E- INTERVJU: Slobodan Jotić, čovek koji trči ispred bolesti

Požarevac

Život

E- INTERVJU: Slobodan Jotić, čovek koji trči ispred bolesti

Foto: privatna arhiva Slobodan Jotić

How Good Of A Friend Are You Really?

Slobodan Jotić iz Petke kod Požarevca, od 2006. godine se bori protiv dosta nezgodnog neprijatelja – multiple skleroze, i to na vrlo neobičan način – trčanjem. Za sada bolest ne uspeva da ga „ stigne“.

Multipla skleroza je vrsta autoimune bolesti koja u većini slučajeva ne utiče na dužinu, već na kvalitet života. Vremenom može doći od delimičnog do potpunog invaliditeta, bolest je potupno nepredvidiva. Nazivaju je i „bolest sa hiljadu lica" zbog njenih simptoma. Sam naziv „multipla“ znači da napada iz više pravaca, te je Jotić rešio da napadne nju, iako je čvrst i nepredvidiv protivnik. Za Slobodana borba nema alternativu.

Dijagnoza multipla skleroza u prvi mah izgleda strašno i poražvajuće. Kada ste otkrili od čega bolujete i kakve su bile prognoze lekara?

To se desilo 2006. godine. Po mišljenju lekara, to je veoma nepredvidiva bolest i dosta su „škrti“ što se predviđanja tiče. Postoje neke treapije koje, navodno, smanjuju simptome. To je progresivna bolest koja stalno napreduje. Niko sa sigurnošću ne može da kaže da li će se pogoršanje desiti za tri meseca, godinu ili sutra. Kada sam oboleo počeo sam sa standardnom terapijom lečenja. Posle drugog relapsa ubacili su mi Interferon – lek koji smanjuje progresiju bolesti za dvadestak do tridest odsto. Četiri godine sam uzimao taj lek, koji ima nažalost i nus pojave.

Od depresije do hodanja i trčanja

Niste se predali i „pali u krevet“ već ste joj kontrirali. Odakle ste crpeli snagu da nastavite dalje?

U trenutku kada sam čuo dijagnozu, pao sam u depresiju. Međutim, brzo sam se podigao. Rekao sam sebi da ću da pobedim tu bolest. Svu snagu crpim iz jedne parole – „ ja ću da pobedim multipla sklerozu“. Definitivno mi je impresivno ako je nešto neizlečivo, a neko ga ipak pobedi, to je više od pobede.

Pobeda je sam prolazak kroz cilj trke

Protiv „bolesti sa hiljadu lica“ borite se trčanjem.  Kada i kako ste prelomili da joj se suprostavite na ovaj neuobičajen način?

To je bilo spontano, 2015. godine promenjena mi je trepija i uvedena ona sa visokim dozama vitamina D3. Doktor mi je savetovao da uz terapiju primenjujem i fizičku aktivnost. Kada sam pitao, koja bi bila najbolja, prosto mi je rekao hodanje. Onda sam počeo da hodam 500, 600 metara, kilometar dnevno. Svakog dana sam podizao kilometražu. Onda mi je sinula idjea da bih mogao i da potrčim. Krenuo sam malo hodanje, malo trčanje. I to je trajalo izvesno vreme dok mi nije sinula ideja da bih možda mogao da istrčim i maraton. Dok sam samo hodao, shvatio sam da čovek tada dobija neverovatno kreativne misli. Ne mogu baš da kažem da je trčanje maratona kreativna misao, za mnoge sigurno nije, ali za mene definitivno jeste. Video sam da ću sa tim maratonom defitnitivno da se podignem stepenik više.

Trčanje kao način života

Kada ste se pridružili „Maraton timu“ Požarevac?

Pridružio sam se 2017. godine. Članove tima upoznao sam pred njihov put na Ljubljanski maraton, koji se održava krajem oktobra. Najmasovniji maraton u regionu, sa više od 20 hiljada učesnika. Tada sam upoznao celu ekipu, mada tada „Maraton tim“ nije postojao u ovoj formi. Kasnije su se formirali i ja sam im se priključio.Tada nisam išao u Ljubljanu, ali sam ih ispratio iz Požarevca put Ljubljane, gde su svi uspešno završili maraton, odnosno, polumaraton, u zavisnosti šta je ko trčao.

Jotić sa „Maraton timom“

Da li znate koliko ste maratona i polumaratona istrčali u životu?

To znam u pola dana, u pola noći. Istrčao sam 38 polumaratona i dva maratona. Moj primarni cilj bio je „Beogradski maraton“. Na tu ideju sam došao nakon što sam odgledao igrano – dokumentarni fim Mladena Matičevića „Kako postati heroj“. U filmu Matičević priča svoju priču, kako je iz potpunog mirovanja uspeo da istrči maraton, a niko nije verovao u njega. Kada sam to video, rekao sam sebi i ja ću da probam taj maraaton. Drugi je „Atinski maraton“, koji još nazivaju i „autentični“ maraton, jer je sa Maratonskom polja sve krenulo, „pravi maraton“.

Gde najviše volite da trčite?

Nemam neko određeno mesto, trčim gde mi  je zgodnije. Obično polazim od svoje kuće, pa trčim ka Kostolcu, ali i na neku drugu stranu. Generalno, ljudi mogu da me vide svuda da trčim. Prošle godine u maju imao sam jednu od najčudnijih ideja, iz Požarevca sa kružnog toka krenuo sam oko šest sati i trčao sam do Beograda, do Skupštine. Tačno 73 kilometra, gotovo dva maratona.

Da li postoji neka trka koju do sada niste trčali, kroz koji cilj želite da prođete?

Bio sam u mnogim gradovima bivše Jugoslavije, od Splita, Dubrovnika, Osijeka, u Srbiji svugde, a nisam bio na najvećem maratonu u regionu „Ljubljanskom maratonu“. To mi je sada želja, da vidim kakva je tamo atmosfera.

Jotić na svilajnačkom polumaratonu

Trinaest godina od postavljanja dijagnoze

Kako se sada osećate? Da li je multipla skleroza donekle zaustavljena?

Ne samo donekle. U šali znam da kažem o kakvoj bolesti pričamo. Neretko i zaboravim da bolujem od multipla skleroze. Naravno uvek u podsvesti imam tu dijagnozu. Dok se bavim fizičkim aktivnostima, kroz glavu mi prolazi da treba da slušam svoje telo, šta mi govori. Tek kada se uverim da telo kaže da mogu, krećem u nove pobede.

Prva fotografija sa medaljom

Čime se inače bavite u životu?

Radio sam kao profesionalni vozač kamiona i kada je nastupila bolest 2006. godine izgubio sam vid na desnom oku i delimično i na levom, tako da sam od tada u invalidskoj penziji.

Koji je vaš  životni moto?

Često me pitaju za životni moto. Definitivno, to je poruka da „borba nema alternativu.“

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top