Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Prve generacije koje su se selile iz Homolja u bolje zemlje za život, pod pritiskom male sredine pristajale su da svoju decu ostave na odgajanje babama i dedama. Toj deci sada ne pada na pamet da svojim naslednicima urade isto, već ih odmah povedu sa sobom ili ih rađaju u belom svetu. Zato škole u Srbiji, a posebno u sredinama kao što je Žagubica, imaju sve manja odeljenja ili se zatvaraju.
Slavoljub Biculjević iz Osanice u Trst se preselio tek pošto su se deca rodila. Trebalo mu je dve godine da sve uredi u Italiji, kako bi odveo i svoju porodicu.
Za njega nikada nije bila opcija da živi odvojeno od dece.
„Od prvog trenutka sam znao da žena i deca moraju da budu sa mnom- ili će doći kod mene ili da se vratim u Srbiju. Nije dolazilo u obzir da budemo razdvojeni“, seća se Slavoljub tog perioda.
Da porodicu ne želi da zasnuje u Srbiji Velja Jović iz Milatovca znao je pre svoje dvadesete godine.
„Razlog mog odlaska iz Srbije je svakako bio ekonomske prirode. Devedesetih godina je bilo rasulo u svim segmentima, pa tako ni školstvo nije pošteđeno. O povratku za sada ne razmišljamo. Za odrastanje unučadi pitaće se naša deca. Ne bih želeo da im određujem gde i kako da žive, jer ni mene niko nije osporavao“.
Velja sa porodicom i prijateljima u šetnji
Velja sada ima 41 godinu i svestan je, kako i sam kaže, da je bar školstvo u Srbiji poslednjih godina bolje organizovano, ali sada je prilično kasno za povratak, jer su deca već uveliko krenula u školu.
Ćirilicu će, kako kaže, naučiti u školi Crkvene opštine u Trstu.
Sin i ćerka Saše Ivanovića iz Milanovca su već punoletni, ali pre deset godina su on i njegova supruga ozbiljno razmišljalji o povratku iz Berna u svoje rodno selo.
Već su se informisali o školama i vanškolskim aktivnostima, upisu sina u srednju školu u Žagubici, zamislili život u Homolju i vikende u Beogradu.
„Kvalitet školstva ni u jednom trenutku me nije brinuo“, kaže Saša.
Međutim, te 2009. godine, koju su označili kao vreme povratka, došlo je do određenih komplikacija i na kraju su odustali. Prema njegovim rečima, pored političke situacije, uticaj ljudi iz društva je bio presudan, jer nikome nije bilo jasno zašto bi napustili već dobar život.
Sada dolaze kući gotovo jednom mesečno i ne razmišljaju više o preseljenju, niti daju sebi rokove. Kako Saša kaže, kada dođe dan za to, jednostavno će krenuti nazad, misleći na sebe i suprugu, jer naslednici već sami donose odluke.
Stanje u školstvu
Učitelji i nastavnici svedoče gotovo redovnom ispisivanju dece iz škola zbog selidbi u inostranstvo. Kažu, tokom prethodne decenije najviše je otišlo učenika iz lazničke škole.
Zvanična evidencija na teritoriji žagubičke opštine se ne vodi. Sa druge strane, većina porodica koje se presele, zadrže adrese prebivališta, pa ne može precizno ni da se evidentira.
Učiteljica Zvonimirka Jovičić
„Kao učitelj sa višegodišnjim radnim iskustvom u ovom kraju, smatram da vizija ruralne sredine i malih škola nije obojena svetlim nijansama, o čemu svedoče i spajanja odeljenja i gašenje pojedinih odeljenja u seoskim područjima. Svedoci smo da zatvaranje škola povlači i druge negativne konotacije kada je u pitanju naselje u kome se objekat nalazi“, upozorava Zvonimirka Jovičić, koja je uvrštena među najbolje učitelje u Srbiji.
To se desilo i sa školom u Breznici. Nije bilo potrebno ni zvanično ukinuti odeljenje, već je jednostavno nestalo đaka.
Goran Milosavljević, šef Mesne zajednice Krepoljin, već decenijama vodi tužnu statistiku ovog sela od 1500 stanovnika.
Za 30 godina u Krepoljinu su rođena 543 meštana, a umrlo duplo više. Od 117 rođenih u poslednjoj deceniji trećina je rođena u inostranstvu. Isto je bilo i u periodu od 2000 - 2009. A pre dvadeset i trideset godina, samo četvrtina se rađala u inostranstvu.
Opština Žagubica se bori svim silama protiv ove višedecenijske seobe, ali bezuspešno.
„Nema dovoljno dece, ali ne zato što sada dolazi do odliva, već zato što oni koji su otišli u inostranstvo sada tamo podižu drugu, pa i treću generaciju. Generalno se smanjuje broj stanovnika, pa samim tim i nema dovoljno dece za sva odeljenja. Više se rode u inostranstvu nego u opštini Žagubica. Ta deca ne idu ovde u školu, ne žive više ovde i tako se udaljavaju od matice“, ističe Predrag Ivković, zamenik predsednika opštine.
Na njihovoj teritoriji postoje tri matične škole sa odeljenjima u skoro svim naseljima. Ono što je planirano za zatvaranje sada se održava samo zbog korone, jer su manja odeljenja povoljna zbog distance.
Ivković kaže da se u perspektivi očekuje i zatvaranje škole u Laznici koja sada nema više od 60 deteta u osam razreda, a Žagubica je udaljena samo pet kilometara.
Lokalna samouprava već godinama raznim merama pokušava da promeni ovu statistiku odumiranja.
Deca u žagubičkom vrtiću
Ovde je besplatan vrtić za svu decu. Više od 100 učenika i studenata godišnje dobija stipendiju opštine u iznosu od dve do osam hiljada dinara mesečno.
Svaka majka sa prebivalištem na teritoriji opštine Žagubica dobija 15.000 dinara tokom devet meseci od porođaja, nevezano za primanja od države.
U Krepoljinu je nedavno obnovljlena i proširena zgrada škole. A zgrada mesne zajednice je renovirana i deo je pretvoren u vrtić za pedesetoro dece u tri grupe. Očekuje se verifikacija nadležnog ministarstva i skoro otvaranje.
Ove godine biće proširena i škola u Žagubici za još dva odeljenja.
Ipak, sve to zajedno još uvek nije vratilo ni jedno dete u svoju zemlju.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
