Nedaleko od Ždrela, u klisuri reke Vitovnice, jednu od svojih mnogobrojnih zadužbina podigao je potom srpski kralj Milutin. Odolevao je manastir Vitovnica vekovnim izazovima, opstajao uprkos turskim uništavanjima i tihovao sve do pred kraj 20. veka – kada je Duhom svetim i likom jednog meštanina iz istoimenog sela postao slavan širom sveta.

Manastir Vitovnica

Kako bi verujući ljudi rekli, po Božijoj promisli, Tomislav Štrbuljević rodio se u vlaškoj zemljoradničkoj porodici na dan Svetog apostola Tome 1914. godine. S obzirom na to da ga je majka rodila u 7. mesecu trudnoće, bio je izrazito slabe telesne građe i krhkoga zdravlja. Siromaštvo u kojem je odrastao zbog Velikog rata i teških godina nakon njega, kao i rana majčina smrt, dodatno su uticali na njegove psiho-fizičke sposobnosti. Do svoje šesnaeste godine jeo je po sopstvenom svedočenju: „Uglavnom hleb, luk i krastavac“ – ne samo zbog nemaštine, već i zato što mu organizam nije trpeo masnoće u hrani.

Razlikovao se Tomislav od ostalih dečaka i zbog toga bio omalovažavan od okoline, jer je bio slab i gotovo nesposoban za fizički rad, ali i zato što je bio mentalno osetljiv i potišten. Stalno ga je mučio strah da stariji neće biti zadovoljni njime i nikada zbog toga nije mogao da odahne. Sve to uticalo je da svojoj duši utehu potraži na drugačijem mestu: „Kad sam video da mi ni roditelji, ni rođaci, ni prijatelji, ni ostali svet ne pružaju ništa drugo sem rana, uvreda i bola, odlučio sam da više ne živim za taj svet, nego da to malo dana do smrti posvetim Gospodu“.

Nakon osnovne završio je u Petrovcu na Mlavi zanatlijsku školu i krojački zanat, ali nije se ni u tom poslu dobro pokazao. Dok je, kao osamnaestogodišnjak, čekao odgovor iz manastira Gornjak (zadužbini srpskog kneza Lazara) povodom molbe da ga prime za iskušenika, teško se razboleo. Na Dedinju je ležao 47 dana i kada su mu saopštili da će možda poživeti još svega pet godina, odbio je dalje lečenje i samoinicijativno izašao iz bolnice. Ne rekavši ništa ocu, zaputio se pravo u Gornjak gde je igumanu manastira predočio da ostatak života želi da posveti Bogu.

Vernici celivaju grobno mesto oca Tadeja u Vitovnici

U to vreme u Gornjaku beše i jedan ruski monah koji je mladog iskušenika posavetovao da sreću potraži u manastiru Miljkovo kod Svilajnca, gde se smestilo bratstvo izbeglo iz čuvenog ruskog manastira Valaam. Tamo je Tomislav duhovno rastao pod opitnom rukom starca Amvrosija i naučio ruski, što mu je omogućilo da čita prevode svetootačke literature sa grčkog i sirijskog jezika – dragocena žitija i pouke koje nisu mogle da se nađu u srpskim knjigama. O svom duhovniku Tomislav je govorio: „Iz oca Amvrosija je izbijala neverovatna i čista ljubav, on je od Staraca iz Optinske pustinje primio ono što je najbolje – ljubav. Nikada se nije ni na jednog monaha ili poslušnika razljutio, niti je ijednu preku reč ikome uputio. Trpeo je mnogo i sve je praštao. Sve brige i probleme je predavao Gospodu i njemu se jedinom jadao. Trudio se da tu osobinu svojim primerom prenese na bratiju“.

Nakon upokojenja oca Amvrosija 1933. godine, Tomislav se vratio u manastir Gornjak, gde je od ruke igumana Serafima primio monaški postrig i ime Tadej 1935. godine. Ubrzo se preselio u manastir Rakovicu kod Beograda, gde je rukopoložen u jeromonaha 1938. godine, pa zatim i u Pećku patrijaršiju, iz koje se vratio u Rakovicu po izbijanju Drugog svetskog rata. Ratni dani mu donose brojna iskušenja – biva hapšen od strane Nemaca u Beogradu, pa ponovo u Petrovcu, gde ga 1943. godine čak osuđuju na smrt. Međutim, čekajući kraj zemaljskog života, upravo u petrovačkom zatvoru dogodilo se čudo koje je kasnije opisivao rečima: „Legnem, razmišljam, nema mi spasa. Očajan! Odjednom se ispred mene pojavi vojnik sa unakrsnom zlatnom lentom na grudima. Na glavi nije imao šlem, već ovako nešto preko čela. Iznad prelepa perjanica. Uniforma mu kao sa freske. Visok, lepota jedna! Na Zemlji takve nema. U ruci drži svitak i gleda me. Jasno mi je kao dan: Anđeo, uteha od Gospoda! Razmota onaj svitak na kome beše mapa Srbije i reče: Gledaj, nemoj da strahuješ, jer ti valja još mnoge utešiti i ohrabriti, jesi li razumeo?“.

Manastir Vitovnica, fotografija iz digitalne arhive Zavičajnog muzeja Petrovac na Mlavi

Tada je Tadej definitivno shvatio da se sa duhovnim svetom razgovara mislima. Tu vrstu Božije blagodati iskusio je potom još nekoliko puta u ovozemaljskom životu, a iskušenja su bila daleko mnogobrojnija. Nakon rata, zbog kumunističkog režima, nastupilo je teško vreme za crkvu. Monah Tadej je bio prinuđen da se više puta seli iz jednog manastira u drugi, ali je sa sobom umnu molitvu prenosio kud god da je polazio. Koliko se duhovno uzdigao dokazalo se za vreme poslednjeg boravaka u Vitovnici, nad kojim se starao od 1981. do 1998. godine. Reke ljudi sa svih strana sveta slivale su se u ovaj manastir kao okeanu utehe i mudrosti bogolike. „Sve ovde na zemlji, sve što je dobro, ali i sve što je negativno, sve potiče od misli. Kakvim se mislima bavimo, takav nam je i život. Ako su nam misli razorne, onda nemamo mira ni spokoja. Ako su nam misli mirne, tihe, blage, krotke, smirene, i život nam je blag, i u nama je taj mir. To zrači iz nas i onda utiče na nervni sistem svakoga bića – bilo razumnog, bilo životinje ili biljnog sveta. Mi smo takav misleni aparat koji iz sebe emituje misli, mislene radijuse kojim utičemo na sva mislena bića, na životinjski i na biljni svet. I svi očekuju od nas mir i utehu i ljubav, pažnju i poštovanje,“ govorio je Tadej Vitovnički.

Porodična kuća Tomislava Štrbuljevića u centru Vitovnice

Svetost starca Tadeja privlačila je vremenom sve više vernika, a njegov bespoštedan odnos i strpljenje prema svim ubogim dušama koje su mu prilazile, stvorili su od skoro potpuno nepoznatog manastira hodačasno svetilište. Nakon čuvene besede „O miru i radosti Carstva Božijeg kao najvećem bogatstvu čovekovom“, koju je vernome narodu podario na Banovom Brdu 1998. godine, otac Tadej je bio prinuđen da u dubokoj starosti ponovo napusti svoj manastir. Upokojio se u domu jedne blagočestive porodice u Bačkoj Palanci, aprila 2003. godine. Sahranjen je tiho, kako je i živeo, kraj manastirskog hrama u Vitovnici.

Spomenik ocu Tadeju u porti manastira Vitovnica

Iguman vitovnički Pimen o ocu Tadeju

Otac Tadej je jedan od najvećih duhovnika naše pomesne crkve u 20. veku, od vernog naroda prepoznat je kao savremeni svetitelj. Imao je dar da jednostavnim rečima objasni duboke teološke istine, što je bilo posebno značajno u vremenu po izlazku iz komunizma, kada je naš narod bio relativno neprosvećen. Veliku pažnju je poklanjao mislenom životu. Smatrao je da svakom našem delu prethodi misao, da ako imamo dobre misli, imaćemo i dobra dela. Po tome je nekako bio prepoznatljiv, jer se na to do tada nije toliko stavljao akcenat – na misli, od kojih zavise i reči i dela.

 Putokaz ka selu i manastiru Vitovnica

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Kultura sećanja: Znameniti Vlasi – legende koje moraju opstati” koji realizuje Udruženje građana “Južna Karpatologija”.