Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Većina osoba sa lakšim intelektualnim teškoćama koje su smeštene u Ustanovi za odrasle i starije “Govden Jovančićević” u Velikom Popovcu, teže da se osposobe za samostalan život uz minimalnu podršku, a nekolicina njih koja je tu mogućnost dobila vremenom poželi da se potpuno osamostali. To dokazuje da je deinstitucionalizacija za njih veoma korisna ali je, nažalost, njena budućnost neizvesna.
Najveći stepen samostalnosti u procesu deinstitucionalizacije dostiglo je petoro korisnika iz ustanove u Velikom Popovcu. Oni žive u kući u Velikom Gradištu uz minimalnu podršku asistenta iz ustanove. To praktično znači da oni rade i zarađuju, sami obavljaju sve životne aktivnosti i slobodno vreme provode kako žele, o čemu smo već pisali.
INTELEKTUALNE POTEŠKOĆE I ŽIVOT VAN USTANOVE UZ PODRŠKU
Vera Puškarić i Nedeljko Marinković dele sobu u kući u Velikom Gradištu jer su, kako kažu, par. Upoznali su se pre nekoliko godina u ustanovi u Velikom Popovcu i tu je počela njihova ljubavna priča. Trenutno im je, tvrde, mnogo bolje ovde jer imaju mogućnost da žive zajedno, što u ustanovi nije bilo izvodljivo.
Iako, kako kažu, sada imaju sve neophodne uslove za život, kao i podršku ustanove, oni ipak maštaju o tome da jednog dana žive kao svi drugi ljudi. Prave planove za potpuno samostalan život.
“Najviše bih volela da izađemo odavde, da nađemo kuću i živimo zajedno. Mislimo da bismo mogli samostalno da živimo”, smatra Vera Puškarić, stanarka kuće u Velikom Gradištu koju je ustanova u Velikom Popovcu obezbedila za proces deinstitucionalizacije svojih korisnika. Istu želju ima i njen partner Nedeljko Marinković.
Vera Puškarić i Nedeljko Marinković
Najmlađi stanar ove kuće je Slobodan Stojkov koji ima 26 godina. On je kao lice sa lakšim stepenom mentalnih poteškoća bio u ustanovi u Velikom Popovcu, a pre dve godine počeo je da živi samostalno uz podršku stručnih lica.
Po njegovim rečima, uslovi u ustanovi su bili dobri, ali je on osećao da je spreman za samostalan život i najviše od svega želeo je da se zaposli. Kada je otpočeo život u Velikom Gradištu to je i dokazao na delu – sam je uspeo da pronađe posao u jednom restoranu na Srebrnom jezeru.
“Velika je razlika između života u ustanovi i ovde u Velikom Gradištu jer je veće mesto i ima više mogućnosti. Najviše mi se dopada druženje sa prijateljima i odlazak na posao, brzo sam se prilagodio uz pomoć kolega”, priča Slobodan.
Iako je zadovoljan trenutnim životom u Gradištu, gde živi sa još četvoro korisnika, i Slobodan mašta o tome da jednog dana bude “svoj na svome”.
“Moj je cilj da stignem do toga da se potpuno osamostalim i živim kao svi drugi ljudi – da imam stan, stalan posao i porodicu. Želim da moja deca budu u mnogo boljoj poziciji nego ja”, iskren je on.
Slobodan Stojkov
Ipak, želje su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo. Kako će izgedati njihov život u budućnosti neizvesno je, kao i sam proces deinstitucionalizacije. Ustanova u Velikom Popovcu već osam godina sprovodi ovu uslugu bez ikakve finansijske i druge podrške, samostalno, trudeći se da je održi kako bi sprečila najgori mogući scenario za život ovih ljudi - povratak iz života u otvorenoj zajednici u instituciju.
Iako je još u januaru 2022. godine Republika Srbija usvojila Strategiju deinstitucionalizacije i razvoja usluga u zajednici za period od 2022. do 2026. iz koje je proistekao i akcioni plan koji daje mapu puta za sprovođenje ovog procesa, u praksi njegova realizacija, nažalost, i dalje nije vidljiva.
“Smatram da uopšte ne moramo da donosimo neke zakone i strategije, dovoljno je samo da osvestimo ljude da naši korisnici nisu ništa skrivili da bi živeli u ustanovi, onda bi svako težio da im se pruži usluga u zajednici da žive normalno, uz podršku, kao i svi drugi ljudi”, smatra Dejan Marković, direktor ustanove u Velikom Popovcu.
Dejan Marković
Osim takozvanih "namenskih transfera“ za koje pružaoci lokalnih usluga apliciraju preko svojih lokalnih samouprava, ne postoji nikakva finansijska ili druga podrška koja bi garantovala održivost ove jako bitne usluge, tako da su ustanove koje su hrabro zakoračile u proces deinstitucionalizacije, poput ove u Velikom Popovcu, primorane da samostalno obezbeđuju održivost usluge “Stanovanja uz podršku” i spreče ponovno vraćanje korisnika u ustanove što bi tim ljudima nanelo nemerljivu psihosocijalnu štetu.
U tom smislu bi trebalo jasno definisati mehanizme sprovođenja ovog procesa koji ne bi trebalo da zavise od dobre volje ili od stavova donosioca odluka i stručnjaka koji bi trebalo da ih sprovode.
Po rečima direktora Markovića, u Srbiji se u prethodnih nekoliko decenija sporadično radilo na procesu deisntitucionalizacije, uglavnom aktivnostima nevladinih organizacija, dok su ustanove-institucije u manjoj meri težile ovom procesu, uglavnom kroz formiranje objekata „Samostalnog stanovanja“ u okviru ustanova ili u njihovoj neposrednoj blizini , a sve to bez sistemske podrške koja je neophodna kako bi se ovakve usluge razvijale i bile održive.
“Budućnost deinstitucionalizacije je neminovna, to je divna zamisao, ali bez podrške EU, nevladinih organizacija i države je nemoguća, rekao je Marković.
On je podsetio da je na početku sprovođenja deinstitucionalizacije plan bio da se većina korisnika pripremi za samostalan život uz podršku i izmesti u tzv. kuće na pola puta, a da u ustanovi u Velikom Popovcu ostane svega 50 korisnika. To je bila dobra zamisao ali nije ostvarena zbog odsustva sistemske podrške.
“U Srbiji bi potpuna deinstitucionalizacija osoba sa lakšim mentalnim poteškoćama bila moguća, ali samo uz adekvatnu finansijsku podršku celog tog procesa. Po slobodnoj proceni taj proces će trajati možda i pedesetak godina”, zaključuje direktor Marković.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Stanari kuće na pola puta – korak napred, dva nazad”.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
