Jesu li prosvetari obučeni za rad u inkluziji, a škole spremne nakon deset godina (FOTO)

Braničevo

Društvo

Jesu li prosvetari obučeni za rad u inkluziji, a škole spremne nakon deset godina (FOTO)

Foto: Marina Jovanović

How Good Of A Friend Are You Really?

Većina škola u kojima se odvija inkluzivna nastava danas nema specijalno-stručno osoblje, nema manja odeljenja, plan i program je delimičan,a nisu sasvim prevaziđene ni fizičke barijere, opremljenost nije na zavidnom nivou.

Detetu sa posebnim potrebama je potrebna pažnja, poseban pristup i metode. Inkluzija zato zahteva promene u obrazovanju: treba obezbediti stručni kadar, manja odeljenja, plan i program za inkluzivno obrazovanje, adekvatnu edukaciju nastavnika, rad sa roditeljima i sa okolinom.  

Na pitanje da li su učitelji i nastavnici danas obučeni da pravovremeno i u najboljem interesu dece odgovore zahtevima inkluzivnog obrazovanja, u Ministarstvu prosvete navode da je u prvoj fazi , do 2009.do 2013.godine, oko 30.000 nastavnika pohađalo programe obuke usmerene na promenu načina razmišljanja pojedinaca i obrazovnih institucija, sticanje i razvijanje profesionalnih veština za rad u odeljenjima sa decom sa smetnjama u razvoju. Taj broj je u poslednje dve godine, međutim, doživeo pad, sve je manje obuka iz oblasti inkluzije, jer se nastavnici intenzivno obučavaju za tekuću reformu planova i programa nastave.

Jedno od suštinskih pitanja je da li je nastavni kadar dovoljno obučen za rad sa decom sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom i mogu li to savladati za tako kratko vreme, koliko je predviđeno za te vrste obuka?

Jasmina Turudić iz Udruženja „Veritas“ iz Požarevca i direktorka Centra za dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju , odgovara pitanjem:

Ja mnogo volim da budem pedijatar, da li mogu da završim kurs i da budem pedijatar? Baš volim decu, deca vole mene, lepo radim sa njima, što da ne završim neki kurs, eto to vam je suštinski odgovor na pitanje. To ne može. Biti defektolog znači da ste primili specifično znanje iz tri jako velike oblasti: medicine, pedagodije i psihologije. Niste vi doktor, psiholog, ni pedagog, ali imate znanja vezana za svaki od ovih problema sa različitim smetnjama u razvoju dece. Kroz obuku mogu da se prime neke osnovne informacije, metodološki pristupi, eventualno veće senzibilisanje za probleme koje ima neko dete kod vas u odeljenju, da prosto razumete zašto nešto radi, zbog čega se tako ponaša, šta uraditi u takvoj situaciji. Meni je žao što su prosvetni radnici na naki način ugurani u to,  što se mora, a kada se mora nije dobro, smatra Turudić.

 

Jasmina Turudić

Na kraju se, smatra ona, stiče utisak da su na gubitku svi: nastavnici koji u finalu mogu da smatraju da nisu odradili kako treba, deca koja su zdravorazvojna i možda još uvek nisu dobro razumela decu sa smetnjama, roditelji, a ponajviše ta deca koja imaju problem.

Nevenka Gajić čije dete je rođeno sa Daun sindromom i pohađa peti razred po inkluzivnom modelu,drugačije razmišlja o ovome. Nema saznanja da su učitelji i nastavnici obučavani posebno za inkluziju, niti smatra da je to neophodno, već je po njenom mišljenju, pitanje posvećenosti poslu.

Uopšte ne postoji obučenost da budeš čovek i profesionalno obavljaš svoj posao. To je znanje. Moraš da nađeš načina kako ćeš to znanje da prezentiraš tom detetu. Ne bih da dovedem u pitanje valdnost ii kvalitet neke obuke, ali obuke sa ograničenim rokom trajanja, tipa dan –dva- tri,  sigurno ne mogu da poboljšaju nešto u kvalitetu rada jednog profesionalnog učitelja ili nastavnika, ako on sam ne unapredi svoje veštine. Ipak, usavršavanje veština je svakako potrebno i korisno“, kaže Gajić.

 

Nevenka Gajić sa sinom Vukom

Slavica Kojić, v.d. direktora  Osnovne škole “Heroj Rosa Trifunović” u Aleksandrovcu, koja je tri decenije radila kao učiteljica u Vlaškom Dolu, smatra da su učitelji spremni za rad sa decom kojoj je potrebna dodatna podrška u obrazovanju.

Učitelji imaju stalnu potrebu da se usavršavaju, često pohađaju različite seminare i obuke na kojima se mogu dodatno informisati o radu sa učenicima sa smetnjama u razvoju“, kaže Kojić i dodaje da oni prilagođavaju pristup učeniku, metode rada i didaktička sredstva, i menjaju sadržaje i ishode ukoliko je potrebno.

 

OŠ Heroj Rosa Trifunović, Aleksandrovac

Da zaista ima posvećenog nastavnog osoblja, učiteljica, ekstremno senzibilisanih vaspitača za potrebe ove korisničke grupe, slaže se i Jasmina Turudić, ali ...

„Činjenica je da učitelji nemaju ta specifična znanja koja su vezana za decu sa smetnjama u razvoju, činjenica je da im treba podrška oko realizacije nekih sadržaja. Kako i na koji način, ja to iz ovog ugla ne bih mogla da projektujem. Kada bih ja o tome odlučivala, vodila bih računa prvo šta imamo ne nivou škola, koji su to problemi koje deca imaju, šta mogu, šta ne, kakva je njihova prognoza, budućnost, šta ćemo dalje, svaki sledeći korak predvideti ranije, a onda odrediti stepen neke podrške. Mislim da to jedino ima smisla“, smatra ona.

Njena koleginica defektolog Olivera Popović koja radi sa decom ometenom u razvoju u tzv.specijalnom odeljenju u Osnovnoj  školi "Heroj Rosa Trifunović" u Aleksandrovcu kod Žabara, kaže da „papir trpi sve“, odgovarajuči na pitanje koliko su učitelji i nastavnici osposobljeni za rad sa takvom decom i izradu posebnih programa za svako dete.

Biću surova pa ću reći da na papiru oni mogu biti izuzetno kompetentni, a za rad sa takvom decom, koliko god se mučili i davali sve od sebe, ne mogu tom detetu da priđu, da nađu način i metod kako od njega napraviti čoveka sposobnog za život. Učitelji i nastavnici su ljudi koji pružaju edukaciju, defektolozi uče takvo dete životu, od pranja ruku, zakopčavanja dugmadi do toga kako sebi da spremi hranu, naravno, sve to kroz nastavne sadržaje. Ne zanemarujemo mi gradivo, samo je drugačiji pristup tom gradivu“, kaže Popovićeva.

 

Olivera Popović

A onda se namaće još jedan problem – u Braničevskom okrugu, naročito u Požarevcu, defektolozi su u deficitu, pa se postavlja pitanje ko će uopšte raditi sa decom sa smetnjama. Ionako je malo redovnih škola u kojima rade defektolozi.

OŠ Dositej Obradović Požarevac

„To se na državnom nivou rešava, školovanje je jako skupo i stipendiraju se zanimanja koja su deficitarna. Ako su to defektolozi, treba signalizirati gradu da je to potreba i na osnovu toga grad da se rukovodi. Na taj način se motiviše stanovništvo i dobija novi radni kapacitet za neku oblast gde je najpotrebniji i onda imate potpunu opravdanost što ste nekoga stipendirali i poslali da završi te škole“, smatra Jasmina Turudić.

I pored svih realnih problema oko nastave, praksa potvrđuje da se danas u mnogim školama, pa i u Braničevskom okrugu, ni deset godina od uvođenja inkluzije nisu stvorili neki od osnovnih uslova za njenu održivost. Nisu prevaziđene fizičke barijere na koje svakodnevno nailaze deca sa smetnjama i invaliditetom, prilikom odlaska u vrtić, školu...

U nacrtu izveštaja o učinku inkluzije nakon deset godina od uvođenja  stoji da mnoge opštine nisu obezbedile pristupačnost vrtića, osmoletki i srednjih škola svoj deci, stvarajući tako tehničke uslove za neometano kretanje osoba sa invaliditetom. To dodatno uvećava problem, ako pođemo od toga da baš deca sa invaliditetom uglavnom nemaju neku mentalnu prepreku za uključivanje u inkluzivno obrazovanje.

Nedostaju rampe, liftovi, fiskulturne sale i igrališta prilagođena potrebama marginalizovanih grupa dece i mladih, stručni kabineti, didaktička sredstva, senzorne sobe....

„Fizičke barijere su pod brojem jedan i dosta se u poslednje vreme uradilo na tom polju. Od onih primarnih potreba tog tipa jedino liftovi ne postoje svuda u Požarevcu po školama. Ali ima dosta drugih stvari koje nedostaju a tiču se opremljenosti škola za inkluzivnu nastavu – prilagođena i didaktička sredstva, stručni kabineti, literatura, prilagođeni kompijuteri... Bilo bi idealno kada bi škole bile spremne za sve ovo, pa onda kada se pojavi dete sa smetnjom u razvoju da to bude najnormalnije. Međutim, uvek radimo po principu „neće to nama da se desi“ . Treba potencirati da se ono što je moguće obezbedi na vreme,“ zaključuje Jasmina Turudić.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Inkluzivno obrazovanje dece sa invaliditetom u Braničevskom okrugu – deset godina posle ”koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom u 2019.godini.

-Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Continue Reading
Povezane teme...

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top