Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Da li su proogrami za učenje, tzv. IOP-i, isključivo prilagođeni mogućnostima deteta sa nekom smetnjom u razvoju, invaliditetom, kako se sprovode i daju li planirane rezultate u našem obrazovnom sitemu?
U članu 77. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se odnosi na Individualni obrazovni plan (IOP), navedeno je da za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, ustanova obezbeđuje otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka i donosi individualni obrazovni plan. To je poseban dokument kojim se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju za određeno dete i učenika, u skladu sa njegovim sposobnostima i mogudnostima. Cilj IOP-a je optimalan razvoj deteta i učenika, uključivanje u vršnjački kolektiv i ostvarivanje opštih i posebnih ishoda obrazovanja i vaspitanja, odnosno zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika.
Za zaposlene u vrtićima i školama
IOP se izrađuje na osnovu prethodno evidentiranih mera individualizacije i izrađenog pedagoškog profila deteta, kao i prema njegovim obrazovno-vaspitnim potrebama, i može da bude zasnovan na:
1) Prilagođavanju načina rada, kao i uslova u kojima se izvodi obrazovno-vaspitni rad (IOP1);
2) Prilagođavanjui izmeni sadržaja obrazovno-vaspitnog rada, ishoda i standarda postignuda (IOP2);
3) Obogaćivanju i proširivanju sadržaja obrazovno vaspitnog rada za dete i učenika sa izuzetnim sposobnostima (IOP3).
U školi u kojoj stiču obrazovanje učenici sa smetnjama u razvoju, direktor obrazuje stručni tim za inkluzivno obrazovanje (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Član 66) koji donosi odluku o izradi IOP-a i formira tim koji de izraditi IOP za određeno dete, odnosno tim za pružanje dodatne podrške detetu i učeniku (IOP tim).
Individualni pristup učenju je osnov inkluzije
Pogledajte VIDEO
Roditelj, odnosno staratelj daje saglasnost na sprovođenje IOP-a, u skladu sa zakonom. U prvoj godini upisa u ustanovu, IOP se donosi i vrednuje tromesečno, a u svakoj narednoj godini dva puta u toku školske godine. Sprovođenje IOP-a prati Ministarstvo prosvete.
Povećan broj IOP-a koje izrađuju školski timovi na osnovu preporuka interresornih komisija, po mišljenju Ministarstva prosvete kao kreatora obrazovne politike, pokazatelj je unapređenja kvaliteta inkluzivnog obrazovanja.
Da li su proogrami za učenje isključivo prilagođeni mogućnostima deteta, pitali smo i Nevenku Gajić iz Požarevca, majku deteta sa Daun sindromom koje pohađa peti razred u sistemu inkluivnog obrazovanja.
Nevenka Gajić sa sinom Vukom
„Individualni program upravo znači da je prilagođen mogućnostima deteta. Ja kao roditelj rekla sam da moje dete zna da piše štampana čirilična slova, da sriče po dva sloga, te da bi možda trebalo poraditi na kvalitetnijem čitanju, na razumevanju pročitanog, na jednoj užoj centralizaciji i fokusiranju. Upravo smo to dogovorili i naravno da ćemo raditi evaluacije, za sada jednom mesečno“, kaže Gajić.
Defektolog Jasmina Turudić, koja zagovara tezu da je za decu sa smetnjama u razvoju svrsishodnij e da budu u tzv.specijalnim odeljenjima gde sa njima rade stručnjaci, odnosno defektolozi, smatra da kod inkluzivnog obrazovanja ne može da se u praksi primeni individualni pristup detetu.
„Vi po IOP-u imate neke očekvane rezultate, postavljene ishode po određenim oblastima, po sadržajima, za svako dete sa nekom smetnjom u razvoju. U praksi ono sedi u redovnom odeljenju u prvom redu i treba iz matematike da crta kocku. Od 45 minuta, tri do pet minuta će se to raditi na tom času, ne zato što učitelj ili nastavnik neće, već zato što ne može više od tog vremena da se odvoji za dete sa smetnjom. Šta će se desiti sa ostalom decom. Učitelj svima mora da priđe, da pogleda šta su uradili. Ne može da sedi pored deteta sa smetnjom 45 minuta, jer proces natave mora da se odvija. Sada dolazimo do toga da razmišljamo da li je to svrsishodnije ili da ono bude negde 45 minuta gde stalno neko ima uvid u to šta radi“, objašnjava svoj stav Jasmina Turudić.
Dodaje da decu sa smetnjama u razvoju nećemo oštetiti ako budu na nastavi matematike, srpskog ili nekog drugog predmeta, u specijalnom odeljenju, već će tamo, kaže, dobiti još više, što se ne može reći, smatra ona, ako budu u redovnoj nastavi.
Jasmina Turudić, defektolog
„Ubeđena sam da tako misle i prosvetni radnici, ali mislim da mnogi trpe pritiske, da su ljudi malo ucenjeni time da se sa nečim slože, a to nije dobro“, kaže Turudić.
Ona kao pozitivan primer navodi inkluziju u Švedskoj, gde je pre nekoliko godina imala priliku da obiđe neke predškolske i školske ustanove.
„Pitam direktorku jedne srednje škole koja ima 1200 učenika, koliko imaju individulanih obrazovnih planova, videvši da sede mahom zdravorazvojna deca. Ona kaže 1200. Sugerišem da me možda nije razumela i pitam za koliko dece sa smetnjama u razvoju imaju IOP-a, ona me gleda pomalo sa nerazumevanjem i ponovi da imaju 1200. Rekla mi je da ako imamo pravo da budemo različiti, onda imamo pravo da svi budemo različiti, čak iako smo zdravorazvojni. Kako je raditi u odeljenju sa 30 učenika i 30 IOP-a, mogu misliti. To je umetnost, tu IOP dobija potpuno drugu dimenziju, ne onu koju ima kod nas. Ovo sve pričam kao neko ko je van obrazovnog sistema, ali to je što znam i vidim, jer moje interesovanje su ta deca, da im bude što bolje, a čini mi se da nije baš tako“, navodi Turudić.
Slavica Kojić
Direktorka škole „Heroj Rosa Trifunović“ u Aleksandrovcu kod Žabara, Slavica Kojić , i sama dugogodišnja učiteljica, smatra da u inkluzivnim odeljenjima učenici sa smetnjama u razvoju postižu bolje rezultate i stiču raznovrsna funkcionalna znanja.
“U inkluziji nastavnici prilagođavaju pristup učeniku, metode rada i didaktička sredstva, a takođe menjaju sadržaje i ishode, ukoliko je potrebno. Učenici u redovnim odeljenjima bez problema prihvataju decu kojoj je potrebna dodatna podrška i pomažu im u svim aktivnostima. Na taj način se povrh svega uče toleranciji i prihvatanju različitosti”, kaže Jasmina Turudić, koja je i rukovodilac požarevačkog Centra za dnevni boravak dece i omladine u razvoju, kaže da je to socijalna inkluzija i da njoj nije mesto u školi, već u ustanovama sličnim onoj koju ona vodi.
“Često čujem u poslednje vreme kako kolege u prosveti imaju priču o socijalnoj inkluziji, da se deca prihvataju, da se druže. Ne bi to trebalo da bude cilj škole. Sa decom koja su u Dnevnom boravku radimo socijalnu inkluziju, izlazimo, družimo se sa drugom decom, drugim organizacijama, idemo u pozorište, bioskop, galeriju, i to nam, čini mi se, i pripada. Taj socijalni deo je primeren ovakvoj ustanovi. Nije primereno da mi imamo obrazovanje, iako imamo neke vrste edukacija koje zapravo služe da od deteta izvučemo maksimum, da ga stalno stimulišemo, bodrimo, eto to je neki naš cilj. Naravno da bih volela da mi kao u Finskoj imamo cilj da obrazovanje treba da stvori srećnog čoveka. Treba se okrenuti ka tome, nije ovo što mi radimo jedino što se radi sa detetom, i u školi se njegov život ne završava. Nije samo cilj da ono ide u školu, da ga stavite u odeljenje gde ostalu decu ne razume, ne doživljava“, objašnjava Turudić.
U Dnevnom boravku je mesto za socijalnu inkluziju
Da se i nakon višegodišnje primene inkluzije još uvek ova materija nadograđuje, govori i permanentno organizovanje stručnih skupova. Dva takva, pod nazivom „ Planiranje i realizacija obrazovne podrške deci/učenicima kroz individualni obrazovni plan“ održana su pre dve godine u Požarevcu i u Smederevu i bili su namenjeni koordinatorima timova za inkluzivno obrazovanje u osnovnim i srednjim školama i predškolskim ustanovama Braničevskog i Podunavskog okruga. Učesnici su imali prilike da se bliže upoznaju sa novim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja relevantnim za inkluzivno obrazovanje, kao i da se upoznaju sa zapaženim propustima u izradi IOP-a i da kroz međusobnu razmenu identifikuju teškoće i nedoumice pri planiranju i realizaciji obrazovne podrške deci/učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Evaluacijom je zaključeno da i pored primene novog zakona kojim je regulisano inkluzivno obrazovanje još od 2009. Godine, i dalje ima nepoznanica i nedovoljnog razumevanja značaja učenja u prirodnoj vršnjačkoj grupi, mogućnosti i načina prilagođavanja pristupa učenicima iz osetljivih grupa i načina izrade i primene IOP-a.
Tako je,čini se, i danas, nakon punih deset godina inkluzije.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Inkluzivno obrazovanje dece sa invaliditetom u Braničevskom okrugu – deset godina posle ”koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom u 2019.godini.
-Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
