Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Požarevac je 12. put ove godine proglašen za najhumaniju sredinu. Zanimljivo je da su tome između ostalih u velikoj meri doprinela dva dobrovoljna davaoca krvi iz Aleksandrovca, naselja na području opštine Žabari.
Miroslav Stojadinović iz Aleksandrovca donirao je krv čak 113 puta i ne planira da se tu zaustavi.
„Prvi put sam to uradio 1993. godine. Sećam se da sam imao pozitivnu tremu, osećaj blage nelagodnosti, tako je valjda kada čovek ima 19 godina i prvi put donira krv. Onda sam video da meni to ne predstavlja nikakav problem i da se odlično osećam“, priseća se Miroslav.
Miroslav Stojadinović na jednoj od akcija dobrovoljnog davanja krvi
Nakon toga je za vreme služenja vojnog roka još dva puta donirao krv i potom je, kaže, postao redovni dobrovoljni davalac. Već godinama on ovo radi na svaka tri meseca. Ranije dok su u Žabarima održavane akcije odlazio je tamo da donira krv, ali već nekoliko godina nema mogućnosti da to radi na području svoje opštine pa odlazi u požarevački Crveni krst ili u Beograd na VMA.
„Pre nego što sam zasnovao porodicu išao sam često kod sestre i zeta u Beograd i donirao krv na VMA, dok su ekipe iz Beograda dolazile u Žabari tamo sam takođe donirao, a najčešće u Požarevcu. Meni nije bilo teško da odem do Beograda na nekoliko dana da obiđem porodicu i obavim to, ili da samo zbog toga dođem iz Aleksandrovca u Požarevac. Ako zaista želiš da daš krv nije problem da se odvoji vreme, glavna motivacija mi je saznanje da će možda tih mojih 450 mililitara nekome spasiti život“, kaže ovaj humani Aleksandrovčanin.
Iz požarevačkog Crvenog krsta gde je već godinama aktivan dobrovoljni davalac krvi pozivaju ga na svaka tri meseca, a nekada se i sam seti pa ode nedelju dana ranije da to obavi. To je postala njegova rutina tokom 29 godina dobrovoljnog davalaštva. Zanimljivo je što njegova krvna grupa spada u ređe - A negativna i što je tokom svih tih godina samo dva puta odbijen i to ne zbog zdravstvenih problema već zbog sveže urađenih tetovaža.
Na pitanje u čemu je tajna njegovog zdravlja on kaže da, pored genetike, ključ verovatno leži u načinu života na selu. Rođen 1977. godine, živi i radi u Aleksandrovcu zajedno sa svojom porodicom i uglavnom se bavi poljoprivredom.
Zanimljivo je da niko iz njegove porodice nije davao krv, on je prvi i jedini koji to radi. Ljudi iz njegovog okruženja gledaju različito na to.
„Neki to pozdravljaju i kažu mi svaka ti čast, dok mi pojedini kažu da mi to ne treba, da nije dobro i da ću videti kad budem prestao to da radim. Moj prvobitni cilj je bio 100 puta da doniram krv i taj cilj sam ostvario. Planiram da, ako me zdravlje služi, radim to do 65 godine“, zaključuje Stojadinović koji je dobio priznanje za 100 puta datu krv.
Priznanje za 100 puta datu krv
U istom selu, Aleksandrovcu, živi i radi još jedan dobrovoljni davalac krvi – Dragan Grujić. On je svega godinu dana stariji od Miroslava, oženjen je i ima ćerku i sina i bavi se poljoprivredom. Kako kaže, trenutno obrađuje oko 50 hektara zemlje, ne puši, ne pije, zdravo se i hrani i to je, smatra, recept za zdravlje.
„Prvi put sam dao krv kada sam bio u vojsci, a posle sam počeo redovno to da radim na svaka tri meseca“, kaže Grujić.
Dragan Grujić
Za razliku od Miroslava, on nije jedini dobrovoljni davalac krvi u svojoj porodici, već je tu humanu crtu nasledio od oca koji je više od 50 puta donirao najdragoceniju tečnost. Poput njegovog kolege, i on je prinuđen da humanost pokazuje u drugoj opštini pa dolazi redovno u požarevački Crveni krst. Zanimljivo je da je takođe A negativna krvna grupa.
„Krv dajem redovno već skoro 30 godina i do sada sam to učinio 107 puta. Jedini cilj mi je da pomažem drugima, imam ćerku sa posebnim potrebama i svestan sam koliko je to značajno“, naglašava Dragan i dodaje da uglavnom ima podršku okoline da istraje u svojoj humanoj misiji.
I on je dobio priznanje za 100 puta datu krv i tu se, kako kaže, neće zaustaviti. Ove godine nije mogao, jer je preležao koronu, ali čim se lekari slože, nastaviće.
Pored toga, donirao je u nekoliko navrata i trombocite.
„Tri puta sam dao trombocite, za to sam morao da idem u Beograd. To je malo drugačija procedura jer se nekoliko dana nakon vađenja krvi rade analize, posle čega doktor pregleda vene i vrši proces vađenja trombocita, koji traje dva sata“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je to uglavnom radio kada vidi da je nekome potrebno za lečenje pa se javi na oglas.
Nije dovoljno razvijena svest o dobrovoljnom davalaštvu
Miroslav Stojadinović smatra da nije dovoljno razvijena svest kod ljudi u Srbiji o dobrovoljnom davalaštvu krvi. On smatra da mi možda trebalo da se potencijalni dobrovoljni davaoci na neki način motivišu, da im se posveti veća pažnja, organizuje neko druženje makar jednom godišnje ako nije moguće češće.
„Jedino što donori krvi imaju je neplaćanje participacije 50 dinara kad odu kod lekara, pod uslovom da im je overena knjižica, i što neke firme daju dva slobodna dana nakon vađenja krvi“, kaže on i dodaje da dok je radio o u firmi ovo nikada nije koristio.
Dragan Grujić smatra da bi svi koji su zdravi trebalo da makar jednom ili dva puta godišnje da doniraju krv, zbog ljudi kojima je potrebna.
„Pričam ljudima o davanju krvi, ali to je njihova lična volja, da li hoće ili neće, neki se plaše. Smatram da svaka zdrava osoba treba to da učini jer se posle toga čovek oseća bolje. Trebalo bi više da se priča i piše o tome da bi ljudi shvatili značaj za zdravlje i da bi se svest o dobrovoljnom davalaštvu podigla na viši nivo“, zaključuje Grujić.
