How Good Of A Friend Are You Really?
Đuru Jakšića svi znamo kao srpskog slikara, pesnika, pisca, ali i kao boema. Tokom svog obrazovanja i kasnije tokom pedagoškog rada, on je obišao dobar deo Srbije. Homolje nije mogao da zaobiđe.
Rođen je u Srpskoj Crnji u Banatu, 1832. godine. Obrazovanje je sticao u Segedinu, Temišvaru, Pešti, Bečkereku. Slikarstvo je studirao čak i u Beču. U Kikindi je živeo od slikarstva, a u Novom Sadu od poezije.
Nakon toga kao učitelj prelazi u tadašnju Srbiju i tu ostaje do kraja života. Bio je gimnazijski nastavik crtanja i učitelj seoske dece.
Put seoskog učitelja doveo ga je u Požarevac, gde se oženio, ali ga je proveo i kroz sve velelepne prizore Homolja na putu ka Podgorcu, selu u Timočkoj krajini. Tamo ga je poslalo Ministarstvo prosvete Knjažestva Srbije 1857. godine.
Kako je tada živeo skromnim životom učitelja, Đura Jakšić je do Podgorca putovao pešice. Preko Požarevca, pa dolinom Mlave, kroz Homoljske planine i Žagubicu. Put do Podgorca trajao je čitavih15 dana.
Kada je stigao u školu, Đura se razboleo i bolovao gotovo mesec dana.
Na svom putu za Timočku krajinu, Đura Jakšić je prespavao u blizini Manastira Gornjak
Ipak, to putovanje ostalo mu je u prelepom sećanju, što dokazuju i tri pesme koje je napisao inspirisan ovom prolećnom homoljskom avanturom: „Put u Gornjak“, „Noć u Gornjaku“ i „Veče“.
U homoljskim selima smatra se da je pesma „Noć u Gornjaku“ nastala kada je zanoćio u krčmi pored manastira, gde se i sada nalazi motel.
Dragiša Bogdanović iz Turističke organizacije Žagubice tvrdi da je Đura Jakšić plakao i kada je dolazio u Homolje, i kada je odlazio iz njega.
„To potvrđuju i pesme. U pesmi „Put u Gornjak“, on uviđa u kakvu divljinu stiže, sa osećanjem osuđenika, a „Noć u Gornjaku“ nastala je kada je uvideo koliko je ovde lepo“, kaže on.
Đuru su posebno fascinirali pejzaži Homolja, koji su ga inspirisali da napiše tri pesme
Ovde se i dalje veruje da je na mesto seoskog učitelja poslat pod kaznu zbog ispoljavanja svojih naprednih ideja za to vreme.
Ipak, kako Bogdanović kaže, u 19. veku biti učitelj u selu, bilo je nešto uzvišeno. Iznad njih bili su samo sveštenici. U Homolju je ostalo i nekoliko anegdota u vezi sa Đurinim putešestvijem.
„Đura je ovdašnje ljude gledao sa neke svoje visine i tako jednom naiđe na mladu, lepu ženu. Počne da joj se udvara, ali sa blagim nipodaštavanjem, jer je ona seljančica. Ona mu je, navodno odgovarila: Ja ne znam koliko si učen, pismen, jesi li pop ili učitelj. Ali mom Radisavu vodu ne možeš da nosiš, po lepoti, ni po snazi. A on tebe može da nosi u zubima“.
Đura Jakšić za kafanskim stolom
Druga anegdota vezana je za kafanu. Đura je celu noć sa drugovima pio vino i jeo jagnjeća crevca. Gazda krčme ih je služio revnosno, ali kad se približila zora, crevca je nestalo.
„Đura je insistirao da se nađu crevca, plaća koliko treba, pozlatiće sve, samo da donesu. Krčmar se doseti, izreže šešir na tanke trakice, isprži ih na masti. Kad je poslužio goste, odmah su sve pojeli, a Đura još i kaže krčmaru:
„Što mi nisi dao ovako lepa crevca na početku, ona nisu bila nikakva, ovo su prava crevca, “ pripoveda nam Dragiša Bogdanović.
Evo kako je Đura Jakšić video „Veče“ u Homolju:
Veče
Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.
Nemo potok beži — ko zna kuda teži!
Možda grobu svome — moru hlađanome?
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe...
Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!...
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Mitovi i legende Homolja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2019.godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.