Tatjana je radila kao učiteljica,  volela je svoj posao i uvek se trudila da pruži maksimalnu podršku talentovanoj deci koja su živela u oskudici. Međutim, to joj nije bilo dovoljno, odlučila je da se potpuno posveti pomaganju deci bez roditeljskog staranja. Napustila je siguran posao u školi iako je majka četvoro dece, osnovala Udruženje „Centar Zvezda“ i pokrenula program „Kuća mogućnosti“.

Redakcija „Blic žene“ prepoznala je njen rad i uvrstila je u 10 žena koje su svojim delima i snagom ostavile najveći trag u 2020. godini, a potom je od čitalaca ovog lista dobila najveću podršku i postala „Naj žena“. To je bio povod za razgovor sa Tatjanom Dražilović.

Proglašena za „Naj ženu“

Šta za vas predstavlja ovo priznanje?

Priznanje je došlo iznenada, u smislu da su u redakciji izabrali  nas 10 koje smo intervjuisane prošle godine, a onda su svi mogli da glasaju. Svaka od žena je imala svoju posebnu priču, svoju životnu misiju, svoju borbu. Meni je to velika satisfakcija i kao osobi i kao organizaciji koju predstavljam. Naime, bili smo u konkurenciji sa velikim organizacijama, velikim dostignućima, a publika je izglasala naš rad i doprinos koji pružamo društvu, kao najznačajniji u tom trenutku. Znači, na dobrom smo putu i nismo sami. Znali smo to i ranije, ali je odlično kada vas na to podsete i drugi, znani i neznani.

Zanimljivo je da ste napustili siguran posao učiteljice , što bi malo ko uradio u današnje vreme. Kada ste shvatili da morate da krenete dalje, koji je trenutak bio presudan?

Posao učiteljice je divan i vreme koje sam provela u školi „Bata Bulić“  je neprocenjivo bogatstvo koje nosim. Nikada nisam odlazila na posao pod pritiskom već sa motivacijom i željom da svaki dan obojimo nekom novom pričom, idejom, aktivnošću. Deca su iskrena, puna emocija, možete da pratite svoj uticaj u njihovim životima, u njihovom sazrevanju i  možete da ih usmeravate ka pravim vrednostima. U toku tog svog rada sam se još više zainteresovala za ovo što sada predstavlja moj životni poziv. Naime, u radu sa decom sam uvidela da ima toliko talentovane dece koja nikada neće ostvariti svoje potencijale jer nemaju adekvatnu podršku primarne porodice, ali i okruženja. I tada, koliko sam bila u mogućnosti, nalazila sam načine da organizujem „mini himanitarne akcije“ da nekoj deci i mladim ljudima pomognem u onome što im je bilo potrebno u tom trenutku.

Kako je na tu vašu odluku gledalo okruženje, s obzirom na to ste rodom iz jedne male sredine kao što je Petrovac na Mlavi?

Imala sam podršku najuže porodice i nekih kolega, ali ne mogu reći da je sve bilo lako i opšteprihvatljivo. Mnogi su se čudili, neki su hvalili moju hrabrost, bilo je dosta različitih reakcija i sve su one opravdane, u zavisnosti iz kog ugla sve posmatrate. Nije bilo lako doneti takvu odluku, a kasnije je bilo i poteškoća u radu koje su mogle da ga dovedu u pitanje, ali kada se sve bude sabralo i oduzelo jednog dana, mislim da je to bila sjajna životna odluka, značajna kako za mlade kojima pružamo podršku, tako i za mene koja sam kroz taj rad promenila mnoge svoje životne stavove i naučila da se ništa ne podrazumeva i da treba biti uvek zahvalan na onome što imamo.

„Centar Zvezda“ osnovan 2013. godine

Osnovali ste Udruženje „Centar Zvezda“ za pomoć mladima koji su odrastali bez adekvatnog roditeljskog staranja. Na koji načine se ovo udruženje brine o mladima?

„Centar Zvezda“ je udruženje osnovano 2013. godine. Najpre je to bila ideja stipendiranja studenata, promovisanje hraniteljstva i slično. Međutim, od 2015. smo dobili priliku da implementiramo međunarodni projekat „Kuća mogućnosti“ koji podrazumeva smeštaj i sveobuhvatno zbrinjavanje mladih nakon izlaska iz sistema alternativnog staranja ili disfunkcionalnih porodica.

„Kuća mogućnosti“ obezbeđuje smeštaj mladima koji bukvalno nemaju gde da žive. Koliko ih je trenutno obuhvaćeno ovim programom, odakle dolaze i gde su smešteni?

Trenutno se u programu  nalazi 19 mladih ljudi, mada je to broj koji se menja dolaskom novih stanara ili preseljenjem onih koji su program već završili. Oni dolaze iz hraniteljskih porodica, iz domova za nezbrinutu decu i iz disfunkcionalnih porodica. Dolaze iz različitih gradova, sa različitim stavovima, navikama, ali se mi kao tim trudimo da svako od njih unapredi svoja znanja i veštine i da ostvari neke od potencijala koje, možda, do tada nije imao prilike da razvije. Smešteni su u našim kućama u Beogradu, Nišu i Kragujevcu i o njima svakodnevno brine tim naših “kućnih roditelja“ koji realizuju program i prate napredak svakog od korisnika. Svako od njih ima svoj individualan tromesečni plan kojim zajedno postavljamo kratkoročne ciljeve i njihovim ostvarivanjem stižemo do onih dugoročnijih i trajnijih promena koje želimo da postignemo.

Kakvu podršku im pružate, pored toga što im obezbeđujete krov nad glavom?

Mladi su najpre egzistencijalno zbrinuti, što znači da ne treba da brinu o smeštaju, ishrani, osnovnim uslovima za život i sigurnosti koju kod nas imaju. Međutim, to nikako nije sve. Vreme koje provedemo zajedno sa njima u programu, koji u proseku traje oko dve godine, veoma je dragoceno i mi ga koristimo na što bolji način. Osim individualnog pristupa i rad sa mladima, tu su i podrška psihoterapeuta, stomatologa, brinemo o njihovom zdravlju, uključujemo ih u dodatno obrazovanje - učenje stranih jezika, polaganje vozačkog ispita, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, učimo praktične životne veštine kao što su: kuvanje, peglanje, održavanje domaćinstva, kućni budžet, štednja, plaćanje mesečnih računa i slično. Mladi usvajaju onoliko koliko žele i mogu, ali nama je najvažnije da su svi dobili priliku i mogućnost da postignu dosta toga novog i promene svoje šanse za budućnost na bolje.

Mladi stiču praktična znanja koja će im omoguiti zaposlenje

Šta se potom dešava sa njima? Gde oni odlaze i da li na neki način i dalje ostajete sastavni deo njihovog života?

Mladi se osamostaljuju tako što se zaposle dok su još u programu ili ostvare pravo na boravak u studentskom domu i slično. Niko od njih ne ode dok nemamo plan gde će i kako da živi, osim naravno ako oni sami odluče da žele iz programa da izađu i krenu nekim svojim putem. U svakom slučaju, naredni korak posle „Kuće mogućnosti“ jeste osamostaljivanje, ali mi se trudimo da ostanemo podrška i tada. To činimo kroz česte kontakte, pomoć pri selidbi, nabavci potrebnog pokućstva i uređaja, podršku nekim donacijama hrane i garderobe. Nakon izlaska, još dve godine vršimo monitoring njihovih postignuća u domenu samostalnosti tako što ih pratimo po nekim parametrima i reagujemo ako je to neophodno. Sa nekima od njih ostanemo povezani još dugo pa idemo na venčanja, dečije rođendane i slično. To je ono što bi bio cilj za svakog od njih, ali to je ipak odluka koju mladi ljudi donose.

Imate supruga i četvoro dece. Koliko su oni uključeni u rad udruženja i da li od njih imate potrebno razumevanje i podršku?

Ovo nije samo moj posao, ovo je moja misija, životni poziv koji nema radno vreme niti godišnji odmor. To svakako ne može da se realizuje bez podrške porodice. Oni su intenzivno uključeni u svaki segment mog angažovanja, veoma često i sami volontiraju i pomažu kada god je to potrebno. Moja deca odrastaju sa mladima iz programa i verujem da će im to pomoći da postanu bolji ljudi, humani i uključeni u aktivno menjanje društva na bolje. Oni često pokazuju i sami neke inicijative za „Zvezdu“ ili svoje lične mini projekte u školi i van nje, pa tako mogu praktično da vidim uticaj koji je sve ovo imalo na njihove živote, a nadam se da će toga biti još više. Mi smo, kao porodica, puno toga naučili upravo kroz ovaj rad udruženja.

Tatjana sa suprugom

Šta vam je najveća satisfakcija u poslu i najbolji pokazatelj da na adekvatan način pružate dom i porodično okruženje mladima koji to, nažalost, nemaju?

Najveća satisfakcija mi je uspeh ovih mladih ljudi koji oni ostvare uz našu podršku. Nakon nekog vremena provedenog u programu se već vide prvi rezultati koji nisu uvek brojčano merljivi, ali su svakako vidljivi. Mladi promene svoje ponašanje, neke svoje stavove, pogled na svet. Trudimo se da ih motivišemo da postignu što više i svaki njihov uspeh je naša motivacija za dalji rad. Puno mi je srce kada vidim da su to postali uspešni mladi ljudi, koji imaju svoju porodicu, posao, dom, a najveći uspeh je kada i oni sami nastave ovu našu misiju i uključe se u pružanje podrške onima kojima je pomoć najpotrebnija. Tada je naš uspeh potpun, a rezultat dugotrajan i dalekosežan, sve ono ka čemu težimo.

Aktivno učestvujete u radu Nacionalnog saveta Vlaha, u odboru za obrazovanje. Kakvo je vaše angažovanje i na koji način doprinosite radu saveta?

Ja sam Vlajna i uvek sam to sa ponosom isticala, ne kao neku superiorniju poziciju već kao bogatstvo u raznolikosti. Nikada se nisam stidela svojih korena, iako je to, nažalost, često slučaj. Vremenom sam se i aktivno uključila u neke aktivnosti NSV, pre svega iz domena obrazovanja. Naime, sada sam koordinator jedne grupe koja radi na pripremi udžbenika i radnih svezaka za osnovce kako bi mogli da nauče više o svom poreklu, kulturi i tradiciji, običajima i verovanjima Vlaha. Smatram to istorijskim pomakom i prilikom da svoju nacionalnu pripadnost smatramo za prednost, a ne nedostatak. Moj angažman je usmeren upravo ka tom cilju, da dam svoj doprinos u oblasti obrazovanja kako bi deca mogla sa uživanjem da prate nastavu vlaškog govora i puno toga nauče o svojim korenima.

Trenutno pohađate doktorske studije, smer socijalni rad. Kako postižete da uskladite obaveze i kako vidite sebe kroz deset godina?

Moram priznati da je doktorat moja velika želja, ali nisam imala dovoljno vremena da se tome adekvatno i posvetim. Nadam se da će i to doći na red. Usklađivanje vremena je takođe svakodnevni izazov sa kojim se susrećem. Prilično sam fleksibilna, suština mi je uvek značajnija od forme i to ponekad predstavlja veliki izazov. Trudim se da veliki broj aktivnosti i poslova obavim na najbolji mogući način, dešava se da probijem neke postavljene rokove, da trpi nekad moja porodica ili prijatelji jer nemam dovoljno  vremena da im se posvetim, ali se trudim da niko ne bude zapostavljen i da sve funkcioniše. Učim se i tome da treba i sama da se menjam, da naučim da postavljam granice, delegiram poslove, ne preuzimam previše zadataka i odgovornosti, ali to ide sporo i teško. Mislim da nam je Bog svima dao neke osobine, temperament i svrhu i samo je potrebno da mudro sve to uskladimo. Mnogo je još ideja i planova koje bih volela da relaizujem, a verujem da će ih vremenom biti još, tako da ne mogu sa sigurnošću da tvrdim gde bih volela da vidim sebe za 10 godina. Ono u šta sam sigurna jeste da bih volela da budem pre svega zdrava, zadovoljna postignutim rezultatima na svim poljima i okružena ljudima sa kojima mogu da podelim pažnju, ljubav  i viziju za neke naredne godine.