Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Opština Žagubica poznata je u Srbiji, a i šire, po prirodnim bogatstvima, domaćem siru, medu i rakiji, ali nažalost i po odlivu stanovništva. U potrazi za boljim životom brojni Žagubičani su napustili svoja ognjišta i otišli u Italiju, Austriju i Švajcarsku i druge evropske zemlje, a tek poneki su se vratili i odlučili da tu ulože stečeni kapital.
Prema popisu iz 2011. godine oko 2.800 ljudi otišlo je iz opštine Žagubica u inostranstvo, podaci su kojima raspolaže Odeljenje za privredu i ekonomski razvoj. Po rečima Predraga Ivkovića, zamenika predsednika opštine Žagubica, broj ljudi koji se nalazi na privremenom radu u inostranstvu nije se do danas drastično promenio, jer su se starije generacije vraćale u međuvremenu, a mlađe su odlazile. Čekaju se rezultati popisa koji je sproveden u oktobru ove godine, kada će se znati precizan broj.
Kao i u ostalim opštinama u Braničevskom okrugu, tzv. gastarbajteri su najviše novca ulagali u svoja domaćinstva, a retki su oni koji su odlučili da se vrate u svoj rodni kraj i pokrenu neki posao od koga će moći ovde lepo da žive i da još zaposle nekolicinu ljudi.
U tu kategoriju retkih, koji nisu odustali od ideje da se vrate u domovinu, a pokretanje biznisa vide kao dobar finansijski temelj na kome mogu da opstanu u svojoj zemlji, spadaju Aleksandar Miladinović i njegova supruga Linda Božić. Oni su se upoznali u Italiji, tamo su im se rodila i deca, a onda su rešili 2010. godine da se vrate u Krupaju, Aleksandrovo rodno mesto, i da tu ostanu.
Aleksandar i Linda
U početku nisu imali jasnu sliku čime žele da se bave, pa su se oprobali u više različitih poslova, međutim nisu bili zadovoljni time i onda im se ukazala prilika da kupe pivaru.
„Moj otac, koji je od 1988. godine u Italiji, predložio je 2012. godine da investiramo u proizvodnju piva, jer je u to vreme jedan italijanski privrednik prodavao svoju pivaru, gotovo novu. Nismo tada znali mnogo o proizvodnji piva ali smo istraživali na internetu i zaključili da nema mnogo kraft pivara u Srbiji, a da je trend u Evropi takav da one zauzimaju sve značajniji deo na tržištu. Rešili smo da prodamo kuću u Italiji i kupimo sistem za proizvodnju piva“, priča Aleksandar za E-Braničevo koji je 20 godina živeo u Italiji i dodaje da je pivara u Krupaju stigla u dva šlepera.
Prve dve godine bilo je, kaže, teško, ali su istrajali i danas imaju jednu od većih kraft pivara u zemlji i želja im je da u budućnosti mesečno proizvode 16.000 litara piva.
Takođe, restaurirali su „Volkswagen“ kombi i dodali šank i sada svoje pivo prodaju na turističkim destinacijama u Braničevskom okrugu i šire. Najveća je prodaja piva tokom manifestacija poput „Just out“ u Manasiji i bajkerskih skupova, a za svadbe i druga velika slavlja iznajmljuju točilice. Započeli su i flaširanje, jer su posetioci često tražili da ponesu pivo sa sobom i tako je „Homoljsko pivo“ postalo brend ovog kraja. Danas se može naći u restoranima u Braničevskom i Pomoravskom okrugu, a rade i za neke beogradske kraft brendove.
Homoljsko pivo
Nakon 12 godina u Srbiji Linda tvrdi da može dobro da se živi ako se mnogo radi, kao i u inostranstvu.
„To može da funkcioniše kad počneš od nule i nemaš mogućnost da odustaneš. To je konstantno ulaganje, čaše, krigle, ambalaža, izolacija... Može od toga dobro da se živi jer objekat i vodu ne plaćamo, ali sva ulaganja idu u pivaru. Povremeno imamo zaposlene, a pomažu i deca kada ima više posla. Očekujemo kada sledeća generacija nasledi pivaru, da će oni živeti mnogo bolje“, nada se Linda.
Još jedan takav primer u žagubičkom kraju je Miodrag Ivanović, koji se pre 26 godina, u 47. godini života, vratio sa suprugom iz Švajcarske u svoj rodni Milanovac, u vreme kada su mnogi napuštali Srbiju.
Miodrag Ivanović sa kolektivom restorana
Iz Švajcarske su došli sa dugogodišnjim iskustvom u ugostiteljstvu - Miodrag je radio kao konobar, a njegova žena je bila kuvarica u restoranu. Stečeno znanje i kapital u inostranstvu uložili su u svoj restoran u Milanovcu u kome posetioci mogu probati švajcarske specijalitete ali i specijaltet ovog kraja - vlaški kačamak.
Vlaški kačamak
Uverenje da se vredi vratiti kući i upornost da održe svoje preduzeće, višestruko im se isplatilo jer danas, njihovi sin i snaja koji su u istoj dobi kao oni kada su pokretali restoran, planiraju da se dosele iz Švajcarske i nastave porodični posao. Trenutno je restoran zatvoren zbog renoviranja, a otvaranje je planirano 1. aprila, najavljuje Miodrag.
„Svaki početak je težak, ali mi smo ostali u tome, jer nije bilo sličnih restorana i zadovoljni smo. Sin se vraća da radi u restoranu, planiramo da proširimo i na smeštajne kapacitete za 15-20 osoba, za nekoliko godina supruga i ja ćemo dobro da ih obučimo“, ističe Miodrag.
Svetlih primera ima i među mlađim generacijama. Milica Bainović, koja je rođena 1990. godine u Krepoljinu, selu u opštini Žagubica, poput mnogih iz tog kraja još kao dete otišla je u Austriju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Kako kaže, oduvek je privlačila moda i samo je bilo pitanje kada će i gde nastaviti školovanje u tom pravcu. Tako je i bilo, modni dizajn studirala je u Milanu i to joj je bila odskočna daska za karijeru.
Milica Bainović
Prvi značajniji uspeh došao je 2013. godine kada je ušla u finale “SwissCrossTextileAward” u Milanu, koji se organizuje u saradnji sa IED-om i švajcarskom ambasadom, gde je osvojila nagradu za tekstil. Očekivano je bilo da će ostati u Milanu, prestonici mode, međutim, neobičnim spletom okolnosti vratila se u svoje rodno mesto i onda rešila da ipak tu i ostane. Naime, pobedila je na tamičenju za mlade dizajnere, a nagrada je bila samostalna modna revija u Beogradu i zato se 2014. godine vratila u Srbiju, odnosno u Krepoljin, gde je registrovala preduzetničku radnju “Vunena hand made”.
U razgovoru Bainović nam je otkrila šta je presudilo da umesto u Milanu, prestonici mode, pokrene biznis u svom rodnom selu.
BAINOVIĆ: ŽIVELA SAM U MILANU, A PREPOZNALA POTENCIJAL U KREPOLJINU (VIDEO)
Ono što je presudilo da se ovi ljudi vrate u svoj rodni kraj nisu bolji uslovi za život nego u inostranstvu, niti neke olakšice od države da posluju ovde, već ljubav prema svojoj domovini i rodnom selu. A svi su složni da je najbolje kada si svoj na svome i nisu se zbog svojih odluka pokajali.
Zašto nema većih investicija dijaspore?
Primeri sitnijih ulaganja žagubičke dijaspore u maticu mogu se skoro nabrojati na prste jedne ruke, a većih investicija, poput fabrika i proizvodnih pogona u kome bi posao našlo više desetina ljudi, nema. Po rečima Predraga Ivkovića, zamenika predsednika opštine Žagubica, dijaspora je slabo zainteresovana da ulaže u homoljski kraj iako se lokalna samouprava trudila na sve načine da ih motiviše.
„Krajem 2019. godine smo organizovali sabor dijaspore u hotelu u Žagubici i ljudi su se odazvali. Napravili smo za tu priliku brošure i mape sa slobodnim zemljištem i predstavili smo im podsticaje koje daje opština investitorima, skupštinske odluke koje su donete povodom toga. Bilo je interesovanja, međutim, usledila je epidemija koronavirusa i znam da sada većina naših ljudi tamo teško živi“, istakao je Ivković i dodao da po njegovim saznanjima niko iz Homolja trenutno nema ozbiljan kapital koji bi mogao ovde da uloži u proizvodnju.
Predrag Ivković
On kaže da je opština Žagubica učestvovala u projektu „Link up Srbija“ koji je bio posvećen dijaspori. U okviru projekta dostavljali su podatke o zemljištu koje opština ima u svom vlasništvu, kao i objektu od pet i po hiljada kvadrata koji može da ponudi potencijalnim investitorima. Ali, odziva nema. Pored epidemije koronavirusa, glavni razlog zašto nema investitora je udaljenost opštine Žagubica od saobraćajnica i autoputa.
Ivković šansu vidi u razvoju turizma, jer se ova opština može pohvaliti zdravom i čistom prirodom. Cilj lokalnog rukovodstva je da u narednom periodu pospeši razvoj turizma, da se u turističku ponudu uvežu prirodne lepote i verski turizam kako bi se oni koji dođu u homoljski kraj zadržali barem 4- 5 dana. Dijaspora bi, smatra on, u tom slučaju možda bila više zainteresovana da ulaže u izgradnju smeštajnih kapaciteta, što bi za ovu opštinu bilo od velikog značaja jer bi značila povratak ljudi iz inostranstva.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Najbrojnija dijaspora – neiskorišćeni potencijal”.
