Vladeta Deletić je samouki slikar, rođen 3. januara 1958. godine u Požarevcu. Živi i radi u Kostolcu, a umetnošću se bavi od ranog detinjstva. Imao je više od 350 zajedničkih izložbi i pet samostalnih. Član je Udruženja likovnih stvaralaca“Milena Pavlović Barili“ iz Požarevca od 2000.godine i sarađuje sa velikim brojem umetnika.

Deletićevi radovi trenutno su izloženi u požarevačkoj Galeriji savremene umetnosti, što je bio povod za razgovor sa njim.

Samouku ste slikar i umetnošću se bavite od ranog detinjstva. Ko je i kada prvi put prepoznao Vaš talenat? Da li se neko u Vašoj porodici bavio slikarstvom?

Istakao bih da se talenat ne prepoznaje, on se prihvata. U periodu kada sam počeo da stvaram, u svojoj ranoj mladosti u Kostolcu, umetnost nije bila toliko popularizovana. Već od četvrtog razreda se mogla primetiti moja strast prema slikarstvu, tada sam stalno crtao i bojio ponesen umetničkim nagonom koji me je terao da to činim. U mojoj porodici, a ni u familiji, niko se nije bavio slikarstvom.

Sa koliko godina shvatate da Vam četkica i paleta postaju oruđe za rad, a slikarstvo umetnički izraz? Da li ste razmišljali o upisu umetničke škole?

Presudan je bio momenat kada sam upoznao jednog prijatelja dosta starijeg od mene, takođe samoukog umetnika iz Kostolca. On je posedovao dobre materijale za rad, koje mu je nabavljao sin u Americi. Upoznao me je sa prvim platnom i četkicama i sećam se tada da sam bio uplašen da mu slučajno ne upropastim prostor u kome je slikao. Počeo sam uz njegovu podršku i predanim radom sticao sam znanje.Već u drugoj godini srednje škole počeo sam da radim sa uljem na platnu, vežbao sam danju i noću i u tome uživao. Iskren da budem, uvek sam voleo umetnost, međutim, zbog teške finansijske situacije u kojoj sam se tada nalazio nisam mogao da upišem fakultet. Morao sam prvo da se zaposlim i zaradim novac, kako bih kasnije pokušao da radim ono što volim. Nisam odustao od svojih želja, otišao sam u Beograd na Fakultet likovnih umetnosti. Iznenadio sam se koliko je tada bilo talenata, više od 250 na prijemnom. Kolega koga sam toga dana upoznao, sa profesionalnijim potezima od mene rekao mi je da osmi put polaže, priznajem bio sam skeptičan. Kada sam počeo da radim akt, portret, mrtvu prirodu u boji, sve što su tražili, jako brzo sam završio, za svega četiri sata, od predviđenih 12. Položio sam ja taj prijemni, ali znate kada ima mnogo kandidata, a tada je već bilo vreme pomodarstva što se tiče likovne umetnosti, dočekala me je vest da ipak nisam primljen. Nije me to obeshrabrilo, nastavio sam sa ljubavlju da radim i stvaram svoju umetnost.

Živite u Kostolcu, gde ste 1979. godine postali član likovnog kluba.Da li ste tada kao još uvek mlad umetnik uspeli da pronađete sebe u određenoj tehnici ili stilu?

„Atelje 79“ je bilo prvo udruženje kojem sam pristupio, nas sedmoro je počelo tu da stvara.Probao sam sve tehnike, radio sam tada već ulje na platnu, kao i kamen, mermer i drvo. Između ostalog bavim se i danas  skulpturom u drvetu.Odrastao sam u godinama kada su se u Kostolcu otvarali brojni novi kopovi, ta situacija uništavanja prirode i pritom život u siromašnoj zajednici podstakli su me da budem nadrealan. Prvo sam bio malo strog, radio sam malo teže stvari,ali onda sam shvatio da treba da idem u pravcu poetike, ka pozitivnosti. Napravio sam takav prelaz, išao sam u pozitivnost da poništim negativnost, jer teško je gledajući negativnost izvući nešto pozitivno. Iako sam često sputavan tokom života, to me nije nateralo da promenim pravac i danas moja umetnost teži pozitivnim osećajima i pozitivnoj emociji.

Pozitivnost na Vladetinim slikama

Od 2000.godine član ste Udruženja likovnih stvaralaca „Milena Pavlović Barili“. Da li je upravo ta godina prekretnica u vašem radu, koliko je to članstvo za Vas bilo značajno?

Ne bih rekao da je ta godina bila prekretnica, stvarao sam i pre i beležio uspehe. Bio sam više puta uspešan na mnogobrojnim takmičenjima, naravno dešavalo se i da mi za dlaku izmaknu pobede. Pristupio sam tom udruženju prvenstveno zbog želje da kultura likovnog stvaralaštva napreduje. Nisam gledao na sebe, ja to iz ljubavi radim jer sam pored ovog umetničkog stvaralaštva zaposlen čovek. Završio sam srednju tehničku školu i radim u „Elektroprivredi Srbije“. Da sam školovan umetnik i da isključivo od toga živim možda bi bilo drugačije.

Dve godine kasnije osnivate Udruženje likovnih umetnika u Kostolcu.Šta je bio motiv da se odlučite na takav korak i šta smatrate najvećim uspehom udruženja?

Na taj korak sam se odlučilo malo i pod nagovorom, ali mislim da je presudila ljubav prema umetnosti i želja da pomognem njenim stvaraocima. I odlično je radilo udruženje tih prvih godina u saradnji sa bibliotekom u Kostolcu. Međutim, udruženje nije uspelo da se održi, trajalo je do nekog perioda i onda je rastureno na tri dela. Danas postoje tri udruženja, ja sam trenutno u udruženju „Spektar“ u Kostolcu, koje čine uglavnom Kostolčani.

Da li mladi likovni umetnici, pogotovo u manjim sredinama, imaju uslova za postizanje uspeha, pružaju li udruženja i lokalne samouprave adekvatnu podršku?

Ne bih govorio o tome, ne želim da ulazim u odnose između umetnika i lokalnih samouprava. Što se tiče udruženja, mladi uvek imaju sigurnu podršku.Postoje asocijacije, unije umetnika u Srbiji, kao i centri za kulturu koji zaista pomažu mladim i neafirmisanim umetnicima.

Da li od slikarstva danas u Srbiji može da se živi, ako ne spadate u red najpoznatijih slikara?

Od slikarstva je u Srbiji teško živeti, ali ukoliko ste uporni i vredni nije nemoguće. Svaki umetnik mora da se trudi da upoznaje nove ljude, koji bi ga usmerili i pomogli mu. Uspeh zahteva da uložite sebe i sredstva, a ukoliko imate neku specifičnost ili jedinstvenost, to će vas samo gurati napred.

Deo izložbene postavke

Izložbe predstavljaju krunu rada svakog umetnika, a Vi ste ih imali više od tri stotine u zemlji i inostranstvu.Koje biste izdvojili kao najznačajnije?

Imao sam pet samostalnih i više od 350 zajedničkih izložbi. Nikada nisam bio poklonik samostalnih izložbi, s obzirom na to da one zahtevaju angažovanje većeg broja ljudi kako bi se uspešno realizovale. Ipak, išao sam u korak sa vremenom, a jedna od najboljih samostalnih izložbi bila je u parku u Kostolcu 6. avgusta 80-ih godina. Pored nje bih izdvojio i izložbu u požarevačkoj galeriji čije je otvaranje bilo pre nekoliko dana, jer sadrži pozitivne misli i osećanja koja sam u prethodnom vremenu prikupio.

Šta smatrate najvećim priznanjem i uspehom?

Dobijao sam brojne nagrade, ali najveći uspeh su svi dobri ljudi koje sam upoznao baveći se umetnošću, zbog čega i organizujem izložbe - da se družim sa svima koji uživaju u umetnosti i mojim slikama.

Vladeta priča srednjoškolcima o svom umetničkom izrazu

Gde pronalazite inspiraciju, koji motivi preovladavaju na Vašim delima?

Motivacija su mi pravednost, poštenje, pozitivnost i radost. To su i motivi koji preovladavaju, a cilj mi je da to posmatrač kroz moje slike i oseti.

Da li ste ikada pratili trendove i išli u korak sa vremenom kako bi privukli neku novu publiku ili ste radije ostajali dosledni sebi i svojoj estetici?

Shvatam ovu savremenu umetnost, ali pokušavam da ostanem dosledan slikarstvu koje je zastupljeno na teritoriji Srbije. Na mojim delima su prisutni elementi poput tradicije, indentiteta i kulturnog nasleđa, ali ne izostaju ni pozitivne misli koje karakterišu naš narod.

Sa otvaranja izlobe u Požarevcu

Vaša izložba pod nazivom „Konceptualnost svesti“ trenutno je dostupna publici u Požarevcu.Šta njome želite da poručite publici?

Poruka ove izložbe je da pozitivna svest nije na prodaju. Ona je svojina duhovno kulturne intelektualne vrednosti ličnosti onih osoba i populacije koja je dužna da neguje i vrednuje kulturu, da čuva prirodu i prirodne resurse, kao i međuljudske odnose.