Tamara Skroza rođena je u Somboru, bavila se fotografijom. Radila je za radio ,,Indeks”, nedeljnik Vreme, a sada radi u agenciji Fonet i članica  je Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Smatra da bolje vreme u novinarstu neće doći sve dok se ne promeni celokupno društvo, ali se i plaši da ogroman broj novinara jednog dana sebe neće moći da pogleda u ogledalo.

Dobitnica ste Regionalne novinarske nagrade „Srđan Aleksić“, koja će biti svečano dodeljena 10. decembra u Banjaluci, u kategoriji „Za hrabrost“. Šta je danas hrabrost u novinarstvu i koja je cena?

Teško je definisati hrabrost u životu, a pogotovo u ovoj profesiji. U novinarstvu je hrabrost ostati dosledan sebi bez obzira na sve. Mi u ovom regionu živimo u društvima u kojima nas teraju da se pognemo, sagnemo, pravimo kompromis, odustanemo i idemo lakšim putem. Za mene je hrabrost ostati na svom putu, čista obraza, bez obzira na cenu i voleti ljude bez obzira na svo zlo koje ti usput učine i boriti se za lepšu i bolju državu i društvo. Cena za svaku hrabrost u novinarstvu i van njega se plaća, i ona je visoka. Srđan Aleksić je bio čovek koji je cenu svoje hrabrosti platio životom, a to je mladić koji je stradao zato što je branio svog druga koji je bio druge veroispovesti i nacije, a ubila ga je Vojska Republike Srpske. Zbog svega toga sam počastvovana zato što sam dobila nagradu baš u toj kategoriji.

Koliko je danas hrabrih novinara na lokalu, ali i u čitavoj Srbiji, onih koji se bore za pravdu i ne plaše se da iskažu svoje mišljenje?

Danas je malo hrabrih novinara, a trebalo bi  da ih bude više. To se dešava zato što su cene novinara pale, odnosno, kao profesija jeftino smo se prodali. Mnogi novinari su se prodavali zato što imaju decu ili stambene kredite. Međutim, imaju ih i drugi, ali se nisu prodali. Ima hrabrih i časnih novinara, ali ovo društvo i država zahteva mnogo veći broj takvih. Novinarstvo se na globalnom nivou promenilo, a novinari nemaju status kakav su imali nekada. U našim okolnostima nadam se da će doći do toga da ova država bude mesto u kojoj će novinari moći slobodno da iskažu svoje mišljenje i stav, a da ga potom ne razapnu tabloidi i prodržavni mediji. Duboko verujem da do neke promene mora doći, a da sam tu nadu izgubila ne bih se ni bavila ovom profesijom. Međutim,  istovremeno strepim od tog društva koje ćemo zateći kada se te promene dese. Plašim se činjenice da smo mi kao društvo dovoljno razrušeni i da će buduće generacije morati da grade sistem od početka. Nadam se da neću da dočekam i doživim da vidim te razvaline i svet u kome će vladati generacije koje se podižu u skladu sa vrednostima trenutno važećim.

Koliko su učestali napadi na novinare koji imaju kritički stav i bave se istraživačkim novinarstvo i da li su, po vašem mišljenju, žene izloženije pretnjama nego kolege novinari?

Svaki nastup bilo kog kritičkog novinara podrazumeva napade i niko od njih nije izašao pred kamere ili napisao tekst, a da nije napadnut, makar u komentarima čitalaca. Žene nisu izloženije napadima, samo je tip uvreda drugačiji. Muškarce obično ,,gađaju“ takozvanim činjenicama, pa ih optuže da su tajkuni, koliko su para uzeli, a žene, uglavnom, da su lakog morala, da su ružne, debele, neugledne, da ne mogu da nađu muškarca… To su stvari pred kojima novinari ne mogu ništa da urade, jer ako ih neko optuži da su ukrali novac, mogu da tuže medij, a ako ih neko izvređa na ličnoj osnovi  oni mogu da tuže samo za uvredu časti ili ugleda, da se sklupčaju kući, plaču ili podignu glavu i nastave dalje. Moj savet za sve novinare jeste da ne čitaju komentare.  Čak i kada su u pitanju napadi državnih organa sa najviših državnih mesta podjednako se napadaju i muškarci i žene, istim intenzitetom, na slične načine.

Svojevremeno su i vas ,,provlačili“ kroz tabloide zbog vaših tekstova i pisanja. Kako ste uspeli da se iz toga izdignete, da se ne uvaljate u to blato?

Kada su me jednom proganjali na Pinku meni je ispao kamen iz bubrega. Takođe, zbog svega toga sam dobila i neizlečivu i hroničnu Parkinsonovu bolest, zbog koje danas ne mogu normalno da pišem. Teško je pitanje zašto do sada nisam odustala - zašto su neki ljudi bili heroji i jurišali na tenkove, a neki su se prodavali neprijatelju, krili i bili izdajnici. Postoje kolege koji su više provlačeni po tabloidima i koji su, čini mi se, hrabriji od mene.

Dugogodišnja ste članica komisije za žalbu Saveta za štampu. Koliko je etika danas važna i koliko ona postoji u medijskom prostoru Srbije? Da li tu postoji razlika između velikih medija, tabloida i lokalnih medija? Koliko su lokalni mediji često predmet žalbe?

Lokalni mediji su trenutno više predmet žalbi nego beogradski mediji, ili su izjednačeni. Za to su presudna dva faktora. Prvi je taj da se često dešava da se lokalni mediji međusobno tužakaju (a to zaista liči na to), da bi se izborili za medijsko tržište. Takođe, činjenica je da su ljudi u manjim sredinima više izloženi teroru neetičnih medija i oni se više žale na njih, zato što su u lokalnim, manjim sredinama oni prepoznatljivi. Etika je najvažnija stvar u novinarstvu, u kome je bitno zaštititi slabijeg i onog o kome izveštavaš. Osnovni postulat je da novinari ne bi trebalo da gaze preko ljudi i da bi morali da poštuju javni interes. Medijski standardi i etika na žalost u Srbiji malo novinara i medija poštuje. Ako ne vodimo računa o zakonima i kodeksima, hajde da vodimo računa o etici da bismo mogli sebe jednog dana da pogledamo u ogledalo, a da nas ne bude sramota. Plašim se da ogroman broj novinara jednog dana sebe neće moći da pogleda u ogledalo.

Kako izgleda kada posle toliko vremena rada u nedeljniku Vreme pređete u agenciju FONET gde se svakodnevno slivaju informacije?

Moj put je potpuno drugačiji od normalnog. U nedeljniku je bilo mnogo lagodnije, laganiji tempo, neuporedivo je bilo više slobodnog vremena. Ne radim u Fonet-u u neposrednoj proizvodnji, već sam urednica TV produkcije, ali svaki dan proizvedemo jednu petominutnu formu, što podrazumeva svakodnevno angažovanje. Razlika se ogleda i u detaljnosti, jer u nedeljniku bi priča trebalo da bude blizu perfekcije, a rad u agenciji jednom dnevno zahteva mnogo veći trud, kako bi to bilo perfektno. Agencija je dosta napornija u odnosu na nedeljnik, ali ima svoje dobre strane - uvek si aktuelan, mnogo dinamičniji, razgovaraš sa ljudima uživo…

Zašto na lokalnim medijima nema istraživačkog novinarstva i šta treba da se uradi da bi se to promenilo?

Mnoge istraživačke priče bazirane su na informacijama koje su stigle iz lokala. U lokalnim medijima postoje istraživačke priče isto kao i na državnom nivou. Novinari sa lokala često sarađuju  sa istraživačkim portalima, mrežama, medijima. Naravno da bi moglo da ih bude više, ali u ovom trenutku ne verujem da može da se promeni, s obzirom na to da bi onda i okruženje moralo da bude drugačije. Novinara na lokalu muči to što ne mogu da dođu do informacija, institucije su im zatvorene, teško je doći do insajdera zbog prepoznatljivosti… Taj proces je mnogo kompleksniji nego u Beogradu. Da bi to moglo da se promeni moraju postojati bolji uslovi za normalan rad novinara. Za istraživačkog novinara u lokalnim medijima to podrazumeva  otvorenost institucija, davanje informacija, razgovor sa novinarima i uzbunjivače kojima je garantovana bezbednost.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta  „Istraživačko novinarstvo u lokalnim medijima - između hleba i istine” (okrugli sto i medijska radionica).