Vesna Stanković rođena je 1972. godine u Medveđici kod Žagubice. Osnovnu i srednju školu završila je u Petrovcu na Mlavi, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za glumu u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Stalna je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2000. godine, ali i deo ansambla u predstavama Beogradskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Pozorišta na Terazijama, Zvezdare teatra i Narodnog pozorišta. Jedan je od osnivača i samostalne trupe “Teatar Balkan novi pokret”, kao i autorka (glumica, dramaturškinja i rediteljka) njegovih dramskih projekata. U svom umetničkom portfoliju do sada je upisala i značajan broj nastupa u dokumentarnim i igranim filmovima, kao i u televizijskim serijama, ali i u sinhronizacijama crtanih filmova među kojima se posebno izdvajaju oni iz čuvene Diznijeve produkcije. Dobitnica je mnogobrojnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za uloge koje je tumačila, kao i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos u kulturi.

Ističete zadovoljstvo što izvodite monodrame Lina od kamena tvrđa i Milunka (o heroini Milunki Savić), za koje ste višestruko nagrađivani. Recite nam nešto više o još jednom Vašem liku-  Mumi Paduri ili Šumskoj majci. Šta se krije iza tog neobičnog i mističnog imena i odakle je potekla inspiracija za dramatizacijom tog drevnog mitskog bića?

Istočna Srbija je poznata po verovanju u natprirodna bića i magiju. Pored raznih vila, zmajeva, demona, čuma i veštica, jedan od najznačajnijih onostranih bića je Muma paduri, ili u prevodu na srpski - Šumska majka. Pre više od 20 godina sam počela da istražujem te drevne priče i od toga pravim pozorišne predstave. Jedna od predstava je bila posvećena i ovom moćnom biću, koje je zaštitnik žena i vanbračne dece. U predstavi su mahom igrali, uz mene, glumci iz našeg kraja - Lepomir Ivković iz Kališta i Zoran Pajić iz Požarevca.

Vesna Stanković kao Milunka Savić u istoimenoj monodrami

Svi ovi komadi na svojevrstan način ukazuju i na bogatstvo nematerijalne kulturne baštine Vlaha u Srbiji. Kao jedna od najistaknutijih pripadnica te zajednice, recite nam da li se dovoljno zna o bogatstvu te kulture čija je percepcija neretko uslovljena predrasudama?

Vlaška kultura je raznovrsna i bogata. Najpre je tu muzika, jezik, folklorne igre, poezija, narodne pesme i priče, magijski rituali, obredi posvećeni mrtvima, narodne rukotvorine, izrada narodnih nošnji, koja je specifična na svetskom nivou, starinski gastronomski recepti  i mnoge druge stvari. Nažalost, u širem društvu se Vlasi prepoznaju po magiji, o kojoj se imaju strahovite predrasude i po folklornim igrama. Poslednjih godina se ubrzala asimilacija, najviše tako što se jezik zaboravlja, pismo do skora nismo ni imali, a i sada gotovo da nije u upotrebi, stariji ljudi odlaze, sa njima i sećanje na sve ove dragocene kulturološke vrednosti. Ali, valjda je to tako neki prirodan proces.

Vesna Stanković, monodrama “Lina, od kamena tvrđa”

Jedna od domaćih zanatskih pivara je svoj napitak nazvala – Muma Paduri. Španski fotograf Đoan Alvado predstavio je izložbu svojih istraživačkih radova sa prostora istočne Srbije koja u nazivu ima  Muma Paduri. Da li nam ti primeri govore da vlaško kulturno nasleđe zauzima zasluženo mesto i u popularnoj kulturi  ili smatrate da takav vid “profanizacije” donosi više štete nego koristi?

Ne mislim da su takve stvari štetne. Čak sam misljenja da mi u Istočnoj Srbiji treba da brendiramo našu mitologiju i da pravimo atrakcije, festivale i razne manifestacije sa elementima našeg nasledja. Ja bih volela da se na nekom proplanku toči pivo Muma paduri, da me dočekuju vile, zmajevi, da mi sviraju u frule šumski vilenjaci, a priče pripoveda sama Muma paduri.

Šta je potrebno preduzeti kako bi se vlaška kultura zaštitila, sačuvala, adekvatno predstavila, ali i uspešno nasledila i izvorno prenela budućim pokolenjima? Šta tim povodom možemo učiniti kao pojedinci, a šta kao društvo?

Nažalost, dok sam bila na funkcijama narodne poslanice i u Odboru za kulturu Nacionalnog saveta Vlaha, skoro ništa nisam uspela da uradim na nivou institucija da bi se sačuvale tradicionalne vrednosti i drevna kultura našeg naroda. Zato to radim kao pojedinac. Pravim predstave na vlaškom jeziku, koristeći vlašku mitologiju, folklor i obredne rituale, često u nastupima pevam vlaške pesme, u intervjuima govorim o vlaškoj zajednici i kulturi. I volela bih da to i drugi ljudi rade. A instucije bi trebalo da imaju ozbiljan plan, na kome će predano raditi na tome. Nadam se da će jednog dana toga i biti.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Kultura sećanja: Znameniti Vlasi – legende koje moraju opstati” koji realizuje Udruženje građana “Južna Karpatologija”.