I Vlasi plaćaju danak civilizaciji (FOTO)

Braničevo

Društvo

I Vlasi plaćaju danak civilizaciji (FOTO)

Foto: Ivan Jovanović

How Good Of A Friend Are You Really?

Istorijski razvoj vlaške zajednice i njeno materijalno i duhovno nasleđe, vekovima sakupljano i sačuvano do danas, ukazuje na činjenicu da globalizacija i savremeni modeli kulture još uvek nisu toliko moćni da razore tradicionalne vrednosti, koje se prenose sa kolena na koleno unutar vlaških porodica.

Kod Vlaha postoji tzv. „živa“ nematerijalna kulturna baština jer se autentični običaji i danas praktikuju, što predstavlja svojevrsnu atraktivnost i izazov za mnoge istraživače. Zato područje Istočne Srbije poslednje decenije učestalo posećuju strani etnolozi i antropolozi iz Japana, Izrajela, Rusije, Poljske, Ukraine, Holandije, Kanade, Australije, Kine ... proučavajući vlašku tradiciju.  

O kulturnom nasleđu Vlaha postoje podaci unutar mreže muzeja i u visoko specijalizovanim ustanovama, a određena količina materijala po privatnim zbirkama i kod zainteresovanih pojedinaca - entuzijasta, što može predstavljati osnovu za kulturnu reprodukciju vlaškog kulturnog nasleđa.

Narodni muzej Požarevac pokriva teritoriju u koju spadaju predeone celine kao što su Homolje, Zvižd, Mlava, Stig, Pek, Pomoravlje i Podunavlje, u kojima živi veliki broj Vlaha. To je neiscrpna riznica kulturnog blaga u kojoj se pre više od trideset godina našla Danica Đokić, diplomirani etnolog, muzejski savetnik. Istražujući tradicionalni obrazac obredne prakse neminovnost je bila intezivna saradnja sa Vlasima.

Selo Ranovac: Danica u razgovoru sa saradnicima       

Vlasi su srdačni, ljubazni, oštroumni, ljudi otvorenog srca, uvek spremni da vam pomognu i izađu u susret. Prva asocijacija na Vlahe je njihova gostoljubivost.  Često govorim da iz njihove kuće nikada nećete izaći gladni i neposluženi. Radeći kao istraživač, stekla sam među Vlasima brojne prijatelje“, prenosi nam svoje utiske Danica.

Kod Vlaha se gaji kult mrtvih kao deo tradicije, uključujući brojne rituale i specifičan odnos prema onom svetu. Pitamo je ko su nosioci tih aktivnosti i kako na to gledaju i shvataju pripadnici drugih nacionalnosti.

„Vlaško stanovništvo je u svojoj kulturi očuvalo mnoge arhaične oblike obredne prakse i odnosa prema onostranom, nepoznatom svetu, čiji je rezultat izražen kult pokojnika i predaka. Čuvari  znanja,  tradicije, obredne prakse i nosioci aktivnosti su žene. Nisam se bavila istraživanjima kakav odnos imaju pripadnici drugi nacionalnosti prema ovom fenomenu. Mogu samo reći  da i pripadnici srpskog naroda u braničevskom kraju, naročito u ruralnim sredinama, imaju ili su imali mnoge elemente obredne prakse u posmrtnom ritualu koji su se očuvali u vlaškoj kulturi. Moj lični stav je da se vrednost jedne društvene zajednice, u ovom slučaju etničke, ispoljava upravo u tome kakav odnos ima prema svojim pokojnicima i precima. Kroz sistem namenjivanja hrane Vlasi čuvaju pamćenje o svojim precima mnogo generacija unazad“, objašnjava ona.

 

Selo Kladurovo, obred „pomana“ - puštanje vode

Koliko je velika razlika između srpskih i vlaških obreda, misleći na godišnji  kalendar i  u kojoj meri su običaji modifikovani? Šta je uticalo na promene, intereseovalo nas je.

„U braničevskom kraju postoji mnogo više sličnosti u kalendarskoj obrednoj praksi  nego što se to na prvi pogled čini. Zavaljujući zajedničkom životu na ovim prostorima, došlo je do asimilacije pojedinih obrednih aktivnosti. Stvoreni su specifični obredni obrasci koji se javljaju i u srpskoj i  vlaškoj kulturi, kao što je na primer obred puštanja vode, namenjivanje muzike pokojnicima, verovanja vezana za mitološka bića todoraca ili sentođera, đurđevdanska obredna praksa. Ove procese još uvek možemo pratiti u Homolju, a u drugim krajevima na osnovu pamćenja. Dakle, mnogi običaji koji se smatraju vlaškim, bili su razvijeni i kod Srba, samo što su se u pojedinim krajevima ranije izgubili. Naravno, postoje i obredi koji su karakteristični samo za Vlahe, kao što je pričešćivanje na busenu trave za Uskrs.  Zanimljiv primer je i paljenje obrednih vatri na Poklade. Srbi i Vlasi u Homolju ih namenjuju pokojnicima, dok u ostalim krajevima vlaško stanovništvo ove vatre namenjuje pokojnicima, a srpsko je palilo za zdravlje i napredak. Razlika je samo u manifestnim oblicima, dok je suština obreda ista, vatre se pale da bi se na iracionalan način pomoglo suncu na početku proleća da obnovi svoju snagu i otera zimu, kao sinonim mraka i tame“, objašnjava naša sagovornica i dodaje:

 

Obred „Priveg“ u selu Laznica

Kalendarski obredi su, uglavnom, agrarnog karaktera. Zahvaljujući savremenom načinu života, promeni zanimanja, boravku na privremenom radu u inostranstvu, gubi se kontinuitet u znanju vezanom za obrednu praksu i ona se gubi i modifikuje smanjenjem aktivnosti. To je danak koji plaćamo civilizaciji. Međutim, sa razvojem nacionalne svesti i pripadnosti jednom narodu, neki običaji se čuvaju, obnavljaju i neguju kao elementi identiteta“.  

Fenomen Rusalja su mnogi istraživači proučavali i do danas je ostao nejasan. Danicu Đokić pitamo kakva je njihova uloga bila nekad a kakva danas, šta je suština i koliko taj ritual spada u vlašku običajnu istoriju.

„Fenomenom Rusalja su se bavili mnogi istraživači različitih profesija – lekari, arheolozi, etnolozi, svako sa svog aspekta. Meni je najbliža teorija  akademika dr Dragoslava Antonijevića, koju je izneo u svojoj knjizi „Ritualni trans“. Prema njegovoj teoriji i sopstvenim istraživanjima, rusaljski ritual spada u domen ritualnog transa u kultu pokojnika. Rusalje su žene koje su padale u trans i tom prilikom imale moć da komuniciraju sa pokojnicima. U vreme kada sam na terenu u Dubokoj i Neresnici istraživala  ritual, o izvornom obliku su ostala samo sećanja meštana. Početkom 21. veka, ostao je očuvan jedino ritual obredne igre, koja se nekada igrala oko Rusalje, odnosno žene koja je pala u trans, a tada oko obolele osobe. U selu Rakova Bara, očuvan je ritual kraj trećeg dana Rusaalja (Duova)  koji pripada kultu pokojnika. Tom prilikom se pokojnicima namenjuje muzika dok članovi porodice hodaju uz imitiranje koraka iz nekadašnje igre koja se igrala oko Rusalje. One, u svom izvornom obliku,spadaju u jedan od najarhaičniji balkanskih rituala. On danas jeste vlaška običajna istorija, ali su  tragovi te istorije ostali očuvani u muzici i delimično igri, kao i u kultu pokojnika u obrednom smislu. Sećanje na nekadašnje Rusalje čuva stilizovana folklorna igra“.

 

Bela pomana

Čini se da su odvajkada postojale predrsaude prema Vlahinjama.Uglavnom se za njih vezuje vlaška magija u negativnom kontekstu. Upitana kako se sa tim predrasudama bori nauka, a kako žene vlaške nacionalnosti u Braničevu, Danica objašnjava da nauka magiju posmatra kao odgovor kulture na pojedine životne situacije. Magijski princip je sveopšti i pripada svima.

„ Ne postoji narod koji u svojoj tradiciji nije primenjivao određene magijske principe. Razlikuju se samo načini. Sve predrasude su štetne. Protiv njih se treba boriti istinom i argumentima. Žene vlaške nacionalnosti se protiv ovih predrasuda bore tako što na pravi način promovišu svoju kulturu i njene vrednosti, negujući zdrav odnos prema svojoj porodici, društvu i svom identitetu. Okupljene u mnoga udruženja, žene promovišu svoju kulturu i tradiciju širom Srbije i regiona. A ta tradicija je bogata, lepa i iskonska, počevši od muzike, igre, nošnje, hrane, sve do običaja, usmene književnosti, verovanja. One su pravi nosioci i promoteri svoje kulture. Pametne, otresite, samosvesne, oštroumne, žene se bore  protiv predrasuda, upravo, istinom i argumentima“, kaže ona.

Vlasi su narod pravoslavne veroispovesti. Zanimalo nas je da li je vlaška tradicija opterećena sujeverjem i u čemu se ono ogleda?

„Mislim da vlaška tradicija nije ništa više opterećena sujeverjem u odnosu na druge. Sujeverje je obrnuto recipročno stepenu razvoja, obrazovanja i emancipacije jednog društva. Postoje i danas neki recidivi prošlosti u vidu verovanja, koja ne utiču mnogo na naše živote, ali koja pamtimo kao deo kolektivnog sećanja“.

U naselju Turija, u opštini Kučevo, u kome živi veliki broj Vlaha, od 2010.godine službu obavlja sveštenik SPC Eparhije braničevske, Nikola Soldatović, koji je vlaške nacionalnosti. U razgovoru nam otkriva svoj utisak i zapažanje o Vlasima kao vernicima.

S obzirom na to da sam i sam Vlah i pritom sveštenik, tim pre što sam paroh na parohiji koja je stopostotno vlaška, nebitno kako se ko izjašnjava, mogu se složiti sa mojim kolegama da su Vlasi, ne samo u ovom kraju već iz čitavog regiona i to  braničevske, timočke, deo kruševačke i šumadijske eparhije, izuzetno pobožni,  ali vrlo malo crkveni. To znači da ljudi veruju u Boga kome se mole, slave slavu, drže do običaja, ali definitivno nemaju crkveno vaspitanje, odnosno naviku da odlaze u crkvu tako da ne žive liturgijskim životom kakav crkva očekuje od svojih vernika“, kaže ovaj sveštenik.

 

Nikola Soldatović

Na takav odnos prema crkvi je, smatra, uticalo više faktora.

Najpre taj period komunizma, ali moj utisak je da je veću štetu nanela činjenica da su vlaška sela bila zapostavljena u razvoju, odnosno, bila su drugostepeno rangirana u odnosu na srpska. Znamo da su škole i crkve prvobitno građene u srpskim mestima tako da i danas imamo mnogo više vlaških sela bez hramova. Jedan sveštenik mora da opslužuje više sela,  a u prošlosti nije bilo ni adekvatnih saobraćajnica i prevoza i nije uspevao svuda da stigne, tim pre što su Vlasi živeli na planinama po salašima. Tako je i sama evangelizacija bila otežana, a kada nedostaje taj liturgijski život čovek uvek ima potrebu da to nadomesti pa su se pojavljivale žene koje su preuzimale ulogu sveštenika i ritualno prevodile pokojnike na onaj svet. I danas ima mesta gde se sahrane obavljaju na taj način zbog udaljenosti od crkve, ali i mi sveštenici snosimo deo krivice jer možda nismo dovoljno spremni i požrtvovani da to stanje popravimo. Evidentno je da je od 1980.godine počela izgradnja crkava i po vlaškim selima, za šta je najvećim delom zaslužna velika vlaška dijaspora, a u skorije vreme se i neke lokalne samouprave okuraže da pomognu“.

 

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Turiji

Nije, kaže, imao ni jedan zvaničan zahtev od neke institucije da bogosluženje sprovede na vlaškom jeziku.

Javila se potreba, u smislu da je narod tražio da čuje nešto od službe na maternjem, vlaškom jeziku. Dakle, nije problem nerazumevanje  srpskog jezika koji koristimo u bogosluženju svakako više nego crkvenoslovenski koji je još uvek u upotrebi, nego prosto ljudi žele i vole da čuju molitvu na svom jeziku i da se Bogu mole na vlaškom. S obzirom na to da je SPC nadnacionalna i da ne pripada jednom narodu, odmah sam u novembru 2010.godine bio kod našeg episkopa, vladike braničevskog Ignatija, izložio mu situaciju, preneo želje vernika i tražio blagoslov. Vladika mi je dao blagoslov i ispričao da je on svih 25 godina, koliko je na čelu braničevske eparhije, tražio od sveštenika vlaške nacionalnosti da krenu sa bogosluženjem i propovedima ili delovima molitve na vlaškom jeziku sa ciljem da evangelizacija bude uspešnija i obuhvatnija i da bi se pokazao taj vaseljenski karakter crkve, da crkva pripada svima“.

Upitan da li mu je poznato da je NSV pokrenuo uvođenje bogosluženja na vlaškom jeziku u crkve koje se nalaze na području gde živi vlaško stanovništvo i da je taj proces stigao do Sinoda SPC, kaže da mu je poznato da je u februaru 2018.godine došlo do, kako kaže, istorijskog susreta tadašnjeg predsednika NSV sa članovima Sinoda u  Patrijaršiji kada je na vlaškom jeziku očitana molitva Oče naš.

Vladika Ignatije nas je odmah o tome obavestio i pozvao me pred Petrovdan kada mi je saopštio da je predsednik NSV tražio blagoslov da se određeni delovi bogosluženja prevedu na jezik koji naši Vlasi razumeju. Vladika je pristao i naglasio da je za to neophodno da se ispoštuje liturgijski kontekst. To znači da prevod mora biti i filološki i teološki stručno preveden, pa je mene pitao da sarađujem što sam i prihvatio. Rekao mi je da će me zvati iz NSV, što se nije dogodilo, a sadašnji predsednik NSV, Novica Janošević, me je jednom prilikom pozvao po tom pitanju ali je do danas sve ostalo na tome. Hristos ne pravi razlike u ljudima i to sve jasno imamo u svetom pismu. Svi smo jedno Hristu Isusu, tako da ne postoji nikakav problem za uvođenje službe na vlaškom jeziku“, zaključuje naš sagovornik.

 

Crkva u službi naroda - vlaški običaj

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta "Vlaška sela – od uporišta do zgarišta tradicije" koji preko Udruženja Koreni sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata proizvodnje medijskih sadržaja na jezicima nacionalnih manjina 2019.godini.

-Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top