Požarevljanin Vladimir Đorđević ima 21 godinu i trenutno studira srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Želja mu je da nakon zavšrenog fakulteta ostane u Srbiji u kojoj želi da živi i stvara.

Pored zahtevnog studijskog programa on stiže da prati kvizove, istražuje i stvara književna dela sa istorijskom tematikom. Postao je poznat široj javnosti kada je pobedio tragača u kvizu „Potera“.

Jedan si od najmlađih takmičara koji su učestvovali u ovom kvizu i uz to pobedio tragača. Odakle je potekla ideja da se prijaviš ?

„Poteru“ sam počeo da pratim od samog početka emitovanja, pre nekih sedam-osam godina, tada sam još bio u osnovnoj školi i nisam propuštao nijednu epizodu i oduvek sam maštao da se jednog dana prijavim, a postojao je san i da pobedim tragača.

Kakva je bila atmosfera tokom snimanja, da li si imao tremu zbog nastupa pred kamerama?

Atmosfera je bila veoma prijatna zato što su ljudi na snimanju bili divni i dali su nam dobra uputstva. Ja sam bio rasterećen zato što sam samo učešće smatrao velikim uspehom, s obzirom na to koliko godina imam i sebi nisam postavljao nikakav imperativ da moram nešto da postignem. Zbog te rasterećnosti sam bio koncentrisan i dao sam sve od sebe.

Vladimir tokom brzih pitanja

Trkao si se s vremenom tokom “brzih pitanja” - da li si znao odgovor na neko od pitanja koja si preskočio?

Prvi put sam se trkao s vremenom, nikad nisam imao toliki pritisak, ali nisam ni gledao na sat. U svojoj glavi sam odbrojavao sekunde da bih otprilike znao koliko je vremena proteklo. Samo na prvom pitanju sam odreagovao tako što sam instinktivno rekao “dalje”, ali već sa drugim pitanjem, a prvim tačnim odgovorom sam se stabilizovao i snašao onako kako sam hteo i znao. Zadovoljan sam kako sam prošao u prvoj igri.

Jedan na jedan sa Miloradom

Milorad je najstariji i najiskusniji od tragača, kako je bilo takmičiti se s njim i da si bio u poziciji da biraš da li bi izabrao njega za tragača?

Sigurno da bih izabrao Milorada da sam bio u poziciji da biram.Nije mi isto takmičenje protiv ostalih i protiv njega.Od kad sam počeo da gledam kviz on je jedini koji je ostao iz one prve ekipe tragača, pratim ga još od tad. Upoznat sam i sa njegovim raznovrsnim stvaralaštvom i veliki sam poštovalac toga. Potajno sam se nadao da ću se takmičiti baš protiv njega.

Iz kojih oblasti si priželjkivao da ti budu pitanja na kvizu?

Knjževnost jeste oblast koja mene najviše interesuje, međutim to je mač sa dve oštrice. Pitanja iz oblasti za koju čovek smatra da je najbolji mogu da budu nezgodna, jer ako se pogreši nastaje problem. Ipak, nadao sam se da će to biti pitanja iz opšte kulture, istorije, geografije i književnosti, a uz tri ponuđena odgovora gledao sam da prilikom odabira koristim i logiku.

Finalna potera, tokom vraćanja tragača korak nazad

Kako je protekla finalna potera iz tvog ugla?

Trenutak kada sam završio drugu igru i pobegao od tragača je za mene bio impuls samopouzdanja i taj zvuk kada se oglasio kraj druge igre i kada mi je voditelj pružio ruku, označio je kraj moje treme ako je ona uopšte postojala. U trećoj igri imali smo kao ekipa dva minuta, nisam bio sam, nego sam pored sebe imao dva takmičara i verovao sam da ćemo za dva minuta stvoriti dovoljan broj koraka ispred trgača koje on neće uspeti da stigne. U finalnoj poteri sam uspeo da nađem svoj momenat pažnje gde sam bio maksimalno koncentrisan i brzo sam reagovao, nisam gubio vreme. Čekao sam pažljivo grešku tragača koji do samog kraja nije grešio, ali sam pri kraju uspeo dva puta da ga vratim korak nazad.

Da li pratiš i druge kvizove i da li planiraš da učestvuješ u još nekom?

Još pre nego što je “Potera” počela, a od kad znam za sebe gledam “Slagalicu” koja je starija od mene, tako da je to jedan poseban kviz i to je sledeća ideja za učestvovanje. Hteo sam da mi prvi kviz bude “Potera”, jer je to čist kviz znanja, a “Slagalica” je mešavina različitih oblasti snalažljivosti. Ovo učestvovanje je za mene novo iskustvo i podstrek da se prijavim za “Slagalicu”. U međuvremenu ako se pojavi neki zanimljiv kviz i tu ću se prijaviti. “Slagalica” se sama po sebi nameće da ko učestvuje u kvizovima prijavi se, jer je to legendarni kviz.

Student si druge godine Filološkog fakulteta u Beogradu, zašto si se odlučio za srpski jezik i književnost?  Kada dobiješ zvanje profesora hoćeš li se time i baviti?

Ljubav prema jeziku i književnosti je tu još kada sam naučio da pišem i od kada sam se upoznao sa tim u školi. Knjige su me fascinirale još od najranijeg detinjstva i imam kontinuitet interesovanja za knjigom. U petom razredu sam saznao da postoje takmičenja iz Srpskog jezika i književnosti i odmah sam počeo da učestvujem u tome, i narednih osam godina sam neprestano učestvovao na takmičenjima, gde sam iz godine u godinu beležio sve veće uspehe i sebe pronalazio u tome što se kroz srednju školu to potvrdilo. Što se tiče posla, da, time želim da se bavim. Rad sa mladima i predavačka delatnost me interesuje jer bih voleo da znanja koja stičem i sav trud koji sam uložio rezultuje tako što ću nekome od mladih moći da prenesm znanje, ali i razvijem ljubav prema knjizi, maternjem jeziku i da razvijem kritičko mišljenje.

Pišeš pesme, eseje i pripovetke. Kada se javilo to interesovanje i koje teme te najčešće inspirišu?

Ja sam kroz pisanje spojio ljubav prema književnosti i istoriji, pre svega sam pisao pesme i eseje sa istorijskom tematikom. Dva glavna događaja o kojima sam pisao su bombadrovanje 1999.godine, u toku kojeg sam rođen i zato je ta tema za mene specifična i o njoj sam pisao poeziju, a sa druge strane sam se prozno ostvario u esejima o srpkoj vojsci u Prvom svetskom ratu i odnosima sa Grčkom i Grcima na Krfu. Početak srednje škole vezujem za period početka svog ozbijljnijeg književnog stvaralaštva, do tada su to bili neki pokušaji i razvijene ideje o čemu bih ja mogao pisati.

Nagrade iz perioda osnovnog i srednjeg obrazovanja

Mlad si, a dobitnik mnogih diploma, nagrada i priznanja na republičkom nivou. Koju bi izdvojio kao najdražu?

Što se tiče nagrada u sklopu školovanja izdvojio bih prvo mesto u Tršiću na takmičenju iz Srspkog jezika i književnosti koje se održalo 2014.godine, kada sam išao u osmi razred, i to je bila moja prva republička nagrada. Tada sam osetio kako je to biti prvi u Srbiji u nečemu.Posle sam to uspeo da pretočim u mnoge nagrade. Drugo mesto u Tršiću sam osvojio u poslednjoj godini srednje škole, što me je oslobodilo prijemnog na fakultetu i stavilo me na prvo mesto rang liste. Kada su pesme u pitanju, odmah bih izdvojio prvo mesto na konkursu “Da se ne zaboravi”. Taj konkurs vezuje se za 1999.godinu i bombardovanje naše zemlje. Takođe, dobitnik sam i dve “Vukove nagrade” i jednom proglašen za đaka generacije

Nagrade sa literarnih takmičenja

Za godišnjicu bombardovanja učestvovao si na literarnom konkursu “Da se ne zaboravi”. Jednom si odneo pobedu i dva puta treće mesto. Šta te motiviše da se iskazuješ na ovakvim konkursima? Kaži nam nešto o pobedničkom radu.

Rođen sam 1999. godine i ne sećam se dešavanja tada, sigurno da sam kao beba slušao sirene i to je bila tragedija koja je pogodila našu zemlju i naš narod, i kada sam čuo za konkurs samo sam seo za sto i stihovi su sami krenuli. Pesmom sam hteo da podsetim na žrtve, stradanje. Kroz tu pesmu, kao što konkurs nosi naziv, ne sme da se zaboravi, sećanje ne sme da bledi i ja sam hteo da kroz svoje pesme otrgnem to od zaborava i da sutradan neko to pročita i da ja mogu svojoj deci da pročitam i učenicima u školi. Treba oprostiti, ne smemo zaboraviti, što kažu i pesme koje govore o stradanju nevinih žrtava, događajima na nebu, borbi naše vojske, stradanju male dece i svemu onome što je obeležilo skoro tri meseca bombardovanja. Dva puta u nizu sam osvajao treća mesta na tom konkursu i smatrao da mogu bolje, ali sam želeo da napišem pesmu koja će vredeti vise, i to se desilo 2017.godine.

Svedoci smo da sve više mladih odlazi iz Srbije. Kakvi su tvoji planovi i želje, kako i gde vidiš sebe u budućnosti?

S ove tačke gledišta ne bih mogao ništa da tvrdim, ali kod mene postoji jaka želja da ostanem i da se u svojoj zemlji bavim maternjim jezikom, prvenstveno književnošću na srpskom jeziku. Kroz ove pesme dajem pečat rodoljublja i kroz njih sam pokušavao da artikulišem ljubav prema otadžbini. Sam izbor studijskog profila me prirodno vezuje za svoju zemlju, koreni su mnogo dublji i ne mogu zamisliti sebe negde drugde. Voleo bih da ostanem ovde i svedočim koliko imamo bogatu kulturu, kako smo imali sjajne pisce i umetnike, ali da se svi nadamo da nas čeka svetla budućnost. Što bolje znamo svoju prošlost, bolje ćemo se ponašati u budućnosti.