje da ima mesta za njih. Takvo zvanje ne ističe previše mene, samo mi daje dosta prostora da mogu da obavljam razne aktivnosti. Imam prava da organizujem razne događaje, ali imam i mogućnost da se moj glas daleko čuje i da utiče na neke stvari, pogotovo kada se to odnosi na neka pitanja u vezi Roma. Dosta sam uključen u aktivnosti u vezi borbe za ljudska i manjinska prava, „start ap“ programe i ekonomsko osnaživanje. Nedavno smo imali jedan veliki evropski projekat u vrednosti od pola miilona evra. Takođe, bavili smo se vraćanjem naših državljana u Srbiju i pomaganjem da oni osnuju firmu, sve u sklopu „start ap“ programa. Da bi neko aplicirao morao je proći biznis trening za pisanje biznis plana firme. U saradnji sa jednom školskom ustanovom smo radili sertifikovanu obuku sa ciljem da ljudi koji su se preko nas prijavili steknu znanja koja će im pomoći da lakše pronađu posao.

Mihajlo na jednom od sastanaka na kojem se govorilo o inkluziji Roma

 Sa kojim problemima se mladi Romi u ovom kraju najčešće susreću?

Veliki problem je nerazumevanje većine. Dešava se da mladi Romi kada krenu u školu ne znaju srpski jezik i onda se dešava odvajanje učenika, odnosno formiranje učeničkih grupa, što je diskriminacija. Postoji ta jezička barijera, dve osobe ne mogu jedna drugu da razumeju, a jezik je osnovno sredstvo komunikacije. Mi u školama osim regularnih odeljenja imamo i odeljenja sa decom sa posebnim potrebama, a znam za slučajeve po nekim selima da su formirana i posebna odeljenja sa Romima. To može biti dobro, jer se omogućava slušanje nastave na romskom jeziku, ali to nije toliko dobro jer živimo u sredini u kojoj živimo. Romi nemaju matičnu zemlju pa da mogu da kažu da će ona da finansira ceo ciklus obrazovanja. Razlika između marginalizovanih grupa u Srbiji je što dosta njih imaju svoju zemlju, pa se izvorima iz te zemlje mogu finansirati, dok je sa Romima drugačije, nema matične zemlje i nema izvora finansiranja. Zato je neophodna borba za manjinska prava. Romski nacionalni savet i Romska fondacija za edukaciju su dva tela koja se bore za mlade i za položaj Roma u Srbiji. Bore se za svaki vid ravnopravnosti. Postoji dosta Roma u velikim državnim sistemima, ali o tome se nigde ne priča. Dešava se da ljudi ne dobiju posao zbog boje kože ili naglaska, što je užasno.

Da li se u našoj državi, pogotovo u našem kraju ovde, poštuju prava nacionalnih manjina?  

Ja bih postavio pitanje kako izgleda kad se poštuju, jer ja poštovanje ne vidim nigde. Iskreno, ne poštuju se. Onda kad mora da se poštuje, poštuje se, Romi su tu. Nekad je potrebno biti Rom da bi se ispunilo pravo. A čak i poštovanje se vrši selektivno. I to nije primer samo kod nas, primer je Mađarska, koja je bila na stubu srama zato što su tamo Romi bili ugroženi. Mađari su do skoro bili oslovljavani nacionalistima, a onda su dva puta na Evroviziju poslali Roma i time su hteli da dokažu da nisu nacionalisti. Prava se poštuju samo kad se mora.

Mihajlo drži predavanje na temu digitalne i medijske pismenosti

Kada se javilo interesovanje za medije i kako si počeo da se baviš novinarstvom?

Interesovanje za novinarstvom se javilo u osnovnoj školi. Ja sam uvek na raznim priredbama vodio program i konstantno bio tu gde se nešto dešava. Možda moja želja za isticanjem utiče na to, jer sam hteo da me neko vidi. Ono što je meni bilo interesantno jesu spikeri na takmičenju Evrovizije. Oduvek me zanimalo kako ti spikeri znaju sve o pevačima, gradovima i zemljama odakle dolaze i onda sam malo istraživao i saznao da oni dođu u zemlju domaćina pre takmičenja, posećuju probe, šetaju po gradu, upoznaju se sa državom, stalno su u hodu, ne postoji novinar koji je statičan - on nije novinar i to je kristalno jasno. U srednjoj školi sam upoznao prijatelje koji su išli u školicu novinarstva u Požarevcu što je mene dodatno podstaklo da se prijavim. Nakon prve godine srednje sam video da mogu time da se bavim i da imam vremena za to. Dosta polaznika je bilo u školici, ali zvanično ja nisam uspeo da upadnem u omladinsku redakciju. Međutim, ljudi iz redakcije su videli sav moj potencijal i trud i pozvali me da im se pridružim. Radili smo emisiju “Mladi imaju reč” koja je iznedrila brojne poznate požarevačke novinare.

Nedavno si osnovao podkast pod nazivom „Mladi za mlade“ čiji si i voditelj. Kako si došao na tu ideju, koji je cilj tvoje emisije i ko su gosti?

Pošto sam autor i voditelj podkasta, ja sam taj koji bira goste. Goste biram po tome kakav mi je dan, kakvo mi je raspoloženje. Predzadnji gost koji je bio bavi se sakupljanjem kamenja i minerala, on mi je pao na pamet tako što sam bio na plaži, našao mineral i rekao to je to, naći ću nekog ko zna nešto o ovome. Cilj podkasta je da pokažemo mladima da ima mnogo mogućnosti i da su one svuda oko nas. Postoji milion stvari kojima mladi mogu da se bave. Predrasude su da smo zatvoreno društvo, da nemamo čime da se bavimo i da nema perspektive. Ideja za podkastom se javila za vreme karantina, jer tad čovek nije imao šta da radi.  Podkast daje mogućnost mladima i onima koji se tako osećaju da rade stvari za koje nisu imali mogućnosti i da im otvori nove mogućnosti za novim interesovanjima. Svaka emisija se potpuno razlikuje jedna od druge.

Akreditovan si od strane Krovne organizacije mladih Srbije za obavljanje aktivnosti digitalnog i medijskog opismenjavanja omladine. Da li se to odnosi samo na Rome? Opiši nam ukratko šta sve podrazumeva taj projekat.

Ljudi, nebitno kojih su godina, treba da nauče kako koju vest da protumače. Tu se uče mladi o tehnikama izveštavanja, načinima na koji novinari pišu vesti, cake koje se koriste, način provere da li je vest lažna ili istinita, sarkazam i senzacionalizam u novinarstvu i naravno uopšteno o medijima i vrstama koje postoje. Držao sam predavanja u srednjim školama za sve razrede, a takođe u sklopu Krovne orgnaizacije mladih Srbije držao sam radionice na temu vršnjačkog nasilja. Pravio sam vezu između takvog nasilja i vesti na tu temu sa aspekta kako se takve vesti plasiraju kod mladih i kako mladi na to reaguju. Ta predavanja se odnose na sve, ne samo na Rome. Ljudi srednje dobi su naglo krenuli da koriste nove tehnike i tehnologije, susreli se sa internet medijima koji umeju da pišu bombastične naslove u koje ljudi veruju, a ne treba verovati u sve što piše, jer je to možda sarkazam, igra reči i onda se desi da je u naslovu jedna stvar rečena, a u tekstu sasvim druga.

Mihajlo drži predavanje na temu vršnjačkog nasilja

Koliko je omladina u tom smislu pismena?

Nije pismena. Kada se produbi priča sa omladinom na tu temu vidi se koliko ne razumeju šta je uopšte digitalna i medijska pismenost. Omladina u tom smislu nije pismena.

Da li su po tvom mišljenu mladi dovoljno uključeni u sve aspekte društvenog i političkog života ili ih treba više podsticati da se angažuju?

Na jednom od svojih predavanja sam pitao učenike da li smatraju da je parlament u školi bitan, na šta sam dobio odgovor da nije. Na drugo pitanje - da li znate šta radi i ko je ministar prosvete, većina je ćutala, dok su neki pokušali da daju neki odgovor. Školski parlament je mala narodna skupština, mala vlada na nivou škole koja je bitna za funkcionisanje. Kada sam ih pitao da li je bitno gde ćete na ekskurziju i koliko ćete to platiti, da li je bitno da imate što bolje uslove obrazovanja, da li je bitno da znate kada će koji predmet biti, kada raspust, kada nova školska godina, svi su mi dali potvrdan odgovor, a za sve to zasluge idu i parlamentima koji imaju uticaj, ali đaci to ne vide. Mladi nisu angažovani i to angažovanje ih ne zanima.

Kandidat si za ambasadora mladih u Evropi u Briselu. Kako si odlučio da se kandiduješ za takvu poziciju i za šta bi se ti kao ambasador zalagao?

Meni je na početnoj strani Fejsbuka izašlo da je raspisan konkurs za ambasadora mladih u Evropi i pročitao sam dosta negativnih komentara naših ljudi koji ne žele u Evropsku uniju. Selekcija je i dalje u toku i ja sam želeo da probam pa šta bude. Ne mogu da izgubim ništa. Smatram da društvo u celom svetu treba da bude jednako bez obzira na jezik, boju kože, pripadnost i tome slično.

Dobitnik si Erazmus + programa, koji  je pred epidemiju koronavirusa stopiran, aerodrom se zatvorio neposredno pred tvoj let za Švedsku. Kaži nam o kakvom programu je reč i da li će on ipak biti realizovan?

Dan kada se sve to izdešavalo mi je savršeno krenuo. Trebalo je da otputujem u Švedsku i da se bavim adminsitracijom. Već sam neko vreme bio u kontaktu s ljudima kod kojih je trebalo da idem i sve je bilo u redu. Otvorilo se radno mesto u administraciji u opštini Helsinburg i za to sam se prijavio. Tražili su osobu iz Evropske unije, a krajnja mogućnost je bila da ako se niko ne javi prime i nekog ko je iz zemlje koja nije članica EU. Kartu sam uzeo u osam sati ujutru, a oni su u devet objavili da su obustavljeni letovi i da je aerodrom u Beogradu zatvoren, a što je najgore, ni na kraj pameti mi nije bilo da mogu da otputujem sa niškog aerodroma koji je i dalje bio otvoren, samo što bi moj let bio sutradan, što i nije velika razlika. Program ne važi više, to je završena priča nažalost.

Mihajlo na sastanku lokalnih medijatora

Kako postižeš da sve ove obaveze uskladiš i koliko vremena ostaje za privatni život?

Sve moje obaveze su uglavnom međusobno povezane, posao je fleksibilan i ne iziskuje da sam striktno vezan za stolicu. Mogu da radim odakle god želim. Podkast me je više zaposlio, jer sve više novih ideja imam. Ali, gledam da se uvek dobro organizujem i da ne remetim neku rutinu koju sam ustalio, tako da imam vremena i za svoj privatni život. Stižem da odradim svoje obaveze na vreme, jer sve što radim volim da radim i smatram da je to moja prednost.

Gde sebe vidiš za deset godina u profesionalnom smislu?

Sebe vidim u Švedskoj ili nekoj zemlji u Skandinaviji u kojoj bih se nastanio i radio. Voleo bih da radim na švedskoj nacionalnoj televiziji ili da radim sa Edvardom Of Silienom. On se bavi svim i svačim, raštrkan je na sto strana i fascinira me to kako je u svemu uspešan, ugledam se na njega. Ali bez obzira na ovo što sam rekao, ne bih mogao tek tako da ostavim Srbiju.