Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
One koji su se iz Homolja osmelili da napuste svoj rodni kraj obično prate dve vrste priča. Po jednoj im je u inostranstvu toliko dobro, pa rasipaju novac ne bi li se dokazali u selu. Prema drugoj verziji, ipak im ide loše da nemaju dovoljno novca ni kuću u Srbiji da obiđu.
Žagubičani sa kojima smo mi razgovarali kažu da su u evropskim gradovima u kojima sada žive pronašli idealan dom za svoju porodicu, ali nisu zaboravili rodni kraj.
Saša Ivanović iz Milanovca sa svojom porodicom živi u Bernu u Švajcarskoj. Preselio se pre trideset godina na nagovor roditelja. Tamo je upoznao suprugu i osnovao porodicu.
Po obrazovanju je turistički tehničar, ali se u međuvremenu dodatno obučavao i usavršavao, pa sada radi u bolnici gde vodi tim za sprečavanje i rešavanje konflikata među zaposlenima.
Njegova supruga je poslovođa u firmi za čišćenje, gde vodi 200 zaposlenih u 120 objekata.
Zajedno su završili srednju školu. Međutim, od turističke struke, kako kažu, ostala im je samo ljubav prema putovanjima, a rad u Švajcarskoj im je to dosta olakšao.
Saša i njegova supruga obožavaju da obilaze turističke destinacije
Kako kažu, živi se odlično na ovom nivou na kom oni rade, mnogo iznad proseka.
„Ne moram da razmišljam da li da uzmem auto na lizing, da dođemo u Srbiju kad poželimo, i dva, tri puta godišnje, da odemo na more ili da obiđemo neku zemlju. Imamo jedan normalan komfor u životu", slikovito nam govori Saša.
Prema njegovom iskustvu, u ovoj zemlji nema ekstremnih slučajeva koji ne mogu da prežive.
„Ako rade muž i žena, može normalno da se živi. Ovde svako može da kupi auto na lizing, to ne znači da je on uspeo u životu. Samo je razlika da li će na more otići na Sejšele, u Tursku ili u Grčku."
Ukratko, ako se ne razbacuješ - ne postoji briga za egzistenciju. Ukoliko trošiš malo više na svakodnevni život, nećeš moći da ostaviš nešto sa strane. Što današnjim generacijama i nije cilj.
„Sa većom platom može da se uštedi malo, ali o stotinama hiljada franaka se više ne razmišlja. Više nije štednja u prvom planu", ističe on.
Saša i njegova porodica vrlo cene prednosti zemlje u kojoj žive. Zadovoljni su mogućnostima koje im je pružila i koje su znali da iskoriste.
„U Švajcarskoj mi se najviše sviđa infrastruktura koja je vrhunska. Sve je transparentno za jednog običnog radnika. Školstvo je fenomenalno, zdravstvo odlično. Gleda se na kvalitet, a ne kvantitet. Bolje da pojedemo malo i da platimo više, nego da insistiramo na količini", ističe Saša i dodaje da bi i u Srbiji pre pojeo paradajz iz Siga nego iz Albanije, pa makar njegova cena bila duplo veća.
Švajcarska je Saši obezbedila finansijsku stabilnost, ali tamo je upoznao i svoju suprugu
Sa druge strane, ta država nije njihova primarna država, pa mora imati i mane.
„Ne sviđa mi se što moram da uđem u stereotip, ali ljudi su ovde hladni. Kad me neko pita koliko sam tu, ja kažem predugo. Trideset godina sam pokušavao da nađem prijatelje Švajcarce sa kojima bih bio blizak toliko da ih pozovem u Homolje. Međutim, u tome nisam uspeo. Gledaju nas drugačije, bez obzira na kom ste nivou. Oprostiće vam ako ste Srbi, ali ako ste iznad njih u radnoj organizaciji – nikako", iskren je Ivanović.
Kako kaže, redovno se zbune kad dođu kod njega na konsultacije i traže šefa u neverici da je on iz Srbije šef.
„Večito moram po malo da savijam glavu. Najviše se smeju kada pričam viceve na naš račun, onda im je odlično", odavno je odustao od te ideje i posvetio se pravim prijateljima kojih je Evropa svakako puna.
Iz Srbije im najčešće nedostaje priroda, pa smo ih zatekli kako se voze po naseljima u Bernu u potrazi za mušmulama. Oni ih obožavaju, a komšije ih ne jedu i često ih gaze po putu. Pronađu ih u martu u turskim prodavnicama, ali tvrde, nisu kao sa drveta.
Kada dođu u Srbiju, najviše uživaju u spontanosti.
„Ne kažem da samo sedimo po kafićima, neko mora da radi, ali imam utisak da je sporiji život, mediteranski stil života, dok u Švajcarskoj živimo u stresu i jurnjavi. Ovde je sistem napravljen da se živi za rad, a u Srbiji se radi da bi se živelo, e to mi se više sviđa. Moj život nije samo da pravim cifre, nego radim da bih mogao lepo da živim", gaji svoju viziju Saša već dugi niz godina.
Iako se iz rodnog kraja preselio na insistiranje roditelja, sada vidi da su bili u pravu i da mu život u Švajcarskoj omogućava mnogo veći izbor i komfor u životu, što u Srbiji ne bi imao.
„Jedan od najboljih razloga je što sam suprugu našao ovde, inače kad bih našao tako lepu ženu", priznaje uz smešak.
Trst – kompromis između finansija i uživanja
Velja Jović iz Milatovca za bolji život svoje porodice izabrao je Trst. Kao preduzetnik radi dostavu robe jednog lanca supermarketa, a njegova supruga zaposlena je u cvećari.
Velja Jović sa porodicom i prijateljima uživa u svemu što Trst pruža
„Može dobro da se živi. Od plate možeš sve da kupiš i ni u čemu ne moraš da oskudevaš. O razlikama ne mogu mnogo da kažem, pošto sam već dvadeset godina odsutan iz Srbije, pa ne bih mogao da sudim kako se sada živi tamo. Jedino što meni ponekad nedostaje je mir, tišina i čist vazduh Homolja", kaže Velja.
Srbi u Trstu žive od početka 18. veka i kako kaže, i danas su lepo prihvaćeni.
Prosečna plata u Italiji za ljude iz Srbije je hiljadu evra. Muškarci uglavnom rade na građevini ili u transportu i većini dobro ide.
Međutim, epidemija virusa Covid-19, mnoge je ponovo ostavila bez posla, što se desilo i nakon ekonomske krize 2008. godine.
Austrija - najbolji odnos standarda i dostupnosti
Veljina sestra, Violeta Florić iz Laznice, sa suprugom i sinom živi u Beču. Trenutno uči jezik jer želi da upiše medicinsku školu. U međuvremenu radi masaže, depilacije, maderoterapiju...
Violeta Florić sa porodicom
Njen suprug već sedamnaest godina radi u operskoj garaži na poziciji poslovođe.
Violeta smatra da su njihovi prihodi sasvim dovoljni za normalan život i da je mnogo lakše živeti u Beču, nego u Žagubici, ne samo iz finansijskih razloga.
„Razlika je ogromna. Prvo nikog ne interesuje tvoj život, drugo, svako ima zagarantovano mesečno primanje, posao ti ne zavisi od toga za koga ćeš glasati, cene su dosta pristupačnije (namirnice za život i osnovna hemijska sredstva). Austrija je uredjena zemlja i sve mi se sviđa osim gužve", ističe Violeta.
Violeta u Beču radi kao kozmetičarka
Mentalitet prekratnica u prihvatanju novog mesta za život
Kada je Rade Mošić devedesetih godina pokušao da se iseli iz svoje Laznice u Austriju, jedan je od retkih koji se vratio posle nekoliko godina.
Ono što danas naši ljudi u inostranstvu vide kao manjak uvažavanja, za njega je u ono vreme to bila nepremostiva prepreka.
„Meni se nije svidela razlika između slobode koju sam ovde imao i one tamo. Ovde ja nisam bio u situaciji da nemam od čega da živim, da bih morao da trpim odnos koji su u to vreme u Austriji imali prema meni. Uvek imate taj osećaj da ste niži, ne mogu da opišem. To vam je isto kao kad je čovek lišen svake slobode. Bili ste niko i ništa. Ja sebi to nisam hteo i nisam mogao da dozvolim. Da imate osećaj ravnopravanosti, da možete da kažete svoje mišljenje, to vama tamo nije dozvoljeno. Neće niko da vas sluša, ignorisaće vas", još uvek sa uzbuđenjem govori o tom periodu svog života i posle trideset godina, svestan da je u Srbiji radio duplo više za manji novac kako bi odgajio i odškolovao decu.
Najviše ga boli što je njegov sin nakon završenog fakulteta ipak odabrao Nemačku da stvara svoju porodicu.
Vladan Mošić, želeo je da živi isključivo u zemlji sa germanskim mentalitetom, koji je gotovo dijametralno suprotan od srpskog, gde je sve jasno i precizno definisano, a stopa korupcije na niskom nivou.
Životni standard mu čak nije bio u prvom planu, jer smatra da ko radi može da obezbedi sebi dovoljno za život.
„Kada sam došao u Nemačku, svoja očekivanja sam ispunio 95 odsto. Funkcionisanje institucija je na vrhunskom nivou, prava su zagarantovana, čak se ide i dalje od mojih očekivanja. Za vas kao stranca koji ne priča perfektno nemački, službenik će se dodatno potruditi da objasni čak i vaša prava u koja niste upućeni", potpuno drugačije iskustvo ima Vladan od svog oca.
Kao negativne strane uglavnom navodi razlike u mentalitetu: način reagovanja, razlike u vaspitanju, način na koji slave, tuguju, izražavaju svoja osećanja, pa sve do razlika u klimi.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta "Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja" po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
