Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Šta se zaista dešava sa ovom decom nakon osnovne i srednje škole - kakve su njihove perspektive, da li im inkluzija pruža dovoljno spremnosti za dalji život i da li ih društvo prepoznaje u procesu zapošljavanja?
„Već sada sam u nedoumici šta će sa mojim detetom biti posle osmog razreda. Puštam vreme , da sve to dođe na svoje mesto, videću kako se moje dete razvija“, zabrinuta je Nevenka Gajić čiji sin ima Daun sindrom i ide u peti razred po inkluzivnom modelu obrazovanja.
Njenu brigu deli većina roditelja dece sa smetnjama u razvoju, bez obzira na uzrast. Roditelji osnovaca zabrinuti su za sudbinu dece nakon osmoljetke, muče ih dileme za dalje školovanje, šta je najbolje za njih, kako da ih u skladu sa mogućnostima i potrebama usmere. Roditelji srednjoškolaca sa smetnjama u razvoju muče brige o daljem putu – zaposlenja i opstanka.
Strahovi roditelja nisu bez razloga
Pogotovo je prisutan strah od sopstvene starosti kada njihova deca polako ostaju sama, uskraćena za onu podršku koju su im pružali dok su bili u punoj snazi.
Njihovi strahovi i brige, sudeći po svemu, nisu bezrazložni. Naročito zato što živimo u ne baš zavidnom i uređenom sistemu.
Društvo ulaže u osposobljavanje dece ometene u razvoju za život, ali je najveći teret na roditeljima. Teško ili nikako se ne zapošljavaju, mahom ostaju na brizi roditeljima dok su živi, a posle njihov život postaje još teži.
Roditeljima i starateljima je najteže
„Njihovo obrazovanje ne treba da bude pošto poto da imaju diplomu, ta diploma njima neće značiti mnogo jer naša deca su generalno predodređena da budu stalno u nečijoj pratnji. Ne mogu biti samostalni i nezavisni, bilo u obavljanju životnih ili poslovnih funkcija. ali sa one tačke gledišta gde je njihovo ljudsko dostojanstvo ispoštovano, treba im dati priliku da se u okviru svojih mogućnosti iškoluju, da budu nagrađeni tom diplomom, eventualno, u skladu sa svojim mogućnostima da budu i zaposleni na nekim radnim mestima“, smatra Nevenka Gajić. Ona navodi dobar primer iz Udruženja „Osmi dan“ za pomoć osobama sa L-Daun sindromom, na čijem je čelu :
„Na moju veliku radost i na ponos njegove majke i nas kao udruženja, imamo dete sa Daun sindomom koje pohađa srednjškolski sistem obrazovanja u Ekomskoj školi po individualnom programu,“kaže ona.
U skladu sa mogućnostima deteta, njima se pružaju obrazovne mogućnosti u srednjoškolskom obrazovanju. Spektar zanimanja je sužen i reč je mahom o uslužnim i pomoćnim zanimanjima koja kasnije ne zahtevaju veliki verbalni, intelektualni i fizički angažman.
„Kada završe te škole uz naziv zanimanja imaju prefiks pomoćni, kao pomoćni obrađivač, limar, pomoćni pekar. Dakle oni ne mogu samostalno da obavljaju i osmisle proces proizvodnje i rada. Mogu da rade samo uz nekog“, kaže Slobodan Marinković, sekretar Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim i autističnim licima u Požarevcu, navodeći da njihova deca pohađaju Medicinsku ili Poljoprivrednu školu u tom gradu, ili idu u obližnje Smederevo, pa čak i Jagodinu.
Slobodan Marinković
Olivera Popović, defektolog u aleksandrovačkoj osnovnoj školi, nadomak Žabara, navodi da po završetku osnovne, deca sa smetnjama mogu da idu daje u određene srednje škole po preporuci interresorne komisije. Deca iz Braničevskog okruga najčešće idu u Jagodinu, u školu „ 11.maj“.
„Mi ih šaljemo na praksu za mesare, pekare i slična zanimanja. Deca koja rade po IOP-u u redovnoj školi idu i u specijalne srednje škole, gde bolje napreduju i nauče da rade to što završe“, kaže ona.
Vladan Bošković, sekretar Međuopštisnke organizacije gluvih i nagluvih, žali što je na nivou cele Srbije možda tek jedan procenat iz zajednice gluvih, koji su stekli visokoškolsku diplomu.
„Cilj obrazovanja treba da bude, bar ja tako razumem, da to što stekne može da upotrebi u nekom poslu, za neko zanimanje. Ovako čini mi se da su lončići malo pomešani i da sve to ide na štetu dece. Kada se završi obrazovanje, šta posle? Kuda će ta deca otići? Šta će sa njima biti? Da li se o tome nešto razmišlja, razgovara? Šta je to što treba da sačeka tu decu, koja vrsta angažovanja? Imate različite kategotije oštećenja, neka će od njih će nešto i moći. Oni treba da se nađu u nekom sistemu angažovanja, ali to ne može da se reši time što ćete u zakon staviti da firma od toliko i toliko zaposlenih mora da ima jednu invalidnu osobu. Za decu sa smetnjama u razvoju, potrebna je dobra podrška, do toga da uđu u sistem rada“, smatra Jasmina Turudić, rukovodilac Dnevnog centra za boravak dece i omladine ometene u razvoju Požarevac.
Šta očekuje decu ometenu u razvoju nakon inkluzivnog obrazovanja
Zapošljavanje lica sa invaliditetom, za Nevenku Gajić je vaoma bolna tačka jer u udruženju „Osmi dan“ postoje odrasle osobe koje ne mogu da rade.
„Mada se smatraju radno sposobnim licima nemaju pravo na tuđu negu i pomoć i bukvalno su ostavljeni na milost i nemilost svojim bližnjima. Poznate su nam firme koje zapošljavaju invalidna lica, samo zbog benificija. Realno, oni ih ne uzimaju u radni odnos, prijave ih, plate osiguranje, a liše ih prava na lični dohodak. Čista zloupotreba je u pitanju i poniženje. Tim činom se uskraćuje jedno osnovno ljudsko pravo, pravo na rad“, objašnjava Gajić.
Za razliku od osoba sa Dadun sidromom, gluvi i nagluvi lakše dolaze do posla, iako i oni najčešće ostanu na nekom zanatu ili srednjoj školi.
„Naši članovi koji su radno sposobni uglavnom su zaposleni u lokalnim firmama, od njih stotinak možda dvoje -troje su u potrazi za poslom“, kaže Bošković.
Vladan Bošković
U zavisnosti od stepena oštećenja i toga da li je ono fizičko ili intelektualno, deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju mogu da nastave školovanje, uglavnom završe zanate i većina njih posle škole pojedine poslove mogu da rade vrlo odgovorno. Ipak prepoznaju se po pečatu na završnom dokumentu koji postaje amblem i prati ih kroz život. Zato stručnjaci apeluju na društvo da im pruži šansu.
A da li sada oni imaju neke veće šanse u odnosu na ranija vremena?
„Teoretski da, praktično ne, jer za ljude je to očigledno gubljenje novca. Svima treba dati šansu ali teško je, pogotovo ako znamo da preduzeća sada slabo primaju i zdravorazvojne osobe, ko će onda zaposliti osobe sa smetnjom.Ali, vreme je pred nama, ono je ključni faktor. Mi koji imamo decu sa smetnjama u razvoju naučili smo da moramo pustiti stvari, ništa ne može da se uradi na prečac. Nama su i kao Udruženju za pomoć osobama sa Daunom koraci vrlo mali, ali su koraci. Sve što je krenulo, završiće se kad tad. Možda boljitak neće osteti baš moje dete, ali neko sigurno hoće, nažalost ima i nove dece sa Daun sindomom. Ne smatram da je ova borba uzaludna“, optimistična je Nevenka Gajić.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Inkluzivno obrazovanje dece sa invaliditetom u Braničevskom okrugu – deset godina posle ”koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom u 2019.godini.
-Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
