„Naša deca ukoliko su mentalno sposobna pohađala su redovnu nastavu, dok su deca sa smanjenim mentalnim sposobnostima uključivana u specijalna odeljenja u Beogradu, gde su lečena. Po mom dugogodišnjem iskustvu sa invalidima, saradnja sa školama je bila dobra, na baš svuda, ali nije bio ni veliki broj dece sa cerebralnom paralizom koja bi mogla da se uključe u redovno školovanje“, kaže Radmila Stjepović, sekretar Društva za cerebralnu i dečiju parlizu Požarevac.

 „Deci oboleloj od cerebralne paralize najpotrebniji je personalni asistent, eventualno lični pratilac. Personalni asistent kao usluga socijalne zaštite je u začetku, predviđena je zakonom o socijalnoj zaštiti kao jedan vid usluge koja se sprovodi kao pilot projekat već četiri godine, a finasira ga lokalna samouprava i predviđena je Lokalnim akcionim planom za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom grada Požarevca 2015 - 2020. Potrebno je još toga razjasniti jer nije baš u praksi tako jednostavno, ni lako za personalne asistente“, rekla je Stjepović.

„Personalni asistent treba da im pomogne da savladaju životne potrebe, u održavanju higijene, oko pripreme hrane, oblačenja i svlačenja potom ako treba da zadovolje neke lične potrebe, da odu na pozorišnu predstavu, da izađu u bioskop ili kafić. Te bazične potrebe su izuzetno bitne za osobe sa cerebralnom paralizom ili multiplasklerozom,odnosno osobe koje su vezane za kolica. Lični pratilac je slična usluga socijalne zaštite. Oni prate osobu sa invaliditetom, prisustvuju njegovom obrazovanju, u vrtiću. Pedagoški asistent bi dobrodošao u školama sa inkluzivnim obrazovanjem. Svaka invalidnost je posebna za sebe i tu postoje razlike u potrebama“, naglasila je Stjepović.

„Deci oštećenog vida nisu na raspolaganju lični pratioci ili pedagoški asistenti. Ako su deca obuhvaćena inkluzivnim obrazovanjem roditelji ih vode u školu, a u specijalnoj školi su preko cele nedelje bez roditelja. U specijalnoj školi deca se kreću sasvim normalno jer su razvila osećaj, trče, jure se kao i u svakoj školi. Udžbenici se teško nabavljaju jer su oni na Brajevoj azbuci, ali u specijalnoj školi ih ima. Deca u inkluzivnom obrazovanju su još u gorem položaju jer uglavnom uče iz običnih udžbenika, tako što im neko čita“, navela je Milana Šestan, sekretar Međuopštinske organizacije slepih i slabovidih Požarevac.

„Zapošljavanje osoba oštećenog vida je teško kao i kod svih inavalida, da ne kažem nikakvo“, kazala je Šestan.

„Najveću korist imamo od javnih radova, za tri do četiri osobe koliko uspemo da uposlimo. Zapošljavanje po ovom osnovu je nedovoljno, jer javni radovi traju samo četiri meseca. Veći problem je kod osoba oštećenog vida, jer se radi o veoma obrazovanim osobama, koje su veoma i inteligentne. Trenutno imamo po jednog fizioterapeuta i masera, a mogućnost zapošljavanja je preko javnih radova. Jedva smo upeli fizioterapeutu da obezbedimo stažiranje“, kaže Šestan

„Veliki je problem zapošljavanje osoba sa invaliditetom koje imaju 100 odsto oštećenja ili dva puta po 70 odsto i imaju prava na tuđu negu i pomoć i uvećani dodatak, jer ukoliko se zaposle ta prava im se ukidaju i vraćaju im se kada im prestane radni odnos, jer ne mogu po dva osnova da budu osigurani. Kod nas toga nije bilo, ali u Srbiji jeste,  pojedine osobe pri prestanku radnog odnosa nisu ponovo ostvarile pređašnje pravo“, objasnila je Stjepović.

„Razne institucije u gradu nemaju pristup, mada se to poslednjih godina dosta poboljšalo, ali uvek postoji prostor za više. Trotoari su problem, jer i tamo gde postoje, ispusti nisu baš urađeni kako treba. To je problem i za dečija kolica i stare osobe, taj prilaz je neadekvatan. Planiramo da pokrenemo inicijativu i da sa lokalnom samupravom poradimo na tom problemu. Postoji lift za pristup u PIO Fondu, ali je toliko nepristupačan i nije adekvatan“, objašnjava Stjepović.

„Lepa stvar u celoj priči je da je građanstvo spremno da pomogne slepim i slabovidima da pređu ulicu. Reljefnih pločica vodilja u principu ima, ali nisu postavljene najsrećnije i pitanje je koliko su one dostupne, jer vozači se parkiraju i poljima za OSI. Poput ostalih invalida i slepe i slabovide prate problemi na svakom koraku, ako nemaju pratnju ništa ne mogu da završe.  Problema je na sve strane, a rešenja nema, niti će biti u skorije vreme. Invalidima se veoma malo ljudi bavi,  vrlo malo se zna o invalidima. Mi koji radimo sa njima znamo njihove mogućnosti i probleme, ali nas veoma malo pitaju i malo koga interesuje šta imamo da kažemo po tom pitanju, šta bi moglo da se menja, da se doda, unapredi. To je jedno klupko koje se neće odmrsiti dugo godina, a problemi postoje godinama“, smatra Šestan.

 „Njihov problem je bio ostvarivanje prava na pomagala, jer se radi o osobama koje su izgubile vid ili deo tela. Ta kategorija bila je prosto zaboravljena u sistemu zaštite. Godinama smo se borili da se njihov status drugačije gleda. Trenutno se usklađuje Zakon o ratnim i vojnim invalidima, tako da bi trebalo da im se da pravo civilne invalidnine, invalidski dodatak, dodatak na ortopedska pomagala, porodična penzija. Njihov problem je i ekonomske prirode, zapravo oni su čak i u najgoroj situaciji, jer su i stari i invalidi. Kroz LAP pokušavamo kroz međugeneracijsku saradnju da podelom paketa pokušamo da smanjimo taj stepen siromaštva. Svakodnevno smo sa njima u kontaktu i nam izlažu svoje probleme“, kaže Stjepović, koja je uključena u rad i ove organizacije.

„Konitnuirano se bavimo problematikom osoba sa invaliditetom, od rođenja preko zapošljavanja do penzionisanja, što retko ko shvata i razume. U Srbiji je pokrenut proces preko Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, da se te organizacije izuzmu iz zakona o udruženjima. Mi radimo od 7 do 15 časova, od ponedeljka do petka. individualni i grupni rad sa strankama, kontaktiramo stranke,  idemo na teren, znamo njihove probleme, bilo da je u pitanju bolest, zapošljavanje.Mi smo mobilni servis usluga u svim sferama. Po ovom zakonu kada konkurišemo za sredstva , što činimo projektima, samim tim su nam oduzeta sredstva, a drugih  nemamo. Mi smo nazvali projekat „Non stop“ jer mi non stop radimo, to je naša radovna delatnost. Pratimo zakon, po službenoj dužnosti, učestvujemo u njegovoj izmeni preko naših matičnih organizacija na republičkom nivou“, objašnjava sekretar Društva za cerebralnu i dečiju paralizu.

„Mi imamo i ozbiljne stvari, a u istom smo košu sa udruženjima koja se na primer cele godine bave igranjem šaha, školicom šaha za decu. Razlika je velika, a nju niko ne pravi. Ne umanjujemo mi njihovu važnost, ali nismo isto. Mi posredujemo kod svih institucija da bi ostvarili prava naših članova. U neku ruku jesmo produžena ruka Centra za socijalni rad i možemo puno toga da im pomognemo“, istakla je Šestan.