Masuka –   nepravedno zapostavljeni velikan (FOTO)

Braničevo

Kultura

Masuka – nepravedno zapostavljeni velikan (FOTO)

Foto: EB, CZK Masuka, Fejsbuk, kupindo.rs

How Good Of A Friend Are You Really?

Velimir Živojinović Masuka, ili kako se sam potpisivao - Massuka, bio je svestrani umetnik koji je svojim zalaganjem na mnogim poljima zadužio svoj rodni kraj, ali i celu Srbiju.

Rođen je 1886. godine u Velikoj Plani. Imao je teško detinjstvo, jer je sa godinu dana ostao bez majke, a već u desetoj godini života politički protivnici, tadašnji radikali, ubili su mu oca. Iako mu ni dalji život u ratom pogođenoj zemlji nije bio lak, Velimir je bio učen čovek, prevodilac, a ostvaren i kao književnik - pesnik i pripovedač, dramaturg i teatarski čovek, prevashodno posvećen pozorištu.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom gradu, a školovanje nastavio u smederevskoj Gimnaziji i Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. U Beogradu je nakon završene škole upisao i studije germanistike, koje je zatim usavršio i na Univerzitetu u Lajpcigu.

Imao je sina Branislava, sa suprugom Danicom, koji je nastavio očevim stopama i postao prevodilac.

Tokom Prvog Svetskog rata, odveden je u logor u Mađarskoj u kojem je proveo dve godine. Na sreću, logor je preživeo i nakon povratka u Beograd zaposlio se kao nastavnik u srednjoj školi, koju je ranije i sam pohađao. Ipak, njegova umetnička strana je odnela prevagu, te se ubrzo zaposlio u Narodnom pozorištu u Beogradu, koje je i predvodio kao upravnik 1924. i 1925. godine. Reklo bi se da je pozorište bilo njegova najveća ljubav, kojoj je posvetio značajan deo svog života, a osim angažmana u beogradskom, Masuka je upravljao i pozorištima u Nišu i Skoplju.

„Pozorište kojeg više nema“, knjiga Tome Mitrovića

Osim upravničkog mesta, on je radio i kao dramaturg i reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata. U svom rodnom kraju bio je umetnički rukovodilac gradskog pozorišta u Smederevskoj Palanci. Posvećenost pozorištu, osim ličnog interesovanja, bila je izazvana i Masukinim stavom da je ono izuzetno važno sredstvo kulture, kojim se publici kreira mišljenje i formira ukus.

U periodu između pozorišnih angažmana u Beogradu,a zatim Nišu i Skoplju, Masuka se posvetio književnosti, kao i prevodilačkom poslu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika.

Časopis Misao

Kasnije, Masuka je radio u dnevnom listu „Epoha“ kao saradnik i kritičar, a 1919. godine pokreće, sa Simom Pandurovićem, književni časopis „Misao“ u kojem je zainteresovanost za pozorište ispoljio kroz objavljivanje pozorišnih kritika. Nije se libio da uvek iznese ono što zaista i misli, te je njegovo kritičko pero bilo oštro. Njegove kritike bile su prepoznatljive, osim obojenosti ličnim stavovima, i po nacionalnim i socijalnim notama. Kao urednik, pokušao je da u kritiku uvede neke nove vrednosti i smatrao je da je veoma značajno ne naznačavati ime autora, kako to ne bi uticalo na sud ljudi o delu.

„Misao“ se, osim knjizevnim delima, bavila i politikom, raspravljala aktuelna državna pitanja i probleme. Upečatljiva je bila i Masukina spremnost za rad sa amaterima, u kojem je posebno uživao, a njima, mladim neafirmisanim umetnicima, uvek su u „Misli“ bila otvorena vrata.

Odabrana dela – Velimir Živojinović Masuka

Velimir je, kao što rekosmo, bio višestrana ličnost, pa je bio istaknut i kao književnik. Pisao je i poeziju i prozu. Što se tiče Masuke kao pesnika, on ima istaknuto mesto među najboljim srpskim pesnicima, po mišljenju brojnih kritičara i njegovih savremenika. Pripadao je građanskoj klasi pogođenoj ratom, što je u mnogome odredilo i njegovo pisanje koje je ostalo u jakim vezama sa nacionalnom književnošću, prožeto i nacionalnim problemima. Poezija mu je sva u osećajnoj autobiografiji. Iako vremenski pripada modernizmu, tradiciju prihvata kao neodvojivi deo modernog zivota, iskustvo koje oblikuje umetnost. Zalagao se za spoj modernizma i nacionalizma u umetnosti.

Jedno od njegovih dela

Neka od najznačajnijih dela Masuke su drame "Stanica" i "Čovek snuje", kao i zbirke pesama "Odblesci u noći" i "Vedre i tamne noći".

Velimir Živojinović Masuka umro je 1974. godine u Beogradu. Mišljenje o njegovom stvaralaštvu se dosta razlikovalo tokom vremena i išlo iz krajnosti u krajnost, ali je, nakon dosta godina, komentarisanje postalo donekle objektivno. U znak sećanja na Velimirova dostignuća, pre svega pozorišne doprinose, danas njegovo ime nosi amatersko pozorište i Centar za kulturu u rodnoj Velikoj Plani.

Glumci pozorišta koje nosi Masukino ime

U Centru za kulturu se već 42 godine održava manifestacija „Masukini dani“, a ova godina je posebna, jer Velika Plana obeležava i jubilej, 90 godina od osnivanja amaterskog pozorišta „Masuka“. U čast tome, „Masukini dani“ traju duže nego ikada i posetioci mogu uživati u predstavama od 23. novembra do 17. decembra.

Program ovogodišnje manifestacije Masukini dani u Velikoj Plani

„Festival „Masukini dani“ je revijalnog i poluprofesionalnog karaktera. Na dan Masukinog rođenja, 23. novembra, ove godine otvoren je predstavom „Devojka modre kose“ domaćeg pozorišta. Planirano je ukupno 20 predstava, različitih amaterskih i profesionalnih pozorišta, tri dečije predstave i dve književne večeri.

Premijerom predstave Devojka modre kose Vide Ognenović, pozorište Masuka obeležilo 90 rođendan

Ugostićemo mnoga profesionalna pozorišta poput Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta i Bitef teatra iz Beograda, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta iz Prištine. Od amaterskih, pored našeg pozorišta „Masuka“, nastupiće i pozorišta iz Smederevske Palanke, Uba, Loznice, Surčina,“ kaže za E-Braničevo direktor Centra za kulturu u Velikoj Plani, Predrag Georgijev.

 

Gostuje i Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda, predstava - U agoniji

Georgijev sa ponosom ističe da su „Masukini dani“ jedini amaterski festival u našoj zemlji, koji je uspeo da istraje 42 godine u kontinuitetu. Ovu manifestaciju, po njegovim rečima, krajnje spontano pokrenuo je Vita Stefanović, još jedan velikan planjanskog amaterskog pozorišta, sa još glumaca iz tog kraja, kako bi svom poznatom sugrađaninu odali počast.

Planjani tradicionalno vole da posećuju Masukine dane

Građani Velike Plane su uspeli da očuvaju uspomenu kroz godine koje su usledile.

Anegdota

Dva Velimira Živojinovića

U pozorišnim krugovima kružila je anegdota da, navodno, dok je Masuka radio kao upravnik u pozorištu u Nišu, u istom ansamblu bio je još jedan Velimir Živojinivić, naš slavni glumac, tada bez nadimka Bata. Poštari su često pogrešno dostavljali poštu i kako bi rešili tu zabunu, upravo je Masuka predložio kolegi Živojinoviću nadimak Bata, po kome će kasnije biti prepoznatljiv. 

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „ Uspešni Planjani – iz arhive na internet“ koji sufinansira opština Velika Plana po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na teritoriji opštine Velika Plana u 2019.godini.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Izvori:

„Pozorište kojeg više nema“ –  Toma Mitrović

„Odabrana dela“ – Velimir Živojinović Masuka –  komentar Slobodanke Peković

Continue Reading
Povezane teme...

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top