LEGENDE O IVANU BABEJIĆU: Robin Hud ili krvnik iz Homolja

Žagubica

Društvo

LEGENDE O IVANU BABEJIĆU: Robin Hud ili krvnik iz Homolja

Foto: www.srpsko-nasledje.rs

How Good Of A Friend Are You Really?

Ivan Babejić smatran je vladarem Homolja. Što je duže bio na slobodi, njegova glava je bila sve skuplja. Za njegova nedela meštani homoljskih sela danas imaju razna opravdanja, ali u ono vreme narod se plašio i od samog pomena njegovog imena.

Kada smo u školi učili o hajducima i uskocima, znali smo ih po herojstvu koje oslobađa i od najokorelije turske vlasti. Gorski carevi u 19. veku su kažnjavali turske vođe zbog zla koje su nanosili njihovim komšijama.

Kada su Turci otišli, posao hajduka se znatno promenio. Početkom 20. veka hajduci postaju odmetnici koji žive u šumi van zakona i upadaju u kuće kako bi pljačkali.

Babejić kao čovek iz naroda

Ivan Babejić iz Laznice kod Žagubice rođen je 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. U selu se priča da je njegova sudbina bila poznata i pre rođenja.

“Kad je Ivanova majka bila trudna sa njim, srela je ženu na putu za salaš. Dok su hodale zajedno, čule su plač. Žena se okreće da vidi šta je. A Ivanova majka kaže da je plač iz stomaka. I onda je ta žena sanjala da će da rodi sina i da će da bude hajduk”, priča narodno predanje Ilija Šćopulović.

Iako su o njemu sačuvane brojne priče i legende, mali deo je potkrepljen dokazima.

Jedna kaže da je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak. Ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku, nakon čega je odveden u zarobljeništvo na Đavolje ostrvo u Crnom moru. Nekim čudom ili hajdučkom spretnošću 1917. godine beži iz logora i vraća se u selo.

Druga seoska priča kaže da je uhapšen, jer je ukrao gvozdena zaprežna kola. Žandari su pronašli kola kod njega na salašu zbog čega je bio osuđen na godinu dana u Nišu. Tu se našao sa Lazom Radovanovićem i tako je počelo njegovo osamnaestogodišnje hajdukovanje.

Ivan Babejić smatran je vladarem Homolja jer ga je bilo najteže uhvatiti. Što je duže bio na slobodi, njegova glava je bila sve skuplja. Na kraju je dobro naplaćena.

Zlotvor

U periodu između dva svetska rata, hajdučka nedela su bila nadaleko poznata. I Babejić je znao da samo izuzetnom surovošću može ostvariti svoje planove. Posebno se obračunavao sa plagijatorima.

On je imao i svoje saradnike koji su stradali pre njega. Nerazdvojni drug bio mu je Lazar Radovanović. Sa njim, Petrom Strujićem i Živojinom Mitrovićem, Babejić je učinio neke od najstrašijih dela.

Ivan Babejić smatran je vladarem Homolja  

Danas za njih meštani homoljskih sela imaju razna opravdanja, ali u ono vreme  narod se plašio i od samog pomena njegovog imena.

Postoji u narodu mnogo jezivih priča o njegovim nedelima, ali se jedna po surovošću izdvaja. Prema njoj, Babejić je zbog duga u novcu jednog čoveka svirepo pekao. Navodno, stavio ga je na merdevine,a sina i snahu naterao da ispod lože vatru. I posle je, prema istom predanju, baba dala novac, a strašno mučenje priređeno je kako dug ne bi pao na sina.

Robin Hud

Na drugoj strani, u narodu se do danas širi glas da je otimao od bogatih i davao siromašnima, poput homoljskog Robina Huda. Ni jedno ubistvo nikada njemu nije pripisano. Zato se i pored brojnih nedela, u Homolju Babejića sećaju i po dobročinstvima.

Meštani tvrde da je seljacima sa obronaka njegovog “kraljevstva” neretko kupovao ovce, volove i svinje.

Jataci

Hajdučija je posle Prvog svetskog rata poprimila razmere epidemije. U kraljevini Jugoslaviji 1927. zabeleženo je 359 odmetnika od zakona.

U šumu su se odmetali mnogi, pa su najveću korist imali jataci. Sa njima su sarađivali od seljaka, preko kafedžija do žandarma i predsednika opština.

“Jedan čovek mi je pričao da je u Đorđevićevoj kući popravljao dimnjak. Kad ono Babejić u susednom dvorištu igra karte sa narednikom žandarmerijskim i kome su zapretili da slučajno ne kaže nekome. Znači da je imao saradnju sa policijom”, prepričava anegdotu Simo Babejić, kome je slavni homoljski hajduk  daleki predak.

Ivan Babejić je navodno govorio da “ dobrog jataka treba paziti i nagrađivati, ali samo nekoliko godina. Posle ga treba ubiti kao psa, inače će on ubiti tebe.”

Govori se da je bio toliko smeo i slobodan, da je odlazio u kafane po Beogradu, gde je ostaviljao čak i poruke o svom prisustvu. Posebno je voleo da nasamari organe reda. Tako je obučen u uniformu žandarmerijskog majora ostavio cedulju sa svojim imenom na stolu, nakon noći provedene u stanici u Brestovačkoj banji.

Iako je Babejić imao mnogo jataka, najpouzdanije su mu bile žene. Najduže i najbolje ga je čuvala izvesna Stana, tvrde meštani.

Stana je možda jedina žena u koju je Ivan Babejić imao apsolutno poverenje

O njoj se govori da je bila žena srednjeg rasta, mršava. Živela je navodno na nekom brdu, u bedi. U svom dvorištu pet godina je krila Babejića ispod nekog plasta sena gde je bio podrum. Bila mu je i žena i drug, imao je poverenja u nju. Stana se tek posle njegove smrti udala, ali nije imala dece.

Koliko god Babejić važio za velikog ljubavnika koji je voleo mnoge žene, priča se da je i prema njima znao da bude surov. Gorskog cara je navodno razljutila neka zla žena koja je ogovarala svog muža pa i samog Babejića, ne znajući da je on pred njom. Da bi je naučio pameti navodno joj je na usta stavio katanac.

Kažu da je i stihove o sebi kao junaku ženskarošu sam spevao:

“Poranila vila sa Homolja

da pronađe najlepšeg junaka.

Luta sama gorskim planinama,

i sve traži Babejić Ivana.”

Ana za koju se pretpostavlja da je bila jedna od Babejićevih žena

Smrt Ivana Babejića

Priča o smrti slavnog hajduka naravno korene pruža do žena. Govorkalo se da je od neke vlaške čobanice sa Beljanice dobio sifilis. Pred kraj svog života pitao je navodno svog jataka Mišu Ilića zna li da je njegova glava najskuplja u Srbiji i predložio da ga ubije, jer je šteta da pare propadnu.

Drugi deo možda iste priče je da su Miša Ilić i Babejić imali zajedničku ljubavnicu Draginju. Tako su se jednom sreli na vratima njene kuće, kada je Miša naleteo na Babejićevu pušku. U tom trenutku Draginja grabi cev oružja i viče: “Ne, da mi ubiješ najboljeg prijatelja!”

To upoznavanje, pretvorilo se u jatakovanje. Mića ih je očekivao i gostio, neprestano gonjen mišlju da mu u kući noće dve najskuplje glave u Srbiji - Ivan Babejić i Dragoslav Draža Gligorijević iz Vrlana kod Svilajnca.

Draža Gligorijević iz iz Vrlana kod Svilajnca, hajdukovao 14 godina

Priča se i da mu je Draginja nabacila sumnju da će ga hajduci ubiti, jer zalazi u njihovo ljubavno gnezdo. “Bolje ti pobij njih, nego oni tebe”, posavetovala ga je navodno.

Ivan Babejić, neuhvatljivi hajduk, zatečen je mrtav 1934. godine u kući Milosava Miše Ilića u Paljanama kod Ćuprije. Tu su navodno, on i Draža Gligorijević, sa kojim je hajdukovao šest godina, pili rakiju i večerali.

 Danas postoji čak pet mogućih scenarija o njegovoj smrti.

Prema prvom Miša je izašao iz podruma, napravio zasedu i pucao u Babejića kroz prozor. Draža je pobegao.

Drugi scenario: Miša je pucao iz zasede kroz prozor u Babejića, pogodio ga je, ali ga nije usmrtio. Tada je Babejić zamolio svog pobratima da ga ubije. Draža je kleknuo, prekrstio se, poljubio Babejića i pucao u njega. To je navodno bio deo dogovora, da ako neko od njih padne teško ranjen, onaj drugi da ga dotuče, da ne bi pao vlastima u šake i slobodu gorskih šuma zamenio tamničkom ćelijom i okovima.

Miša Ilić je upoznao Babejića preko zajedničke ljubavnice Draginje i postao mu jatak

Prema trećem scenariju Ivan Babejić je umro u sobi za skrivanje. Jatak mu je držao sveću dok se rastajao sa dušom. Kada je dogorela, izneo ga je napolje, naslonio na zid pored prozora i upucao. Milica, Mišina žena, navodno je zaklala  kokošku i sa njenom krvlju su prelili Babejića, a ostatak je prosula po stazi kojom je navodno Draža pobegao iz podruma.

Četvrti scenario: Priče su se toliko raširile da čak postoje verzije po kojima on i nije ubijen u kući Miše Ilića, već su ga prevezli kolima sa Dražom, i da je još dugo lutao šumskim prostranstvima.

Miša Ilić na suočenju sa Dražom Gligorijevićem

Peta verzija kaže da su se Miša i Draža dogovorili da ubiju Babejića, pa je čak ranio i Dražu da ne bi bilo sumnjivo. Miši je pripala nagrada od koje je kupio kuću u Ćupriji, a Draži je ostalo hajdukovo zlato. Kada su konačno pronašli neuhvatljivog, policija je na ćuprijskom vašarištu izložila telo slavnog hajduka. Najteže im je bilo da Babejića odbrane od vlaških žena i baba koje su čupale dlake sa njegove glave, kako bi njima bajale deci protiv straha.

Sudeći po pričama smrt mu je bila kao i život, rastrzana, uvijena i nestvarna.

Najveći broj hajduka je uhapšen, streljan ili pobijen u zasedama nakon Prvog svetskog rata. Zato je Ivan Babejić ušao u legendu, jer je u šumama Homolja opstao osamnaest godina.

Jedna od kazni je i što mu se danas ne zna gde je grob. Sahranjen je negde u šumi, bez ikakvog obeležja. Baš po ugledu na narodnu “Hajduku i mrtve kosti robijaju.”

Ivan Babejić, poput najslavnijih heroja opevan je u vlaškim narodnim pesmama koje se i danas kazuju i pevaju.  

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Mitovi i legende Homolja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
-  Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top