Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Poslovna sposobnost je sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama i u Srbiji se stiče punoletstvom. Međutim, u zakonodavstvu Srbije postoje određeni izuzeci od ovog pravila te punoletna osoba sa intelektualnim poteškoćama može biti delimično ili potpuno lišena poslovne sposobnosti. To je slučaj sa većinom korsinika Ustanove za odrasle i starije ,,Gvozden Jovančićević“ u Velikom Popovcu i Doma za decu i lica ometena u razvoju “Dr Nikola Šumenković” iz Stamnice.
U ustanovi u Velikom Popovcu od ukupno 260 korisnika svega 21 poseduje delimičnu ili potpunu poslovnu sposobnost, dok su ostali potpuno lišeni. Osoba lišena poslovne sposobnosti ne može da donosi odluke u svoje ime, nema mogućnost da bira gde želi da živi i sa kim, ne može da raspolaže svojom imovinom, ne može da sklopi brak, odluči o rađanju, gubi pravo glasa.
Imajući u vidu propise kojima su regulisani uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, evidentno je da su osobe sa invaliditetom u najvećem riziku od lišenja poslovne sposobnosti, posebno osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, što ih dodatno izlaže stigmatizaciji i neprihvatanju u društvu.
Po rečima Jelene Savić, socijalne radnice u ustanovi u Velikom Popovcu, kada se osobi stručnim rešenjem oduzme poslovna sposobnost, centar za socijalni rad mora da donese rešenje o starateljstvu. Najčešće se starateljstvo dodeljuje nekom iz porodice, a ukoliko nema zainteresovanih, odnosno podobnih u porodici, onda se postavljaju neposredno stručni radnici centara za socijalni rad kao staratelji po službenoj dužnosti.
“Sistemski problem je što staratelji naših korisnika iz centara za socijalni rad nisu stalno sa njima i zato je naša funkcija korespodencija između korisnika i staratelja, jer smo mi sa njima svakog dana. Za svaku bitnu stvar što se korisnika tiče poput vakcinacije, imovinskog prava, operacije, sve to rešava naša služba uz saradnju sa njima. Mi smo uslovno rečeno njihovi pravi staratelji, a oni su formalno na papiru, i dužni smo da ih obaveštavamo i tražimo saglasnost čak i za radno angažovanje i uzimanje terapije”, objašnjava Savić.
Jelena Savić
Miloš Antić, specijalni pedagog u ustanovi u Velikom Popovcu, kaže da imaju slučajeve gde pojedini staratelji iz centara za socijalni rad godinama ne vide osobu kojoj su zakonski staratelj.
“Kao ljudi koji rade sa njima, mi bismo bili u sukobu da im budemo staratelji, ali opet znamo koje su njihove potrebe i na koji način možemo da zaštitimo njihova prava. To je birokratska problematika”, dodao je Antić.
Sudskim rešenjima se navodi u kojim domenima su osobe sa intelektualnim poteškoćama sposobne da odlučuju o sebi, a u kojim ne. Po službenoj dužnosti sud bi na svake tri godine trebalo da pokreće postupak za preispitivanje poslovne sposobnosti, što se u praksi generalno ne dešava, objašnjava Savić.
“Dosta korisnika ovde ne bi trebalo da bude u potpunosti lišeno poslovne sposobnosti”, smatra ona.
Za korisnike ovih ustanova poslovna sposobnost između ostalog znači i da mogu da rade van ustanove, ali pronalazak posla je gotovo nemoguća misija bez pomoći zaposlenih u ustanovi i lokalne samouprave. Po rečima direktora ustanove u Popovcu, Dejana Markovića, njihovi korisnici koji žive samostalno u Velikom Gradištu, uz podršku ustanove, pronašli su zaposlenje, kao i jedna korisnica koja živi u tzv. „Kući na pola puta“.
“Uz pomoć lokalne samouprave uspeli smo da im obezbedimo posao i svi oni i dalje imaju našu veliku podršku”, kaže Marković i dodaje da se neretko dešava da lokalno stanovništvo angažuje korisnike na sezonskim poslovima i plaća im za njihov rad.
Pored poslovne sposobnosti, za korisnike je bitno da imaju i radnu sposobnost koja se stiče sa 15 godina. Ocenu radne sposobnosti vrši komisija organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Odluku o tome da li je osoba potpuno radno sposobna, nesposobna ili delimično radno sposobna donosi Nacionalna služba za zapošljavanje na osnovu procene komisije.
Paradoks je da osoba koja je lišena poslovne sposobnosti može u stvarnosti biti sposobna da radi, ali ona nema pravo da se zaposli. Mnogo takvih slučajeva ima u ustanovi u Velikom Popovcu.
“Ako je neko radno, ne mora da znači i da je poslovno sposoban, tako da je ovde slučaj da su skoro svi radno sposobni, a samo oko 10 odsto korisnika ima poslovnu sposobnost. Ranije je bila praksa da kada lice treba da se smesti u ustanovu obavezno se liši poslovnog prava. Iz tih razloga sada insistiramo da budu delimično lišeni ili da se ne pokrene taj postupak uopšte. Ako mi utvrdimo da je korisnik motivisan da mu se pruži naša usluga domskog smeštaja, nema potrebe da se veštački liši poslovne sposobnosti samo da bi postao naš korisnik”, smatra Antić.
Miloš Antić
Lolita Jovičić Simić, radni terapeut u ustanovi u Velikom Popovcu, objašnjava da je mnogo lakše kada korisnik nije lišen poslovne sposobnosti.
“Lakše je ako korisnik nije lišen poslovne sposobnosti, na primer u slučaju da nekad hoće da izađe iz doma, jer ima potpunu mogućnost da odlučuje šta će da radi. Mi smo imali jednu korisnicu koja je pronašla partnera, udala se i napustila ustanovu. Ranije su ih lišavali poslovne sposobnosti da bi ih smestili u ustanovu, a drugi razlog je lepljenje kategorije nerealno i veštačko. Zato mi danas imamo korisnike koji su jedva imali laku, a koji su bili u kategoriji lica sa umerenim pa čak i teškim intelektualnim poteškoćama”, istakla je Jovičić Simić i dodala da oni sada traže od centara za socijalni rad da pokreću postupke za ponovnu rekategorizaciju korisnika koji su spospobni da samostalno raspolažu novcem.
U ustanovi u Stamnici koja ima oko 300 korisnika samo dve korisnice nisu lišene poslovne sposobnosti, a osam njih je delimično lišeno, odnosno njima je poslovna sposobnost najpre oduzeta u potpunosti, a kasnije delimično vraćena.
“Iako je ustanova zatvorenog tipa, korisnicima koji su poslovno sposobni niko ne može da ograniči njihova građanska i ljudska prava. Ako bi izrazili želju, oni mogu da budu radno angažovani. Dve žene koje imaju potpunu poslovnu sposobnost mogu same da odlučuju, dok svi ostali moraju da imaju saglasnost staratelja. Svi drugi naši korisnici su u potpunosti lišeni poslovne sposobnosti, ili im nije produženo roditeljsko pravo. Njihovi staratelji su pretežno socijalni radnici, a ima i slučajeva gde su srodnici”, priča Ana Tomašević, direktorka ustanove u Stamnici.
Kako kaže, veliki problem zaposlenja poslovno i radno sposobnih korisnika je što Nacionalna služba za zapošljavanje njih ne prepoznaje, što jeste neka vrsta diskriminacije.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
