„Vlasi su srdačni, ljubazni, oštroumni, ljudi otvorenog srca, uvek spremni da vam pomognu i izađu u susret. Prva asocijacija na Vlahe je njihova gostoljubivost.  Često govorim da iz njihove kuće nikada nećete izaći gladni i neposluženi. Radeći kao istraživač, stekla sam među Vlasima brojne prijatelje“, prenosi nam svoje utiske Danica.

„Vlaško stanovništvo je u svojoj kulturi očuvalo mnoge arhaične oblike obredne prakse i odnosa prema onostranom, nepoznatom svetu, čiji je rezultat izražen kult pokojnika i predaka. Čuvari  znanja,  tradicije, obredne prakse i nosioci aktivnosti su žene. Nisam se bavila istraživanjima kakav odnos imaju pripadnici drugi nacionalnosti prema ovom fenomenu. Mogu samo reći  da i pripadnici srpskog naroda u braničevskom kraju, naročito u ruralnim sredinama, imaju ili su imali mnoge elemente obredne prakse u posmrtnom ritualu koji su se očuvali u vlaškoj kulturi. Moj lični stav je da se vrednost jedne društvene zajednice, u ovom slučaju etničke, ispoljava upravo u tome kakav odnos ima prema svojim pokojnicima i precima. Kroz sistem namenjivanja hrane Vlasi čuvaju pamćenje o svojim precima mnogo generacija unazad“, objašnjava ona.

„U braničevskom kraju postoji mnogo više sličnosti u kalendarskoj obrednoj praksi  nego što se to na prvi pogled čini. Zavaljujući zajedničkom životu na ovim prostorima, došlo je do asimilacije pojedinih obrednih aktivnosti. Stvoreni su specifični obredni obrasci koji se javljaju i u srpskoj i  vlaškoj kulturi, kao što je na primer obred puštanja vode, namenjivanje muzike pokojnicima, verovanja vezana za mitološka bića todoraca ili sentođera, đurđevdanska obredna praksa. Ove procese još uvek možemo pratiti u Homolju, a u drugim krajevima na osnovu pamćenja. Dakle, mnogi običaji koji se smatraju vlaškim, bili su razvijeni i kod Srba, samo što su se u pojedinim krajevima ranije izgubili. Naravno, postoje i obredi koji su karakteristični samo za Vlahe, kao što je pričešćivanje na busenu trave za Uskrs.  Zanimljiv primer je i paljenje obrednih vatri na Poklade. Srbi i Vlasi u Homolju ih namenjuju pokojnicima, dok u ostalim krajevima vlaško stanovništvo ove vatre namenjuje pokojnicima, a srpsko je palilo za zdravlje i napredak. Razlika je samo u manifestnim oblicima, dok je suština obreda ista, vatre se pale da bi se na iracionalan način pomoglo suncu na početku proleća da obnovi svoju snagu i otera zimu, kao sinonim mraka i tame“, objašnjava naša sagovornica i dodaje:

„Kalendarski obredi su, uglavnom, agrarnog karaktera. Zahvaljujući savremenom načinu života, promeni zanimanja, boravku na privremenom radu u inostranstvu, gubi se kontinuitet u znanju vezanom za obrednu praksu i ona se gubi i modifikuje smanjenjem aktivnosti. To je danak koji plaćamo civilizaciji. Međutim, sa razvojem nacionalne svesti i pripadnosti jednom narodu, neki običaji se čuvaju, obnavljaju i neguju kao elementi identiteta“.  

„Fenomenom Rusalja su se bavili mnogi istraživači različitih profesija – lekari, arheolozi, etnolozi, svako sa svog aspekta. Meni je najbliža teorija  akademika dr Dragoslava Antonijevića, koju je izneo u svojoj knjizi „Ritualni trans“. Prema njegovoj teoriji i sopstvenim istraživanjima, rusaljski ritual spada u domen ritualnog transa u kultu pokojnika. Rusalje su žene koje su padale u trans i tom prilikom imale moć da komuniciraju sa pokojnicima. U vreme kada sam na terenu u Dubokoj i Neresnici istraživala  ritual, o izvornom obliku su ostala samo sećanja meštana. Početkom 21. veka, ostao je očuvan jedino ritual obredne igre, koja se nekada igrala oko Rusalje, odnosno žene koja je pala u trans, a tada oko obolele osobe. U selu Rakova Bara, očuvan je ritual kraj trećeg dana Rusaalja (Duova)  koji pripada kultu pokojnika. Tom prilikom se pokojnicima namenjuje muzika dok članovi porodice hodaju uz imitiranje koraka iz nekadašnje igre koja se igrala oko Rusalje. One, u svom izvornom obliku,spadaju u jedan od najarhaičniji balkanskih rituala. On danas jeste vlaška običajna istorija, ali su  tragovi te istorije ostali očuvani u muzici i delimično igri, kao i u kultu pokojnika u obrednom smislu. Sećanje na nekadašnje Rusalje čuva stilizovana folklorna igra“.

„Mislim da vlaška tradicija nije ništa više opterećena sujeverjem u odnosu na druge. Sujeverje je obrnuto recipročno stepenu razvoja, obrazovanja i emancipacije jednog društva. Postoje i danas neki recidivi prošlosti u vidu verovanja, koja ne utiču mnogo na naše živote, ali koja pamtimo kao deo kolektivnog sećanja“.

„ S obzirom na to da sam i sam Vlah i pritom sveštenik, tim pre što sam paroh na parohiji koja je stopostotno vlaška, nebitno kako se ko izjašnjava, mogu se složiti sa mojim kolegama da su Vlasi, ne samo u ovom kraju već iz čitavog regiona i to  braničevske, timočke, deo kruševačke i šumadijske eparhije, izuzetno pobožni,  ali vrlo malo crkveni. To znači da ljudi veruju u Boga kome se mole, slave slavu, drže do običaja, ali definitivno nemaju crkveno vaspitanje, odnosno naviku da odlaze u crkvu tako da ne žive liturgijskim životom kakav crkva očekuje od svojih vernika“, kaže ovaj sveštenik.

„Najpre taj period komunizma, ali moj utisak je da je veću štetu nanela činjenica da su vlaška sela bila zapostavljena u razvoju, odnosno, bila su drugostepeno rangirana u odnosu na srpska. Znamo da su škole i crkve prvobitno građene u srpskim mestima tako da i danas imamo mnogo više vlaških sela bez hramova. Jedan sveštenik mora da opslužuje više sela,  a u prošlosti nije bilo ni adekvatnih saobraćajnica i prevoza i nije uspevao svuda da stigne, tim pre što su Vlasi živeli na planinama po salašima. Tako je i sama evangelizacija bila otežana, a kada nedostaje taj liturgijski život čovek uvek ima potrebu da to nadomesti pa su se pojavljivale žene koje su preuzimale ulogu sveštenika i ritualno prevodile pokojnike na onaj svet. I danas ima mesta gde se sahrane obavljaju na taj način zbog udaljenosti od crkve, ali i mi sveštenici snosimo deo krivice jer možda nismo dovoljno spremni i požrtvovani da to stanje popravimo. Evidentno je da je od 1980.godine počela izgradnja crkava i po vlaškim selima, za šta je najvećim delom zaslužna velika vlaška dijaspora, a u skorije vreme se i neke lokalne samouprave okuraže da pomognu“.

„Vladika Ignatije nas je odmah o tome obavestio i pozvao me pred Petrovdan kada mi je saopštio da je predsednik NSV tražio blagoslov da se određeni delovi bogosluženja prevedu na jezik koji naši Vlasi razumeju. Vladika je pristao i naglasio da je za to neophodno da se ispoštuje liturgijski kontekst. To znači da prevod mora biti i filološki i teološki stručno preveden, pa je mene pitao da sarađujem što sam i prihvatio. Rekao mi je da će me zvati iz NSV, što se nije dogodilo, a sadašnji predsednik NSV, Novica Janošević, me je jednom prilikom pozvao po tom pitanju ali je do danas sve ostalo na tome. Hristos ne pravi razlike u ljudima i to sve jasno imamo u svetom pismu. Svi smo jedno Hristu Isusu, tako da ne postoji nikakav problem za uvođenje službe na vlaškom jeziku“, zaključuje naš sagovornik.