Slaviša Stevanović u prosveti radi već 37 godina i ljubav prema odbojci prenosi učenicima. Odbojkašku sekciju je osnovao 1996. godine u Osnovnoj školi ,,Desanka Maksimović” u Požarevcu, gde je i danas zaposlen, a prve značajne uspehe ostvarila je već prva generacija i postavila domaći zadatak svim novim budućim odbojkašima, jer su postali prvaci Jugoslavije, Srbije i Lige budućih šampiona.

Tokom svog rada trenirao je i izgradio uspešne igrače Prve lige Srbije, ali i stranih klubova, reprezentativce i trenere.

Muška ekipa požarevačke OŠ ,,Desanka Maksimović” osvojila je prvo mesto na državnom prvenstvu u odbojci u okviru školskih olimpijskih igara Srbije i prvo mesto na regionalnom turniru ,,Sportske igre mladih” u Boru, što je i vaša zasluga, kao trenera. Da li je bilo teško sastaviti ekipu ili ima mnogo talentovane i zainteresovane dece?

Mnogo je teško sastaviti ekipu, jer nema mnogo dece koja žele ozbiljno da treniraju. Na primer, mi smo imali samo šest igrača koji mogu da blokiraju, dok četiri to ne mogu i nisu upotrebljivi na mreži. Mnogo je veliki uspeh baš zbog toga što nismo imali mnogo izbora, a imali smo i sreće da se niko nije povredio.

Osmesi na licima nakon osvojenog zlata u Boru

Ko su zlatni mladi sportisti i koliko dugo treniraju?

Učenici kod mene treniraju najčešće od drugog ili trećeg razreda, ali ima i izuzetaka. Na primer, Veljko Jevtić, dizač, počeo je da trenira u petom razredu. On trenira najkraće od svih, a mozak je ekipe i mnogo je talentovan, sva takmičenja izneo je na svojim leđima. Celu ekipu, odnosno desetoricu veličanstvenih čine: Nikola Stanojević, Ognjen Pavlović, Vuk Joksimović, Stefan Popović, Veljko Đorić, Veljko Jevtić, Bogdan Ranković, Vukašin Radić i Mihajlo Nedeljković.

Koliko su trajale pripreme za ova takmičenja i na koji način podstičete decu da redovno dolaze na treninge?

Na početku godine ustaljena praksa je da zadamo sebi neki cilj i da se dogovorimo šta sve u nastavku godine želimo da postignemo. Kada zadamo cilj, oni imaju motivaciju i redovno dolaze na treninge. Cele godine smo vredno radili, trenirali i pripremali se i baš zbog njihove upornosti smo i osvojili državno prvenstvo u odbojci u okviru školskih olimpijskih igara Srbije i prvo mesto na regionalnom turniru ,,Sportske igre mladih” u Boru. Nakon toga, mladi odbojkaši su dobili glad za uspehom i još veću motivaciju, pa je kao nagrada došlo i drugo mesto na jednom svetskom takmičenju, postali smo vicešampioni sveta. Deca žele izazove, samo moraš da ih podržiš u tome i stalno podstičeš. Svaka osvojena nova medalja predstavlja stimulans za neko dalje takmičenje. Dakle, jedan uspeh širi prohteve i želje kod mladih ljudi za nekim većim uspehom.

Koliki je uspeh za jedan mali grad kao što je Požarevac, za školu, odbojkaše i vas titula vicešampioni sveta?

Deca su napravila i zaslužila taj rezultat, ali slažem se da to ne bi mogli bez mene, mog strpljenja, upornosti, odricanja i rada sa njima. To je neverovatan uspeh za jednu malu školu, najmanju u našem gradu. Došli smo u situaciju da možemo da se upoređujemo sa nekim drugim mnogo većim školama u Ukrajini, Hrvatskoj, Bugarskoj i da se ravnopravno borimo sa njima, napravimo odličan rezultat i postanemo vicešampioni sveta.

Ekipa na svetskom prvenstvu

Čemu dalje težite, da li je u planu neko novo takmičenje?

Skoro sam toj deci i odličnoj generaciji koju treniram rekao: ,,Deco od sada počinjemo operaciju Rio”. Oni nisu znali o čemu se radi, ali se odnosilo na to da je Brazil sledeće godine domaćin ovog svetskog prvenstva. Tada sam im rekao da ako žele uspeh moraju maksimalno da rade i na taj način opravdaju sve one uspehe koje su osvojile prethodne generacije i igrači. Na primer, oni su 2007. godište, bili su podrška 2006. godištu, gledali od njih i učili. Sada imaju šansu da opravdaju njihov uspeh, postanu prvaci Srbije, odu u Rio i osvoje prvo mesto.

Trenirate i žensku ekipu. Da li i od njih možemo očekivati medalje u narednom periodu?

Nažalost nismo uspeli ove godine da odemo na republičko takmičenje zbog nekih pehova koji su se desili. Međutim, one su dobra ekipa i sjajna generacija, sve su 2007. i 2008. godište. Planiram da sa njima ,,napadnem” prvenstvo Srbije i da sa obe ekipe, muškom i ženskom, pokušamo da odemo u Rio, na svetsko prvenstvo. To bi bio ogroman uspeh za obe ekipe.

Kakve osobine krase jednog uspešnog sportistu i šta deca, pored odbojke, moraju da nauče da bi postali šampioni?

Deca moraju da shvate da se pouke izvlače i iz poraza i iz pobeda. Loše je da pouke izvuku samo iz poraza. Svakim danom moraju da napreduje i da teže ka nekom boljem i većem cilju. Ako se zadovolje onim što su osvojili, to je već kraj karijere. To što su oni sada vicešampioni i ako se zadovolje time i ne naprave ništa više, osvojeno im se ne važi. Ući će samo u istoriju škole, biće okačena njihova slika na zidu, ali su sami zacrtali kraj karijere.

Poznato je da su vaši sinovi, Marko i Miloš, uspešni odbojkaši. Za koji klub oni trenutno igraju i koji je bio njihov recept za uspeh?

Moji sinovi igraju i za reprezentaciju  Katara. Oni su zajedno sa celim timom obezbedili da ekipa Katara igra Svetsko prvenstvo u Rusiji. To je zanimljivo, jer postoji mogućnost da se sretnu i sa reprezentacijom Srbije. Nije bilo lako da dođu do te pozicije i tako velikih uspeha, a njihov recept je mnogo rada, mnogo odricanja i truda. Trenirali su po dva i tri puta dnevno. Taj rad i trud su jednog dana došli na naplatu i uspeli su da izgrade ozbiljne igračke karijere.

Slaviša sa sinovima, ćerkom i suprugom

Mnogo uspešnih sportista je poniklo iz vaše škole odbojke. Koga biste posebno izdvojili?

Pored mojih sinova, moram da izdvojim Ivicu Jevtića koji je trenirao kod mene i nastavio sportsku karijeru, bio je trener prve ekipe “Mladog radnika”. Ima ih zaista mnogo i sigurno će se i iz ove generacije izdvojiti oni koji će postići velike karijere samo ukoliko budu strpljivi i ako se budu odricali izlazaka, druženja i ostalih stvari. Moram da napomenem da ne vredi talenat ako ne daju maksimalno sebe odbojci.

Ivica Jevtić

Koliko ste medalja i pehara osvojili u svojoj karijeri dugoj više od tri decenije i šta smatrate najvećim uspehom?

Moj najveći uspeh nisu medalje, već vrhunski igrači koji poteknu iz škole. Pehara i medalja imamo više od 80, od toga su 23 sa republičkih takmičenja, a srebro na ovom svetskom prvenstvu  je, kako je rekao jedan trener, magistarski i doktorski rad moje karijere.