najsvetliji-lik-zene-heroja-u-branicevskom-okrugu-foto

Žabari

Zabava

NAJSVETLIJI LIK ŽENE - HEROJA U BRANIČEVSKOM OKRUGU (FOTO)

Foto: A.G.

How Good Of A Friend Are You Really?

Osnovna škola u Aleksandrovcu, opština Žabari, ponosno nosi ime ''Heroj Rosa Trifunović''

Osnovna škola u Aleksandrovcu, opština Žabari, ponosno nosi ime “Heroj Rosa Trifunović”.Kroz intervju sa unukom čuvene heroine donosimo vam zanimljive podatke iz života Rose Trifunović.

 

Rosa Trifunović

Radmila Rosa Trifunović  rođena je 1919. godine u Aleksandrovcu, u radničkoj komunističkoj porodici. Imala je i partizanski nadimak Hitra, koji je dat zbog hitrine kojom je obavljala svoje zadatke. Taj nadimak se uz njeno ime nalazi i u knjizi Narodni heroji Jugoslavije.


Od svog oca Avrama, koji je bio zidar, naučila je kako se radnik mora mukotrpno boriti za život. Pristupila je naprednom omladinskom pokretu kada je upisala Gimnaziju u Požarevcu, a u SKOJ je primljena 1936. godine. Dve godine kasnije postala je i član srednjoškolskog rukovodstva za gimnaziju i trgovačku akademiju.

 


Rosina baka, majka i unuka pokraj biste u Aleksandrovcu


Nakon upisa medicinskog fakulteta u Beogradu uključuje se u rad udruženja studenata medicine, rukovodi marksističkom grupom i postaje jedan od rukovodilaca ženske sekcije Udruženja. Te godine, 1939. postaje i član Komunističke partije Jugoslavije. Zbog rata Rosa prekida studije i vraća se u svoj rodni kraj. Godine 1941. bila je sekretar Poverenstva KPJ za moravski srez  i jedan od organizatora ustanka u srezu. Rukovodstvo joj poverava najodgovornije zadatke koje ona bez pogovora izvršava – formira partijske i skojevske organizacije u selima, osniva NOO i odbore žena.

 


Maja 1943. godine, Hitra je došla na sastanak sa štabom Moravske čete, na seoskom groblju između Aleksandrovca, Mirijeva i Polatne. Tokom sastanka  opkolili su ih neprijatelji i Rosina četa pružala je otpor. Pucali su do poslednjeg metka, a poslednji su ostavili da sami sebi oduzmu život kako ne bi živi pali u ruke neprijatelju. Tako je poginula Radmila Rosa Trifunović - Hitra. Za narodnog heroja proglašena je 27.novembra 1953. godine.

 


Radmila Velimirović - Šmigić

 

Rosa je otišla prerano sa ovog sveta ali je sećanje na nju ostalo da živi i prenosi se sa kolena na koleno - sa njene bake Bele, na njenu kćer Stojanku - Ankicu i unuku Radmilu, koja ponosno nosi njeno ime, a mnogi kažu i da liči na nju. Na svečanosti obeležavanja 180 godina postojanja Osnovne škola u Aleksandrovcu, koja ponosno nosi ime “Heroj Rosa Trifunović”, razgovarali smo sa Rosinom unukom Radmilom.

 

  • Koja su vaša prva sećanja na baka Rosu, kako su vam nju predstavili u detinjstvu?


Radmila: “U takvoj situaciji kada vam je majka ratno siroče onda odrastate tako što vas vode na groblje.To je za mene oduvek bio sastavni deo života.Umesto da idem kod bake i deke nedeljom popodne na ručak, mene su vodili na groblje jer su baka i deka bili tamo.Moja mama nije imala svoje uspomene na Rosu jer je nikada nije upoznala, imala je svega dve godine kada je poginula. Pošto ja nisam imala baku odgajale su me prababe i pričale mi o njoj, kao što su govorile i mojoj majci. Želeći da na neki način produži sećanje na Rosu, da ne ode sasvim sa ovog sveta, mama mi je dala ime Radmila. Do moje skoro dvadesete godine živele su osobe koje su se nje sećale -  njena majka, njena svekrva, rođene sestre njenog muža, ljudi u Aleksandrovcu koji su često umeli da me zaustave na sokaku i da kažu: ”Ličiš na Rosu, jesi li ti njena unuka? Hodaš kao Avra, Rosin otac, imate odvažan korak i ponosno držanje glave.”

 

  • Pored toga što je bila hrabra i revolucionarnog duha, koje osobine su krasile Rosu?


Radmila: “Rosa je bila vrlo otresita, uporna, vredna, odlučna u svemu što je radila i svi koji su je poznavali kažu da se po tome isticala još kao devojčica. Bila ambiciozna, u onom smislu da je videla dalje od male sesoske sredine u kojoj je rođena i želela je više, a roditelji su je u tome podržavali. Retkost u to vreme je bila da se deca iz siromašnih porodica školuju, naročito žensko dete, a ona je završila Gimnaziju u Požarevcu i kasnije upisala medicinski fakultet u Beogradu.”

 

  • Poznato je da su roditelji Rose Trifunović bili veoma siromašni. Kako su oni u to vreme imali svest o tome da školuju dete, i to još žensko?


Radmila: “Meni su ljudi u Aleksandrovcu često pominjali koliko je bilo čudo tada, a nažalost je to i danas aktuelna priča, da moj pradeda Avra, Rosin otac, iako je 12 godina bio stariji od supruge Darinke, poznatije u Aleksandrovcu kao “baba Bela”, bio  prema njoj veoma pažljiv i nežan i pomagao joj je u svemu. To je za Srbiju tog vremena bilo nesvakidašnje. Oni su mogli da vide dalje, izdvajali su se verovatno iz te sredine svojim intelektom.Možda zato što su bili veoma siromašni i nisu imali šta da ostave svojoj deci u amanet, shvatili su da je jedini način da ih izvuku iz tog strašnog siromaštva ako ih školuju.Rosinog mlađeg brata Mirka dali su na krojački zanat, a nju su školovali dalje.”

 

Radmila - Rosa Trifunović i
Jovan Milosavljević - Joca

  • Rosa Trifunović je upisala medicinski fakultet i želela je da postane lekar, međutim, ta želja joj se nije ostvarila.Da li je neko od njenih potomaka studirao medicinu?


Radmila: “Rosa i njen suprug, narodni heroj Jovan Milosavljević Joca, zajedno su studirali medicinu i njihova imena zajedno stoje na spomen pločama u dekanatu medicinskog fakulteta u Beogradu, kao i na zgradi takozvane stare VMA. Rosina ćerka Ankica, iako je bila talentovana za neke druge stvari, po nagovoru svojih baba upisala je medicinu, radni vek je provela kao lekar i na kraju se nije pokajala.Na taj način je moja majka produžila vezu sa svojim roditeljima koja u stvarnosti nikada nije postojala.”

 

  • Kako su Rosini roditelji  reagovali na njene revolucionarne ideje?


Radmila: “Živevši tako teško i bedno i toliko se mučivši oko toga da prežive i odškoluju decu, ljudi su se neretko povezivali, razgovarali i dolazili do ideje da postoji nešto drugačije. Približavali su se pokretu radnika i seljaka za neko bolje društvo gde ako ste jednom siromašni to neće biti osuda za ceo život i za vašu decu, nego će takva biti društvena organizacija da vi imate šansu da živite bolje.Rosin otac je bio predratni komunista tako da joj je ta ideja bila bliska, a tokom školovanja u požarevačkoj Gimnaziji pristupila je takozvanoj naprednoj omladini. Majka je na to gledala kao svaka majka -  bila je svesna rizika, ali nije imala kud osim da podrži, kad već to nije mogla da spreči, a želela je samo da njena deca budu živa, zdrava i srećna.Nažalost, svi su tragično završili: Rosin otac je zarobljen i streljan na Banjici 1942. godine, a poginuli su i  Rosa i njen brat.”

 

  • Sigurno se dičite svojim precima  kojima se ponose ne samo Aleksandrovčani već svi Srbi.Da li se zbog toga vaš život razlikovao od “običnih” ljudi i kako je zapravo biti potomak heroja?


Radmila: “Moja mama, kao dete dva narodna heroja, bila je jedna od samo troje u bivšoj Jugoslaviji čija su oba roditelja poginula u ratu i proglašena za narodne heroje.Ona nikada ništa od društva nije dobila povodom toga. Ostale su plakete, spomenice, orden narodnog heroja, poneki poziv za prisustvovanje manifestaciji posvećenoj obeležavanju nekog datuma iz NOB-a.Činjenica da je moja baba narodni heroj nije  tada bila toliko isticana da bismo mi to stalno imali kao nešto važno pred očima.To je zapravo više nama samima u porodici bila mera kako treba kroz život ići i gledati na ljude.To je bio kompas za životne vrednosti. Sada, sa ove distance, mislim da treba malo ljubomornije svoj život čuvati i ne žrtvovati se tako za bilo kakvu državu i politiku jer vam posle ljudi nisu zahvalni.”

 

  • Šta za vas znači to što škola u Aleksandrovcu nosi ime “Heroj Rosa Trifunović”?


Radmila: “Nama to mnogo znači jer da nije tako ko bi se nje sećao? Sećam se da su mi ljudi iz Aleksandrovca koji su poznavali moju babu govorili da je vrlo veran lik biste ispred škole jer je ona bila čuvena lepotica. Mi smo jako ponosni i srećni što škola nosi njeno ime, da na njen život i njenu revolucionarnu aktivnost nije nikada pala nijedna senka, da je ona to radila isključivo iz svojih uverenja boreći se za slobodu, za bolji svet i pravednije društvo, da to treba da se pamti i svima da ostane kao jedan ideal kome treba težiti.Da su uspeli da sačekaju kraj rata mislim da bi Rosa i njeni savremenici bili zadovoljni u velikoj meri. Drago nam je ako se ponosimo time ne samo mi kao porodica, već i đaci škole, i građani tog kraja.“

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top