Aktivan je igrač i još uvek ne razmišlja o igračkoj penziji. Nastupao je za mnoge klubove, neki od njih su “Železničar”, “Mladi radnik”, “Rudar”, “Zvižd”, “Inon”. Krase ga odlične tehničke sposobnosti, dobro izvođenje prekida, dobar pregled igre i precizan šut.
 “Igraću dokle god budem mogao”, poručuje  Zoran na početku razgovora.
Koji su vaši prvi fudblaski koraci, gde i kada ste počeli da trenirate fudbal?
Počeo  sam 1986. godine u FK “Železničar”, gde sam prošao sve selekcije. U to vreme nisu postojale škole fudbala, već je svaki klub imao svoje omladinske selekcije. Tu u klubu je bilo moje društvo iz škole i ulice. Tada se mnogo više igrao fudbal nego danas i dosta su se deca dokazivala prvo u školskom dvorištu, pa tek onda na fudbalskom terenu. Već tada sam imao dosta ponuda da pređem u neki drugi klub, ali zbog svih uslova u klubu, drugara i trenera ostao sam u “Želji”. Za seniorski tim sam upravo u “Železničaru” nastupio sa 16 godina i igrao do 19.godine.
Šta je bila odskočna daska za vašu karijeru, kada ste znali da je fudbaler vaše buduće zanimanje?
U “Rudar” iz Kostolca prešao sam 1996. godine i to je bila odskočna daska u mojoj karijeri. “Rudar” je u to vreme bio najbolji i najorganizovaniji klub u našem regionu, a čak te sezone je ušao u Drugu ligu. Tu sam osetio šta je profesionalni fudbal i shvatio da je to ono čime želim da se bavim.

 Zna se ko je zadužen za prekide
 Po čemu ste se kao igrač izdvojili od drugih?
Za razliku od drugih igrača krasila me je dobra tehnika, prekidi, dobar pas,” lažnjaci”, a sve to začinjeno sa sposobnošću da sve ovo vrlo dobro radim i levom i desnom nogom.

 Miletić u dresu FK “Železničar”
Imate iza sebe dugu fudbalsku karijeru koja je još uvek aktivna, u kojim klubovima ste nastupali?
Klubovi za koje sam igrao su “Železničar” iz Požarevca, “Rudar” iz Kostolca”, “Obilić” iz Beograda gde sam doživeo tešku povredu koja me je od terena odvojila šest meseci. Takođe, tu su i “Zvižd” iz Kučeva, FK “Inon” iz Požarevca koji predstavlja moju ružnu prošlost. Imao sam pre “Inona” dosta boljih ponuda, ali sam prihvatio ponudu požarevačkog kluba misleći da ću sebi obezbediti egzistenciju, međutim grdno sam se prevario i nisam ni uživao u fudbalu.  Tu je naravno i “Mladi radnik” sa kojim sam nastupao u najelitnijem rangu klupskog fudbala u Srbiji.
Imali ste priliku da radite sa brojnim trenerima, koga biste izdvojili kao najboljeg, od koga ste najviše naučili?
Radio sam sa baš dosta trenera, moguće da sam nekog i zaboravio, ali tu je Žika Antić koji me je trenirao u pionirima “Železničara”, zatim Nebojša Jovanović, Mihajlo Bura, Slavko Vojčić “Džo” od koga sam naučio šta znači pravi profesionalizam. On je čovek koji je za godinu dana u Požarevcu pokazao Požarevljanima kako treba da funkcioniše jedan klub, ali šteta što se zadržao samo godinu dana. Takođe , tu su i Miroljub Ostojić, Nebojša Maksimović, Goran Tufegdžić, Zoran Ranđelović, Stevan Mojisilović i tako dalje.
Da li ste imali ambicije da igrate za neki klub iz inostranstva, da li je bilo takvih ponuda?
Imao sam nekoliko ponuda za odlazak u inostranstvo, ali smatram da sam igrao fudbal u pogrešno vreme. Kad sam bio mlad igrač svi su rekli “ima vremena za tebe”, jer su se tada tražili stariji igrači, a kada sam postao iskusan, tada su krenuli da se traže mladi igrači. Ratovi, sankcije i bombardovanje su obeležili najbolje vreme moje karijere kada sam bio na pragu odlaska u Iran, Slovačku i Austriju, ali se jednostavno kockice nisu složile.

 Tokom nastupanja za superligaša FK “Mladi radnik”
S obzirom na to da ste bili deo tima “Mladog radnika” kada je bio u najvišem rangu takmičenja - Superligi Srbije, da li sa ove distance smatrate da ste kao igrač dali sve od sebe?  
“Mladi radnik” iz superligaških dana je po kvalitetu ekipe zaslužio da ostane u eliti, ali organizaciono klub je jako loše stajao. Mi smo organizovaniji bili kada smo igrali Srpsku i Prvu ligu nego Superligu. Saigrači kao što su Ranković, Krznarić, Cenić, Kojić, Đorđević, Luka, Stokić, Stojanović, Svojić uz dobar rad  garantovali su uspeh. Nažalost, ispali smo iz Superlige. Odlazak nekoliko igrača, neadekvatna pojačanja, loša finansijska situacija i loša atmosfera su uticale da ispadnemo iz elite.

 Kao trener “Radničkog 1926”, kluba koji je na kratko nasledio “Mladi radnik”
 “Mladi radnik” tada i sada - kako poredite klub u sadašnjosti i klub 10 godina ranije?
Današnji “Mladi radnik” ima slične probleme organizacione prirode, uz nerešen istorijski problem kluba, a to je nedostatak pomoćnog terena. Mislim da nije adekvatno porediti klub tada i sada, jer je ovo drugo vreme. Kratak period sam radio u “Radničkom 1926” kao trener. To je klub koji je nasledio “Mladi radnik” nakon “gašenja”.

Pas za saigrača je uvek precizan
Aktivan ste igrač u FK “Železničar” iz Požarevca, najstariji i uz to kapiten. Koja je vaša uloga u timu i kako oni najmlađi saigrači gledaju na vas?
U “Železničar” sam se vratio pre tri godine, da završim karijeru tamo gde sam počeo, i da pokrenem omladinsku školu koja dugo godina nije postojala. Moja uloga je pre svega da mladima pokažem kako treba da se ponašaju na terenu, da budu dobri igrači, ali pre svega i dobri ljudi. Postoji međusobno poštovanje između svih nas.
Pored toga što ste igrač, vi ste i trener u omladinskoj školi FK “Železničar”, kako je raditi sa decom?
Trenirati decu je nešto posebno u fudbalu, svaki trening, svaka utakmica je priča za sebe. Krenuli smo ovog proleća dobro, međutim kovid 19 nas je poremetio, ali se nadam da ćemo ubrzo nastaviti sa treninzima i nadam se da ćemo našoj deci obezbediti još bolje uslove za rad.

 Marko, Zoranov stariji sin

Vaš sin se takođe bavi fudbalom, da li njega vidite kao svog naslednika i kakve mu savete dajete?
Pored starijeg sina Marka koji ima 13 godina, fudbal je počeo da trenira i mlađi sin Aleksa koji ima osam godina. Obojica treniraju za “Železničar” i savetujem ih da škola uvek mora biti na prvom mestu, pa tek onda fudbal. Ima još vremena za njih, što se tiče fudbala.
 Koja je vaša poruka za mlade fudbalere i one koji time žele da se bave?
Uporedo sa fudbalom deca moraju da završavaju i školu. Neophodno je da se na vreme proceni da li mogu da se izbore sa svim pritiscima i obavezama koje dolaze sa profesionalnim bavljenjem fudbalom. Ukoliko su talentovani i posvećeni, imaju podršku porodice i prijatelja i ako pošteno igraju fudbal, neka znaju da će se sve to dobro vratiti. Nažalost, danas veliku ulogu igraju fudbalski menadžeri koji “probijaju”  mlade talente i čini se da bez adekvatne zaštite menadžera nekada mogu da se donesu loše fudbalske  odluke, nažalost ja sam primer za to. Svakako da su posvećen rad i redovni odlasci na treninge bitni, ali isto tako je bitno i školovanje, što stalno potenciram i deci koju treniram.