Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
“Imala sam lične gubitke dragih ljudi i nekoliko koleginica, i to će mi ostati kao najteža rana dok sam živa.Sa nekima pričaš telefonom,da bi mi za nedelju dana javili da su umrli. Strašno je blaga reč za ovo”, priča za E-Braničevo Požarevljanka koju je pandemija zatekla u Italiji.
Vesna Zečević je medicinska sestra punih 35 godina. Pre 15 godina je otišla iz rodnog Požarevca u Italiju, tražeći, kako kaže, bolje uslove za život i rad. Ono što je tražila – našla je u Lombardiji: poštovanje u profesionalnom smislu i uslove za rad koje je ovde, kako tvrdi, samo mogla da sanja. Radi u bolnici “Karlo Poma” u Mantovi i sada “broji sitno” do penzije, ali ju je pandemija zatekla u Italiji. Sreća u nesreći je ipak u tome što je Vesna već nekoliko meseci na bolovanju, pa karijeru nije bila prinuđena da završi u prvim borbenim redovima protiv opakog virusa, i to u regiji koja je najviše pogođena.
Vesna sa koleginicama u požarevačkoj bolnici
“Ono što me je u celoj priči zaista potreslo je što ni u najružnijem snu nisam mogla da sanjam da će taj kraj biti ovakav, mračan, tužan i ružan”, započinje svoju priču za E-Braničevo.
Kaže da su kada se epidemija pojavila u Kini svi mislili da je to daleko od Italije i da nije baš sve tako crno.
“Sredinom januara koleginice počinju da pričaju kako se po manjim bolnicama sav materijal uvezen iz Kine povlači iz upotrebe. Neke maske su čak bile i iz Vuhana, a ime tog grada počinje da bude svakodnevno prisutno, iz dana u dan sa sve većom zebnjom ga izgovaraju. Počije se sa restriktivnim merama na svim poljima. Januar se završava sa smanjenim brojem autobusa, neke linije se ukidaju. Barovi i restorani najpre skraćuju radno vreme, udaljavaju stolove, neke fabrike već počinju da se zatvaraju. Još uvek je neka neverica među ljudima. Bolnice počinju da izdaju protokole za rad u "neobičnim situacijama”. Italija je, za razliku od Srbije, svoj zdravstveni sistem dovela do savršenstva, što se tiče opremljenosti i organizacije. Mislili su svi da smo spremni ako dođe i ovde”, priča Vesna.
Februar curi u tihom strahu, i onda kao bomba odjekuje vest da je u jednoj varošici u Lombardiji zabeleženo nekoliko slučajeva inficiranih. Brojevi se udvostručuju, utrostručuju iz dana u dan. Proglašava se prva zona visokog rizika.
“Ja kao dijabetičar po preporuci nadležnih odlazim na bolovanje. Formira se krizni štab na nivou države. Za mene kao zdravstvenig radnika to je bilo dovoljno da shvatim da će borba biti duga i teška. Sindrom "neverujuće Italije" primećujem u to vreme i kod nas u Srbiji. Ponašamo se kao što su se pre samo mesec dana ponašali Italijani - neće to kod nas. Počinje da me hvata panika, znam da ovde koliko - toliko mogu da zaštitim sebe i svoje, ali u Srbiji imam sestru i njenu porodicu, unuku i njenu majku, i nažalost znam u kakvom stanju je zdravstvo već decenijama. Upozoravam na društvenim mrežama i zato trpim uvrede da zastrašujem ljude”, kaže Vesna.
Ljudi iz Srbije u to vreme masovno napuštaju Italiju, ali njena odluka, koju su ukućani prihvatili, bila je da ostanu.
“Bili smo doslovce opasnost za svakoga koga želimo da zagrlimo. Ne krivim one koji su se ipak vratili, mnogo je razloga za to, možda nisu znali, nisu mogli da ostanu. Ne vidim krivicu u tim ljudima”, priča ona.
U Lombardiji sve staje. Sablasnu tišinu, naročito noću, parale su samo sirene hitne pomoći i policije. Od 11.marta zvanično ne radi ništa u Italiji osim onoga što mora. Ostaju otvorene prodavnice, sa stogim režimom ponašanja u kupovini, apoteke i firme koje su iz nekog razloga bitne da ostanu u funkciji. Kretanje se ,kaže, bez represivnih mera ipak smanjuje na nekoliko stotina metara oko mesta boravka. I 99% ljudi to poštuje.Takvo stanje je i danas.
Na televiziji samo brojke i statistika – inficirani, mrtvi…
“Beskrajno smo svi zavalni na izuzetnoj transparentnosti u izveštavanju o svim tim događanjima. Ni jedan podatak nije sakriven, našminkan, neobjavljen. Vlada se povremeno preko medija zahvaljivala građanima na podršci, kako bi nas osnažili. Ume to da podigne”, kaže Vesna Zečević.
Noć u Bergamu sa kolonom kamiona koji odnose mrtve, nešto je najtužnije što je tamo videla.
“Veliki je broj pozitivnih i obolelih u zdravstvu. Imala sam lične gubitke dragih ljudi i nekoliko koleginica, i to će mi ostati kao najteža rana dok sam živa. Sa nekima pričaš telefonom, da bi mi za nedelju dana javili da su umrli. Strašno je blaga reč. Od koleginica koje su ostale da rade dobijam slike koje ću možda kada sve prođe da objavim i pokažem koliko ova smrt ume da bude strašna. Nijedna, naravno, nije lepa, ali je ova dodatno zla, podmukla”, sa gorčinom objašnjava naša sagovornica.
Teško joj je padala i udaljenost od unuka koji je đak prvak i sa kojim se prvih mesec dana, kaže, gledala i čula samo preko telefona.
“Od pre nekoliko nedelja dolazi kod nas, jer mu je mama medicinska sestra i radi u gerijatrijskoj bolnici u kojoj se pojavio Covid-19. Moj mlađi sin i ja smo imali temperaturu početkom februara, i taj strah mi je čak bio veći od bombi onomad. Prošli smo srećom samo sa običnom virozom, nisu nas testirali bez obzira što smo se javljali kriznom štabu. Samo je savetovana izolacija, ali ja od početka ne izlazim . Teško je i naprono, ali se nadam da će brzo proći”, optimistična je Vesna.
Uskrs je, kaže, za Italijane bio tužan, baš kao i za Srbe sada. Crkve su ostale prazne,papa se oglasio preko televizije. Ipak nadu daje to što poslednjih dana opada broj zaraženih i umrlih, a broj izlečenih raste.
“Moja je jedina želja da se vratim kući i da sve koje volim i poznajem zagrlim dugo, dugo, i da jednom pričam deci kako je svetom vladala “baba roga” koju smo mi ljudi pobedili. Naoružajte se strpljenjem, ostanite u kući. Ponavljajte kao ja da mora da prođe. Ipak je život nešto što dobijemo samo jednom i vredan je kao poklon, kakav god da je. Pozdravljam vas sve preko E-Braničeva, zajedno sa svojom porodicom iz Lombardije. Tužna sam što sam Uskrs morala ovde da obeležim, ali biće još dana za sve nas”, poručuje Vesna Zečević.
Zivot u Italiji pre epidemije
