Anđelija se ne seća kada je tačno napisala prve stihove, ali zna da je to bilo mnogo pre osnovne škole. Bile su to nevine dečije rime, ali je već tada bila svesna da u njima ima poetskog potencijala.

Kada je krenula u školu pisanje je postalo češće.

Iako deda svoje tekstove nije objavljivao, Anđelija je uverena da će njene pesme naći put do ljubitelja poezije. Redovno piše od petog razreda, kad god ima inspiraciju.

Gotovo svakog dana zabeleži novi stih na papiru unapređujući svoj talenat. Ukoliko je inspiracija pronađe u školi, stihove beleži i na školskom odmoru.

Kod poezije najviše voli to što svojim rečima i maštom može da stvori novi svet

Najčešće piše o ljubavi, odnosno kako i sama kaže, o tome kako ona zamišlja ljubav. Ali, pokreću je i druge teme.

Mnoge Anđelijine radove nastavnica je slala na literarne konkurse i već su objavljeni u raznim časopisima.

Osvojila je treću nagradu na „Markovdanskim susretima dece i pesnika“ koje organizuje Panonski dečiji grad, kao i drugu nagradu na literarnom konkursu Dečijeg kulturnog centra iz Beograda, a učestvovala je i u finalu Međunarodnog festivala „Kreativna čarolija“.

U sedmom razredu je osvojila drugo mesto na opštinskom takmičenju. Ove godine je bila prva, ali zbog vanredne situacije nije dobila mogućnost za dalje takmičenje.

Poeziju smatra neodvojivim delom svoje budućnosti, ali ne kao primarno zanimanje.

Sigurna je da će poezija i pisanje uvek biti deo njenog života

Iako smatra da je najveći uspeh raditi ono što voliš, na kraju osnovne škole Anđelija još uvek nije sigurna da li će živeti od poezije, ili od nekog potpuno drugačijeg posla.

Najveći uzor u pisanju joj je Desanka Maksimović, jer je sa njenim delima upoznata od najranijih dana, što iz škole, što iz vremena provedenog sa dedom. „Njena saosećajnost, sposobnost da dotakne najmanji detalj iz prirode, to mi se baš sviđa“, priznaje ona.

Anđelija je čitaocima E-Braničeva poklonila jednu od svojih pesama.

Lepotu celog sveta kriju u sebi moje misli

Svež zrak mi pritiska grudi,

a neka paučina po mom se srcu tka.

Čudne mi bubice po glavi hode,

pa me nemirnom čine

i sav duh moj drhti na vetru

poput prolećnog lišća.

U mojim očima mora, planine..

Veseli osmeh svuda ih nosi,

a mene nešto vuče i vuče

da skačem, da smejem se , poletim, zapevam.

Noću, neka me svetla tama od sna sklanja,

ne da mi da se smirim..

Pa gledam mesec i zvezde,

 pa slušam cvrkute noći,

i molim prozorsko okno  

da na mene senku baci i da me uspava.

Ali onda shvatih zašto mi sunce petlja po kosi,

zašto mi mesec ne da da spavam,

 zašto me trava tako golica,

a ona paučina kao žar peče..

Shvatih da priroda prisluškuje moje misli –

lepotu sveta ovog,

pa me sad grli, pa me sad hvali,

i sad bi sa mnom igrala,

i sad bi sa mnom maštala,

pa ne da da tako mala glava,

a tako veliki um miruje.

I onda, doznah,

da kad bih spavala,

svet ne bi bio isti,

jer lepota celog sveta

proizlazi iz mojih misli.

Jer ruža je crvena samo zbog mog osmeha,

jer leptir leti samo zbog moje igre...                           

Moje misli su ceo svet,                                      

moje oči njegov beskraj.                             

Ovaj tekst deo je serijala „Sistem vrednosti“ koji podržava kompanija „Market parket“ iz Požarevca.