Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Opština Petrovac na Mlavi prednjači u Braničevskom okrugu po broju ljudi koji su otišli u inostranstvo, ali od brojne dijaspore može se reći da lokalna zajednica još uvek nema veće koristi. Većih investicija nema, ne zato što ljudi iz ovog kraja nisu stekli kapital ili ne žele da investiraju u matici, već zato što, kako tvrde, nema adekvatnih uslova. Zato dijaspora uglavnom ulaže u pokretanje manjih porodičnih poslova, s motivom da njihovi potomci ostanu da žive i rade u svom rodnom mestu.
Mile Janković rodom iz Ranovca, živi i radi u inostranstvu već četiri decenije. Otišao je davne 1981. godine u Švajcarsku kod ujaka sa ciljem da odradi jednu sezonu i kupi solidan polovan auto. Kada je to ostvario javila se nova želja – da radi još jednu sezonu i kupi novi auto, što je takođe uspeo da ostvari. Snašao se u tuđini odlučio da tamo i ostane, a vremenom je dobio i švajcarsko državljanstvo.
Iako je bio zadovoljan tamošnjim životom, želeo je da pokrene neki posao u svom rodnom kraju.
„Pošto sam vodoinstalater po struci i imam lokal u Petrovcu, nameravao sam da otvorim prodavnicu materijala, mašina i alata koji se koriste u mom poslu u Švajcarskoj, kao i da stečeno znanje prenesem ovdašnjim vodoinstalaterima. Međutim, nisam mogao tu da prodajem robu direktno iz Švajcarske, moralo je sve da ide preko Beograda i da budem druga ili treća ruka, a to nisam želeo. Na kraju sam zbog komplikovane papirološke procedure odustao od te ideje“, kaže Janković ocenjujući da je to jedan od glavnih razloga zašto dijaspora ne ulaže u Srbiju.
Mile Janković
U prilog tome navodi da je još jedan njegov poznanik, koji takođe radi u inostranstvu, devedesetih godina u vreme krize u Srbiji hteo da otvori fabriku za proizvodnju šibica, međutim, nije uspeo da dobije potrebne dozvole. Nakon toga, kaže, nikada više nije poželeo da posluje u matici.
Janković nerado priznaje da je otvaranje firme u Švajcarskoj jednostavnije, da nema toliko papirologije i čekanja u redovima na više različitih lokacija.
Smatra da postoji još jedan problem, a to je što stranci mogu lakše da otvaraju firme u Srbiji, dok naši ljudi nemaju te povlastice, te zato nema većih investicija iz dijaspore.
„Ima dosta naših ljudi u inostranstvu koji bi hteli da pokrenu neki veći i ozbiljniji posao u Srbiji, ali ne pružaju im se isti uslovi kao strancima. Kada bi se dijaspora ovde više uključila u biznis, procvetao bi ceo Braničevski okrug“, kaže on.
Dok se uslovi ne promene, dijaspora je više zainteresovana za druženje, očuvanje tradicije organizacijom kulturnih i sportskih manifestacija, nego za investiranje u rodni kraj. Tako je i sa našim sagovornikom. Janković je četiri godine bio u UO Srpskog kulturnog saveza Švajcarske, koje je krovna organizacija svih srpskih klubova i udruženja kojih ima više od 30. Njihov cilj je da neguju srpsku tradiciju i kulturu širom te zemlje. Pored toga, osnovao je 2014. godine Udruženje dijaspore i matice Ranovac, koje okuplja pretežno ljude iz Ranovca, Kamenova i Petrovca na Mlavi koji žive i rade u različitim zemljama u inostranstvu.
„Skoro svaka kuća u Ranovcu ima nekog u inostranstvu, mladi ljudi su osamdesetih godina počeli masovno da odlaze u Francusku, Austriju, Nemačku i Švajcarsku, u potrazi za boljim životom. Mnogi su tamo ostali, tamo su sada i njihova deca, a mi želimo da mladi ne zaborave svoje korene, tradiciju i običaje“, objašnjava on, dodajući da udruženje organizuje tokom leta manifestacije poput „Ranovačka rakija“ i „Sabor kod Karaule“.
Sa manifestacije u Ranovcu koja okuplja dijasporu
U petrovačkom kraju ipak ima i onih koji su radili u inostranstvu ali su ipak odlučili da se vrate u svoje rodno selo i pokrenu posao. Takav primer je Radovačne Aleksić, koji je 14 godina živeo u Francuskoj gde je bio u prilici da proba različita francuska pića i zaključio da je domaća rakija bolja i od konjaka. Tako je došao na ideju da porodičnu tradiciju pretvori u ozbiljan posao.
Na porodičnom imanju u Rašancu njegovi preci zasadili su šljivar i vinograd kako bi proizvodili vino i rakiju prvenstveno za svoje potrebe. Stečeno znanje u Francuskoj i nasleđe od svojih predaka rezultirao je da se Radovanče 1996. godine vrati u Srbiju i godinu dana kasnije započne sopstveni posao od koga danas živi sa svojom višečlanom porodicom.
Već dugi niz godina proizvodi dve rakije od šljive koje su, ne samo jedinstvenog i prepoznatljivog ukusa, već i upečatljivog imena - „Blagoslov“ i „Blagovesti“, a nedavno je počeo da flašira rakiju od šljive staru 10 godina pod imenom „Aleks“, a proizvodi i rakiju od dunje.
„Blagoslov“ i „Blagovesti“
Najteže je, kaže, pronaći radnike za sakupljanje šljiva jer šljivare uzimaju i pod zakup. Zato je u posao uključena cela porodica, ali je potrebno još radne snage i upravo taj nedostatak je, po njegovom mišljenju, jedan od razloga zašto nema većih investicija dijaspore u ovom kraju.
„Ranije smo imali više od 15 radnika tokom dva meseca, koliko traje sezona u voćnjaku. Pored naših ljudi imali smo i radnike iz Rumunije, a sada je veoma teško pronaći ljude koji hoće da rade ovaj posao, pa nam stalno manjka radna snaga. Ove godine mogli smo pet puta više šljiva da sakupimo da smo imali više radnika“, iskren je Aleksić.
Radovanče Aleksić sa suprugom Žaklinom
Većih investicija iz dijaspore nema i zbog toga što nisu dobri uslovi za plasman proizvoda u Srbiji, smatra Aleksić, a još je teža situacija u vezi izvoza. Kaže da bi država mogla da se uključi i pomogne tako što bi se Privredna komora Srbije, ili neka druga institucija, bavila spajanjem manjih proizvođača i pomogla u plasmanu njihovih proizvoda.
Da u petrovačkoj opštini nema dovoljno radne snage za veće investicije, potvrđuje i Duško Nedinić, prvi čovek Petrovca na Mlavi, ali i ističe da dijapora želi da ulaže u turizam, konkretno u Banju Ždrelo.
NEDINIĆ: DIJASPORA NAJVIŠE ŽELI DA ULAŽE U TURIZAM (VIDEO)
Jedan od primera je porodica Jenić koja je kapital stečen dugogodišnjim radom u inostranstvu uložila u izgradnju smeštaja „Jenić“ i etno restorana „Vrata Homolja“. Turistički potencijal Ždrela prepoznala je i Vesna Radovanović iz ovog mesta koja je, umesto da ode u inostranstvo kod svojih roditelja, ili da potraži posao u Beogradu gde je završila studije biologije, odlučila da ostane tu i pokrene svoj posao.
„Iskoristila sam priliku kad je turizam u Ždrelu doživeo ekspanziju. Javila se velika potreba za smeštajem koga u tom trenutku nije bilo puno i 2017. godine otvorila sam objekat za smeštaj turista „Magnolia by Radovanović“ zahvaljujući mojim roditeljima koji su novac stečen u Austriji, uložili u izgradnju objekta“, priča mlada preduzetnica koja je tada imala 27 godina.
Vesna Radovanović
Njena otac je sada u zasluženoj penziji i zajedno rade u pansionu, a majka i dalje radi u Austriji. Konstantno su, umesto u svoju kuću, odlučili da ulažu u proširenje smeštajnih kapaciteta i sada imaju dva objekta sa devet soba, odnosno smeštaj za 18 osoba.
Smeštaj „Magnolia by Radovanović“
„Htela sam i da podignem „start up“ kredit i ispunjavala sam sve uslove ali nisam uspela da ga dobijem, procedura je veoma komplikovana da se dođe do novca od države.Moji roditelji su želeli da ostanem u svom rodnom mestu i da budem sam svoj gazda. Uložili su u moju ideju, ulažu i dalje i nisu se pokajali“, ističe ona i dodaje da su gotovo svi smeštajni kapaciteti u Ždrelu izgrađeni upravo novcem stečenim u inostranstvu.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Najbrojnija dijaspora – neiskorišćeni potencijal”.
