Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Covid-19, virus koji je promenio funkcionisanje sveta, ostavio je drastične posledice i na našu dijasporu. Na prvi mah pomislili bismo da je višedecenijska nostalgija koju ovi ljudi osećaju za rodnim krajem još više produbljena. Međutim, iznenađujuće mnogo je onih koji su po prvi put uvideli da mogu da žive i bez čestih odlazaka kući.
To je dijasporu još više udaljilo od Srbije.
Shvatili su da znaju i da se odmore, da nauče i vide nešto novo. Imali su vremena za sebe, za svoje izbore.
Velja Jović iz Milatovca kaže da su on i njegova porodica u prvi mah bili zatečeni novonastalom situacijom, jer nikome nije bilo ni na kraj pameti da će doći dan kada ne mogu da se vrate kući kad oni to požele.
Italija je bila u karantinu od februara, a kada je tamo opao broj obolelih, uveli su mere za putnike koji dolaze iz Srbije.
„Mislim da mi je ta odluka u prvi mah bila teško prihvatljiva. Ali s obzirom na to da smo mi došli u Trst „trbuhom za kruhom“ i nemamo puno vremena za porodicu, pa i za nas same, ta nostalgija za rodnim krajem i roditeljima, zamenjena je srećom što konačno možemo da budemo svi na okupu, bez stresa od budilnika, jurnjave za poslom ili što više para. Tako da je moj osećaj u isto vreme i pozitivan i negativan, jer čak i u ovakvoj nesreći koja je zadesila ceo svet, postoji nešto lepo“, zadovoljan je Velja, iako je roditelje ove godine video samo dva puta.
Velja sa porodicom i prijateljima u vreme karantina u Italiji
Vladan Mošić iz Laznice živi u okolini Minhena. Iz njegovog iskustva, ograničenja u vreme korone nisu bila prepreka za dolazak u Homolje. Kako tvrdi, ne bi mu mnogo teško ni pala.
„Mi u gradu imamo našu malu zajednicu iz različitih delova Srbije. Od Prijepolja, Sandžaka do severa. Imamo naše proizvode u prodavnicama. Nemamo tipične nalete nostalgije kao prethodne generacije. Ipak, svako od nas voli da razumno vreme provede u Srbiji zbog prijatelja i porodice. Poželi čovek da dođe. Nekad bude teže, nekad lakše“, kaže Vladan napominjući da je prednost kada se neko iseli u evropske zemlje, za razliku od prekookeanskih.
Milica Bainović iz Krepoljina je dugo godina živela u Austriji, a zbog posla je proputovala pola Evrope. Ove godine je morala sve da menja.
Ona već nekoliko godina uz pomoć lokalnih žena dizajnira i proizvodi pletenu odeću od vune za strano tržište.
Ograničenja zbog novonastale situacije zatekla su je u Srbiji, zbog čega dva puta nije mogla da ode na sastanke u Milano. Taj posao je još uvek nedovršen, dok je dogovor sa drugim klijentom propao u vreme njihovog vanrednog stanja.
Odlučila je da ostane u Srbiji i radi porudžbine iz Krepoljina, a pronašla je i dodatni posao.
„Smanjila sam obim posla na minimum. Žene nisu u stalnom radnom odnosu i nisam uložila veći novac. Nisam išla na sajam i na taj način sam uštedela par hiljada evra. Za ovu sezonu smo zakasnili, ali sada mi ponovo kreću porudžbine za uslužnu izradu“, spremna je Milica za nove uspehe.
Iako je odlučila da ovaj deo života provede u Srbiji, roditelji i njena sestra još uvek žive u Austriji. To joj je palo najteže.
„Moji roditelji nisu mogli da dođu, tako da smo se sada videli prvi put posle šest meseci, a obično je to mnogo češće. Taj osećaj je baš bio čudan. Nije tužno, živi i zdravi smo, imamo i tehnologiju, čujemo se svakog dana, ali nismo se videli i to je bilo baš neobično teško“
Sa druge strane, koliko god da je izgubila zbog novonastale tržišne situacije, kako kaže, mnogo više je dobila.
Milica na jednoj od svojih pešačkih tura
Počela je da planinari skoro svakog vikenda i obišla ceo svoj kraj, a sada planira da osvoji i mnoge druge vrhove po Srbiji.
„Posvetila sam vreme sebi, ali ni svoj posao nisam zapostavila. Non stop poručujem sa online šopova planinarsku opremu. Postala sam planinarka. Pre korone se time nikada nisam bavila, počela sam kada je bio policijski čas“, priča nam s osmehom Milica.
Pešačenjem osvaja svoj kraj
Mudri i iskusni ljudi tvrde da u narednim godinama o hrani neće brinuti jedino oni koji imaju parče zemlje. Tako je Milica još jedan svoj strah pretvorila u veštinu i sa dedom zasejala celu baštu.
„Šta ako ostanemo bez namirnica? Nisam imala panik kupovine, ali sam baštu kompletnu posadila i sada sve proizvodim sama. Shvatila sam ozbiljnost situacije i tu sam prepoznala najveći potencijal, to mi je dalo najveću sigurnost što se tiče nekog materijalnog obezbeđenja i egzistencije“, seća se Milica kako je između policijskih časova nabavljala rasad i brala sremuš i koprive.
Nostalgija je večna
Dok su mnogi otkrivali nove uzbudljive etape svog, uglavnom ustrojenog života, negde tamo daleko ostao je veliki broj onih kojima poseta svom domu u Homolju ništa nije moglo da zameni.
Čini se da je posebno teško bilo onima u Austriji. Osim što njihovi sugrađani vrlo precizno poštuju pravila, preporuke i naredbe, veliki je bio strah i kako će proći na Mađarskoj granici, gde su posebno rigorozni. Zato su mnogi iz ove zemlje odustali od dolaska kući.
Violeta Florić sa sinom i mužem u jednom austrijskom parku
Violeti Florić iz Laznice i njenoj porodici najteže je bilo kada nisu mogli da dođu kući za Uskrs.
„Moram priznati koliko god da smo pokušali da to nekako prevaziđemo i ispunimo prazninu, nije nam polazilo za rukom sasvim. Naš sedmogodišnji sin je bio jako tužan i svakog dana bi postavljalao pitanje kada će da nas puste da idemo u naše selo“, seća se Violeta i dodaje da su svakog vikenda obilazili jezera i šetali po šumama u okolini grada u kojem žive, ali nisu ni blizu njihovom Homolju i dodaje: „U julu smo bili u Srbiji samo na tri dana. Nikad mi to vreme nije bilo dragocenije iskorišćeno, jer kada vam je sloboda uskraćena, shvatamo njenu pravu vrednost.“
Sledeći cilj ove porodice je da dođu kući za Svetu Petku na desetak dana, jer to rade već tradicionalno godinama. U ovom trenutku, još uvek samo maštaju o tako dugom odmoru.
„Sve nam to jako nedostaje. Naš kraj, naši običaji, naše nebo. Tek kad čovek ostane sam u tuđini, shvati koliko je lepo i slatko parče hleba iznad sopstvene kuće“, iskrena je Violeta.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
