Nikola Radišić rođen je u Požarevcu 1991. godine. Pohađao je Osnovu školu „Sveti Sava“, a nakon toga i Ekonomsko-trgovinsku školu u Požarevcu. Na nagovor svoje razredne odlučuje se za upis u Visoku hotelijersku školu u Beogradu, smer gastronomija.

Veliki oslonac u životu pored porodice bila mu je baka. Nikola je radio kao profesor u Ekonomskoj školi u Požarevcu, a sada kao kuvar sa nekim od svojih učenika radi u jednom kafe-baru u ovom gradu.  

Da li se sećate prvog jela koje ste napravili i kada se rodila ljubav prema kuvanju?

To su bili kolači od blata, ali prva stvar za koju sam se uhvatio u kuhinji je bio mikser za mućenje šlaga sa nekih četiri - pet godina kada se i rodila ta ljubav. To je nešto što je meni bilo privlačno, jer je majka bila izuzetna domaćica i  znalo se kada dođe s posla da se obavezno uveče prave kolači za sutradan. Možda je ona uticala na to da se i kod mene rodi ljubav prema hrani i ovom poslu.

Šta najviše volite da spremate, a šta Vam je najteže da pripremite?

Nema određeno šta volim da spremam. Generalno za naše područje i pripremu hrane nema ništa specijalno što bi mene oduševilo, to su neke standardne stvari. Po hotelima i restoranima u Beogradu je to bila neka drugačija priča, viši nivo i drugačiji način rada, tako da bih kod kuće najviše voleo da spremam paste, a ljubitelj sam gotovih jela od mesa. Za mene obrok nije ako nema mesa. Do skoro je baka bila glavna u kuhinji, ali pošto je stara, ja to preuzimam. Ne kuvam tako često, jer dosta radim. Najteže mi je da spremim nešto što nisam spremao nikad, a pošto istražujem i pokušavam da pravim nešto kod kuće, dešavaju mi se i pehovi. Nova jela su mi najteža jer ih prvi put pravim. Ono što pokušavam kod kuće su neki sosovi od voća, kombinacija slatko – ljuto. Mada, naši stariji navikli su na tradicionalnu kuhinju pa onda to ne prihvataju.

 Kako nastaje jedna dobra kulinarska priča, šta je potrebno da hrana “progovori“?

Bitno je nekoliko faktora u zavisnosti kako se hrana priprema. Vizuelni faktor, ukus tog jela i količina pripremljene hrane. U modernoj gastronomiji ide od sedam do 10 tih čuvenih „gangova“ kojima se provlači niz namirnica, različitih ukusa i soseva. U proseku ako je neki ručak u pitanju, potrebno je da to bude oko 350 grama hrane koju čovek unese. Poenta je da se promeni što više namirnica i soseva. Kada kažem vizuelno, mislim na ono što se vidi golim okom. Serviran tanjir  treba da otvori apetit, jer ako je nešto lepo dekorisano, ima dobar prilog, miris, probudi neka druga čula.  Kada se spoje ta tri uslova, onda imamo pun pogodak.

Kako biste opisali svoj gastronomski pravac?

Žalim što se nisam više usavršavao. Upisao sam srednju školu, a potom nastavio školovanje u Beogradu. Stekao sam mnogo prijatelja, mnogo dobrih ljudi sam upoznao, ostvario kontakte preko kojih sam nalazio poslove. Međutim, prilike su me naterale da ne biram posao, bio sam detinjast da razmišljam u drugom pravcu. Pošto sam ostao bez majke pre upisa u srednju školu, imao sam porodičnu penziju koja je bila simbolična, otac nije radio, baka nije mogla finansijski toliko da mi pomogne, pa sam prihvatao poslove da bih mogao da preživim, isplatim stan, školarinu... Počeo sam da radim u “fast fudu”, to je bilo moje prvo radno mesto, posle toga me je zvala šefica kuhinje gde sam bio na praksi, tamo sam radio tri godine. Dobio sam ponudu da pređem u hotel računajući da ću da naučim nešto novo, međutim niska plata u vidu dnevnica, malo slobodnih dana...Imalo je tamo šta da se nauči, ali jednostvano je za mene to bilo nedovoljno. Odlučujem da se vratim u stari hotel gde sam ranije radio. Predložili su mi unapređenje, ali nisam prihvatio zbog međuljudskih odnosa, nisam mogao da dopustim sebi da smenim šefa kuhinje koji me je doveo da radim. U tom momentu ono što sam znao to sam i radio, ali pošto je hotel menjao radnike, sistem, tražili su više nego što smo radili, ja nisam bio spreman pa sam odlučio da dam otkaz i uputim u hotel u Crnoj Gori gde sam, takođe, bio na praksi. Upoznao sam se sa plodovima mora, ta kuhinja nije toliko zastupljena kod nas, izuzev ako nisu postovi. Lep je to osećaj, radite u kuhinji, imate mnogo posla i ko ne voli taj posao ne može da radi. Vi jeste umorni, ali nešto vas pokreće, naročito ako se ispred vas nalazi ogromna terasa sa koje vidite more dok radite. Nakon toga sam dobio ponudu da radim u školi u Požarevcu. Ono što je prelomilo da se vratim je kraj sezone u Crnoj Gori, a posao u školi činio se jako jednostavnim. Možda je bila greška što se nisam vratio za Beograd, možda je to bila prilika da unapređujem svoj rad, u svakom slučaju još uvek nije kasno.

Da li kuvari u Srbiji prate svetske trendove i da li ih Vi sledite?

Prate, naročito po velikim gradovima gde ima mnogo elitnih restorana i hotela. Rade stvarno po svetskim standardima, tu nema govora, to je sve stvar prakse i iskustva, a u Požarevcu je to na žalost neki osrednji nivo. Sve se više baziramo na kafe – barove, tip poslovanja gde kafić ima hranu. Doći ćemo u situaciju da nam stranac dođe u grad, a da mi nemamo gde da ga izvedemo. Kao kraj nemamo autentičnu hranu, izuzev tih nekih vlaških specijaliteta u okolini.

Čija kuhinja je najzanimljivija i šta biste iz inostranih kuhinja ubacili u našu tradicionalnu?

Francuska kuhinja, jer oni stvarno imaju nebrojaeno mnogo vrsta soseva, mesa, načina obrade, poslastica, i u svemu su broj jedan. Tu dolazi i italijanska, za koju mislim da je malo precenjena. Možda bih izdvojio i Španiju, jer ima interesantne proizvode i specifičnu kuhinju. Ne znam koje bih jelo preuzeo, ali to bi moglo da bude nešto iz poljske kuhinje, jer Poljaci vole mesa punjena različitim nadevima od voća, poput kajsija, šljiva, a to je super u kombinaciji sa tamnim sosevima koji imaju dugotrajno kuvanje. I ono što bih takođe prisvojio je čorba od kiselih krastavaca.

Da li je naša kuhinja cenjena i prepoznatljiva u svetu? Kad kažete srpska kuhinja šta je uglavnom asocijacija  van naših granica?

Ne, mislim da nije, jer strane kuhinje poput francuske, italijanske, španske i ostalih imaju više uticaja. Mislim da naša nije popularna, mi smo mala zemlja. Obično turisti koji posete Srbiju nose pozitivne utiske odavde. Cene domaću radinost i proizvodnju domaćih proizvoda. Prva asocijacija na srpsku kuhinju u svetu bi bio roštilj.  Ono što je za nas prepoznatljivo je to da naša hrana ima specifičnu aromu.Hrana je svuda plastična, za razliku od srpske hrane. Nažalost došli smo u situaciju da uvozimo iz zemalja Evropske unije paradajz koji je jeftiniji, koji nema ukus, a da srpski proizvod koji je kvalitetan, izvozimo. Tako da oni koji imaju para dobijaju kvalitet, a mi uvozimo i kupujemo ono što je jeftinije.

Nešto od srpskih specijaliteta

Da li ste sarađivali sa nekim istaknutim šefovima kuhinje i da li imate uzora?

Nisam tesno sarađivao sa nekim poznatim šefovima, mada jesam sa šefom kuhinje koji je jako cenjen u Srbiji. U Rusiji sam imao priliku da se upoznam sa predsednikom Asocijacije kuvara i da postanem njihov član. A što se uzora tiče, nemam vremena da razmišljam o tome, sada je došlo vreme da radim na sebi i ostvarenju svog životnog plana, pokretanju svog sopstvenog biznisa.

Obično su žene te koje muškarce osvajaju svojom kuhinjom, da li je to slučaj i sa kuvarima?

O da, svakako. U našoj tradiciji je žena bila stub kuće, znalo se šta su ženski, a šta muški poslovi. Sada su se trendovi promenili, u ugostiteljskim objektima rade više muškarci nego žene, jer su spremniji da izdrže tu vrstu pritiska i težinu koju ovaj posao nosi.

Kako učenici gledaju na mladog profesora koji postiže uspehe i da li Vaš uspeh utiče na njih?

Posao profesora nosi veliku odgovornost, požrtvovanost, rad. Onoliko koliko ulažete toliko vam se i vraća. Probao sam da radim kao profesor, baš mi je dobro krenulo. Uklopio sam se u sredinu, deca su me volela, umeo sam da ostvarim odličnu komunikaciju sa njima. Trošio sam dosta svog vremena, svoja sredstva bih uložio u ono što nam nedostaje. To je bila moja želja i motivacija sa učenicima. Mislim da su na neki način to prepoznali i želeli da me slede.

Sa svojim učenicima ste takođe ostvarivali brojne rezultate, koje Vam je najlepše iskustvo sa takmičenja, a koja najdraža nagrada?

Učestvovali smo na različitim takmičenjima i manifestacijama. Bacili smo novu sliku na samu školu, struku, grad, državu. Mnogi su mislili da je to moj lični cilj, ali nije tako. Da je tako ne bih nikada napustio školu, ali sam je napustio sa ciljem da nešto više napravim, jer smatram da mogu. Takmičenja su jako naporna, ali to sve treba doživeti, lepo je. Imao sam podršku i svojih kolega koji su mi mnogo pomogli oko priprema. Sve nagrade mu mi drage, ali bila mi je  čast što smo mi dobili poziv za Međunarodni gastronomski festival u Moskvi, gde su bili predstavnici Bugarske, Rumunije, Ukrajne, a gde se vi pojavljujete kao jedinka bez naročite organizacije.

Nikola je sa svojim učenicima učestvovao na raznim takmičenjima

Kako vidite razvoj karijere u Požarevcu, da li je moguće da jedan mladi kuvar napreduje u ovakvoj sredini? Da li možda razmišljate o otvaranju nekog restorana ovde i kakvu biste kuhinju negovali- tradicionalnu ili nešto egzotično?

Teško, ali  sa druge strane može da ima jaču osnovu za dalje nadograđivanje. Ne kažem da je Požarevac loš za poslovanje, da su naši kuvari loši, ali to je neki opseg određenijh vrsta jela koja se vrte svuda, nemate mesta za neko usavršavanje. Tradicionalna kuhinja će uvek živeti,a egzotika je rizik, to bi moglo da se spoji, na primer, kada bih otvorio restoran možda bi to bila tradicionalna kuhinja na moderan način.

Kako drugi vide Vaš posao, a kakav je on  zapravo?

Nekad su ga videli kao običan fizički rad. Drugarica se zabavljala sa mojim školskim drugom, gde je komentar njene majke bio da joj on ne treba jer je običan kuvar, to je bio indirektan napad na mene. Krenuo sam u raspravu s njom. Ljudi su nekada imali drugo viđenje, ali je vremenom naša profesija postala cenjena i plaćena.

Da li imate neku anegdotu, peh dok ste kuvali, zanimljivost koju biste podelili sa našim čitaocima?

Imam anegdotu iz hotela. To je bilo neko interno takmičenje gde mi unutar kuhinje uključimo tajmer i serviramo tanjir po tanjir. Ako imate svadbu 560 ljudi, toliko tanjira se servira na licu mesta. Jedan od prvog do poslednjeg tanjira ređa dekoraciju, drugi meso i tako dalje. Mi smo sve to završili, zaustavili štopericu i ja obaram staklenu činiju koju razbijam. Svo staklo je palo po tanjirima, ali sam odmah reagovao i opet smo sve spakovali. Pritisak mora da postoji u svakom segmetnu posla.

Specijalitet od mesa

Da niste kuvar čime biste voleli da se bavite, da li je postojala druga opcija?

Bio sam jako zaiteresovan za matematiku, a takođe i za veterinu, jer sam oduvek voleo životinje. Na nagovor moje razredne odlučujem da se bavim kulinarstvom. Psihologija mi je takođe zanimljiva, to je nešto što je interesantno i neotkriveno. Ima dana kad se kajem što sam u ovom poslu, a ima dana kad sam jako srećan, na svu sreću je više srećnih dana, jer kad volite nešto, ništa nije teško.