Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Godinama se priča o zadržavanju mladih ljudi koji žele da se odsele iz Srbije, ili kako da vratimo one koji su već otišli, posebno kada je u pitanju obrazovani kadar. Stavovi i iskustva Žagubičana su različiti, ali čini se da nije nemoguće.
Saša Ivanović iz Milanovca, u Švajcarskoj živi tri decenije. Tamo je završio srednju turističku školu, usavršavao se i sada vodi tim za sprečavanje i rešavanje konflikata među zaposlenima u jednoj bolnici u Bernu.
U toj zemlji je upoznao i suprugu, a njihovo dvoje dece su već samostalni mladi ljudi.
Za Sašu i njegovu suprugu Marinelu sada su se stekli finansijski i porodični uslovi koji omogućavaju njihov povratak.
Saša i Marinela planiraju da se vrate iz Švajcarske
Najbolje godine su pred njima i zato intenzivno razmišljaju o preseljenju u rodno selo, gde bi nastavili da vode restoran koji su pre dvadeset pet godina otvorili Sašini roditelji, a koji su već u penziji.
„Probaću da ne uđem u stereotip - ovde se zarađuje, tamo se živi. Mislim da ne bi trebalo da stremimo da dostignemo ovde nivo, ovde je specifičan način života. Pitanje je gde želim da živim. Živeo sam pola života ovde. Sve vreme kad smo ovde nama su teme Srbija, Zvezda, hrana, ako mi je to važno, želim da se vratim onda. Ja sam sa 47. godina obezbedio sebi penziju i ne moram da razmišljam“, promislio je Saša i smatra da u Srbiji može lepo da se živi ako se dobro organizuješ.
Ono zbog čega se do sada premišljao, jeste utisak da sistem u Srbiji ne radi za običnog čoveka, poput njega. Bar ne onako kako bi trebalo i kako je navikao u Švajcarskoj.
Najvećim problemom smatraju nefunkcionalni zdravstveni sistem i korumpriranu administraciju
„Ne želim da bude, dođi za šest meseci, da ne moram lično da zakazujem. Ovde ako je hitno - hitno je. Da se olakša put do nekih dozvola: ako sam prodao neku kuću, treba nam mnogo dokumentacije i sastanaka - da se to pojednostavi. Ovde ako kupuješ stan sa hipotekom od milion evra, posle toga imaš još tri potpisa“, nada se da je bar malo unapređeno u međvremenu.
Brine ga i sigurnost, odnosno, ne želi da funkcioniše preko veza i korupcije.
„Ne želim da platim 100 evra da odem na neka vrata. Sramota me je kad neko uzme 100 evra. Ne želim da živim u tim vezama, to ne vodi ničemu, smeta. Ovde toga nema, možda na nekom visokom nivou gde su ogromne pare, ali za normalnog čoveka to je nenormalno. Da nije tako kod nas, ja bih se vratio još pre“, siguran je Saša.
Prekretnicu očekuju kada i ćerka, poput starijeg brata, odluči da živi sama.
„Nas dvoje ostajemo sami u stanu i nama je otvoren ceo svet. Ne kajem se, jer mogu da menjam stvari. Ne razumem kad neko kuka, pa kaže prokleta je Švajcarska. Pa ko ti brani da menjaš“, kategoričan je Saša .
Za socijalni život ne brine, jer iz iskustva zna da će i u Srbiji moći da napravi svoj krug ljudi i živeti kako želi.
„Verujem u ljude i verujem da je to moguće“, otvoren je za nova iskustva.
Vladan Mošić iz Laznice, pre nekoliko godina se sa suprugom preselio u Nemačku.
Njegova supruga je lekar, a on je završio prostorno planiranje na Geografskom fakultetu. Čak ni posao urbaniste u žagubičkoj opštinskoj upravi, nije ga zadržao u zemlji.
Vladan Mošić i njegova supruga smatraju da nema šanse za njihov povratak u rodni kraj
Da se vrati, sa ove tačke gledišta, gotovo da šansa ne postoji. Kako kaže, institucije treba da profunkcionišu, za šta je po njegovoj proceni potrebno bar pedeset godina, a on kao i većina, nema toliko vremena.
“Da sudstvo i policija postanu efikasni, brzi, nekontrolisani od strane vlasti i da rade u interesu građana i da njima odgovaraju. Da se povede borba na iskorenjivanju korupcije u svim sektorima. Da se omogući sloboda svake vrste. Na primer da mogu da glasam za koga hoću, a da nemam strah da ću imati problem zbog toga, ako moja opcija ne pobedi na izborima. Da se uspostavi sistem pozitivne selekcije kadrova na osnovu njihovih referenci, obrazovanja i kompetencija. Realno, a ne političko odlučivanje o investiranju u infrastrukturu, razvojne, privredne i druge projekte”, temeljan je Vladan.
On ističe da njima ne bi bilo potrebno radno mesto, niti bilo kakva protekcija, već da država uradi svoj posao i stvori jednake šanse za sve.
Sa druge strane, u maloj i zaboravljenoj opštini poput Žagubice, do pre nekoliko godina meštani nisu imali ni put do svojih kuća, njiva i salaša.
Pored vode i struje, to su neke osnovne potrebe svakog čoveka. Zato su u lokalnoj samoupravi od 2012. godine počeli temeljno da rade na tome, nadajući se da će time vratiti bar jednu porodicu.
Urađeno je preko 500 kilometara atarskih puteva, pa kako kažu, sada umesto traktorom do svojih ekonomija mogu da stignu i putničkim vozilom.
Asfaltirani su svi putevi do sela i između sela. Preostalo je da se uradi još samo osam kilometara ka Despotovcu.
Izgradnja putne infrastrukture doprinela je i razvoju turizma, zbog čega meštani sve više ulažu u ovu granu. Sve je više i kategorizovanih seoskih domaćinstva za goste.
Safet Pavlović, predsednik opštine Žagubica
Safet Pavlović, predsednik opštine Žagubica, smatra da bi otvaranje novih radnih mesta bilo dovoljno da se mladi vrate u Homolje. Zato godinama rade na dovođenju novih preduzeća koja bi povećala broj zaposlenih, ali udaljenost od velikih centara i mala sredina, još uvek im je velika prepreka.
„Mala fabrika sa 150 zaposlenih, i onda bi se mnogi vratili. Na tome radimo kupovinom 65.000 kvadrata od kineske firme i nadamo se da će uskoro da dođe investitor. Raščistili smo jer je sve bilo zatrpano smećem i zaraslo u korov, pošto nije radila 22 godine. Opština će da uradi i krov“, istakao je Pavlović.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
Vaš komentar