Legende o vladarima Homolja (FOTO)

Žagubica

Društvo

Legende o vladarima Homolja (FOTO)

Foto: A.M.

How Good Of A Friend Are You Really?

Da je Homolje nakon Kosovskog boja bilo najsigurnije utočište kneževske i despodske porodice Lazarević i Branković, svedoče mnoge priče, ali i istorijski podaci koje meštani ovog dela Braničeva još uvek živo prepričavaju.

Despot Stefan Lazarević, sin Lazara Hrebeljanovića, odrastao je u manastiru Gornjak gde je živeo sa majkom Milicom. Veruje se da je knez Lazar ovaj manastir sagradio kako bi u njemu mogli da se sakriju u slučaju poraza na Kosovu.

Dragiša Bogadnović iz Izvarice tvrdi da postoje i dokazi da je Stefan Visoki provodio dosta vremena u Gornjačkoj klisuri.

„Tu i danas postoji knežev kamen. Ne asocira ni na jednog drugog kneza, jer se zna da je Stefan tu odrastao i na njemu sedeo kada je išao u lov i ribolov,“ priča on.

 

Nakon izgubljene bitke na Kosovu, kneginja Milica sa decom dolazi u Gornjak

To objašnjava još jedan toponim - „Gospodareva stolica“, velika stena koja je uzdignuta kao da je neko spustio sa neba. Odatle puca pogled na sve strane sveta.

Manastir Gornjak, pogled sa isposnice na crkvu

„Posebno je interesantno što se sa nje vide brežuljci imanja „Bela reka“ gde je Stefan trenirao svoje vitezove za turske ratove, prema kojima je imao obavezu kao vazal. Odatle je komandovao i vodio vojne vežbe“, pripoveda Bogdanović.

Gornjak je bila pogodna lokacija i za njegovu posvećenost gradnji svoje zadužbine, manastira Manasija, jer ih deli samo planina.

Imanje Bela reka gde je nekada Stefan Lazarević pripremao vojsku za turske ratove

Još uvek postoji staza koja vodi od Gornjaka duž obale reke Dubočice, izlazi kod sela Lomnica na teritoriji Despotovca u blizini Manasije. Dragiša smatra da su tim putem premeštali sve crkvene relikvije iz Manasije kada naiđe neprijatelj i bežali u manastire Gornjak ili Blagoveštenje koji je despot Stefan sagradio.

Žitelji Homolja i danas veruju da je baš taj deo Homolja u jednom periodu bio i nezvanična prestonica zemlje.

Kada je došlo do sukoba između Stefana Lazarevića i Vuka Brankovića, Stefan je izmestio kompletnu crkvu i mitropoliju u Gornjačku klisuru.

Kako je despot stario, a nije imao naslednike, Vuk Branković  je želeo da obezbedi položaj za svog sina Đurđa Brankovića. Presudan trenutak bila je bitka kod Angore 1402. godine, kada je tatarski emir Tamerlan porazio i zarobio Bajazita.

Uz posredovanje Stefana Lazarevića, Tamerlan oslobađa Oliveru Lazarević, najmlađu ćerku kneza Lazara Hrebeljanovića, a Stefanovu sestru, iz turskog harema gde je poslata 1390. godine kao zalog miru.

Kada je stigla u Srbiju posle 12 godina haremskog života, vraćeni su joj posedi koji su joj dati u miraz: Braničevo, Golubac, kao i imanja kod Negotina.

Upravljala je svojim delom zemlje i pomagala bratu Stefanu u rukovođenju, gradnji zadužbina i posredovanjem kod drugih vladara.

Despot Stefan Lazarević umire 1427. godine i Đurađ Branković preuzima vlast.

Trška crkva kod Žagubice u kojoj je do smrti živela Olivera Lazarević

Prema žagubičkim pričama, Olivera se skrivala u Trškoj crkvi koju je obnovila i tu lažirala svoju smrt kako je despot Đurađ ne bi progonio.

„Nije nemoguće da je ona kasnije stvarno tu i sahranjena, a da su je monasi pre i posle smrti krili u Homolju“, objašnjava Dragiša.

Pretpostavku zasniva na natpisu koji i dalje stoji uklesan na Trškoj crkvi: „U ime Oca i Sina i Svetoga duha. U dane blagočastivog despota Đurđa leta 6938 (1429/1430) i pokojne gosođe Olivere ovu pripratu sagradiše željom protopopa Kuzme. Bog da ih prosti Amin.“

Đurađ Branković, nakon samo godinu dana od smrti ujaka, određuje Smederevo za svoju prestonicu i počinje gradnju Smederevske tvrđave sa svojom ženom Jerinom.

Pod izgovorom gradnje, Đurađ i Jerina su srušili manastir Blagoveštenje, mitropoliju u Ždrelu, Tršku crkvu i sav taj kamen uzidali u tvrđavu u Smederevu.

Kada je umro Stefan Lazarević, Đurađ i Jerina Branković su srušili manastir Blagoveštenje koje je on sagradio

Miletin kamen

Legenda kaže da na samom obodu naselja Izvarica, na levoj obali Mlave, postoji „Miletin kamen“ za koji se smatra da potiče iz vremena kada je građena Smederevska tvrđava.

Iz Izvarice i ostalih homoljskih sela pokupljeni su svi muškarci koji su bili dovoljno snažni da rade u kamenolomu. Priča kaže da je kamen išao iz ruke u ruku sve do Smederevske tvrđave.

„Bukvalno su postavljeni ljudi u lanac do Smedereva. Jedan drugome su dodavali kamen koji je išao za tvrđavu“, ističe Dragiša Bogdanović, meštanin Izvarice.

Navodno, kada je Mileta jednog jutra u koloni video svog sina, maloletnog, ali robusnog i snažnog mladića, on ga je ubio na licu mesta, kamenom u glavu, znajući da odatle ne može da izađe živ, već samo da umre u mukama.

Đurađ Brankvić je prema legendi odveo Miletu u Smederevo sa namerom da ga nabije na kolac da bi dokazao svoju surovost. Međutim, Jerina naredi da se on oslobodi. Da ne sme niko ništa da mu kaže, da ide u svoje selo, znajući da će teža kazna da mu bude što je ostao živ. I bila je u pravu.

Kada se vratio u svoje selo, Mileta je otišao i seo na stenu iznad Mlave.

Sa sobom je poneo nož i naredio bližnjima da mu niko ne prilazi, jer ko ga takne, zaklaće ga. Sve dok ne vide da mu zveri glođu kosti, ne smeju da mu prilaze, jer će ih ubiti .

Mileta je tu skončao svoj život. Nije jeo, ni pio, dok nije umro.

Na taj period živo je i sećanje da „ kokoška nije mogla da sakrije svoje jaje od proklete Jerine, jer su sva jaja sakupljana i slata za Smederevo radi mešanja maltera“, priča Dragiša.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Mitovi i legende Homolja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
-  Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top