Prvi snimci za fonoteku Radio Beograda nastali su uz orkestar slavnog Vlastimira Pavlovića Carevca, čiji je član Kokorić bio godinama potom. Bio je i dugogodišnji stalni član ansambla Miodraga Todorovića Krnjevca, a takođe je sarađivao i sa orkestrima: Radojke Živković, Slobodana Božinovića, Miroslava i Velizara Matušića, Radoja Mitrovića Barajevca, Aleksandra Ace Stepića, Dragana Aleksandrića, Toše Elezovića, Budimira Buce Jovanovića i drugih. Godine 1977. formirao je sopstveni orkestar, koji je u narednih 20 godina afirmisao značajne vokale na domaćoj muzičkoj sceni: Živkicu Miletić, Žicu Markovića, Goricu Ilić, Dalibora Matušića i Ljubu Lukića.

Kako i kada se rodila ljubav prema fruli? 

Kada sam imao pet godina, od Milana, porodičnog prijatelja, dobio sam na poklon jednu frulicu, koju sam zavoleo pre polaska u osnovnu školu. Zahvaljujući učiteljici Zori, koja je uživala da sa decom radi folklorne igre, naučio sam već u prvom razredu nekoliko spletova. Kasnije, u obližnjojkafanisamslušaoizvornuvlašku muziku izvođenu na violini ili fruli, kao i na seoskim zavetinama i ostalim svetkovinama kada su dolazili brojni muzičari sa strane. Pored vlaške, slušao sam tako i srpsku, makedonsku i rumunsku muziku. Nije bilo drugog izvora, jer tada nije bilo ni struje ni radio aparata. Pod tim okolnostima sam se usavršavao „kradući“ od koga sam stigao, kako bih sazreo da se prijavim za Radio Beograd, gde sam i primljen sa 17 godina.

Šta se dešavalo nakon te audicije na Radio Beogradu?

Nakon toga dolazi period mog življenja u Kučevu, gde sam završio srednju školu i počeo da radim. To mi je bio najvažniji period kako u životu, tako i u stvaralaštvu. Odatle je potekao Homoljski vez, Kučevačko kolo, Kolo iz Mustapića, Braničevsko kolo i mnogo drugih za tih 6-7 godina. Godine 1970. prešao sam u Beograd, postao član ansambla Miodraga Krnjevca, stvorio porodicu, vezao se za Radio Beograd i bavljenje muzikom. Snimao sam mnogo vlaških i srpskih kola. Do sada sam oko 250 isključivo svojih kompozicija snimio za fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada. Ploče sam snimao za sve diskografske kuće u bivšoj Jugoslaviji. Učestvovao sam na nekoliko festivala, reprezentovao Jugoslaviju na međunarodnom Festivalu podunavskih zemalja, odakle imam divnih uspomena na druženje, upoznavanje muzičkih kultura i kolega iz drugih zemalja.

Velja Kokorić na jednoj od svojih ploča u izdanju RTB, početkom sedamdesetih godina prošlog veka

Koliko današnje vreme dozvoljava da se zadrži to izvorno u muzici?

Vrlo je bitno da je kod mene u selu u to vreme bilo nekoliko vrhunskih violinista. Međutim, posebno značajni su bili neki obredi u kojima su oni učestvovali. Postojao je običaj da kada premine neki mladi čovek, njegova porodica ukoliko je imućna, angažuje nekog od tih svirača da sastavi melodiju i tekst o pokojniku. To je na žalost otišlo u zaborav. Ja sam u to vreme bio isuviše mlad i nisam razmišljao o tome da bi to trebalo ovekovečiti. Malo ima zapisa o takvoj muzici. Te melodije su otišle zauvek, to je za etnomuzikologe vrlo bitna tema, postoje neki zapisi, ali vrlo šturi. A vrlo stare pesmedanas su sve obrađene, nijedna nije u originalnom smislu opstala. Stvaraoci koji su svirali tradicionalnu i originalnu muziku su nestali takođe.

Recite nam nešto više o muzici u pojedinim vlaškim običajima?

Što se obreda tiče, odnosno muzike u tim obredima, to je vrlo značajno. Nije se radilo samo o nekom mladom, već i o bitnim istorijskim ličnostima, Babejić je opevan na primer, ali i drugi značajni hajduci ili junaci. Te pesme su trajale satima. Angažovao se muzičar koji je vrlo spretan na svom instrumentu. U slučaju pomane, godinu dana traje priprema dok on iskomponuje melodiju i osmisli tekst, koji se u saradnji sa roditeljima ili ukućanima koriguje i doteruje. Na daćama to izvode obično dvojica violinista, koje svi prisutni okruže i slušaju, vrlo karakteristično. Sem toga, imamo primer rusaljki, specifičan za selo Duboka kod Kučeva. Jedna jedina vrsta muzike se svira kada one padaju u trans i kada oživljavaju nakon toga. U tim prilikama nastupa čitav orkestar sačinjen od frulaša i drugih instrumentalista.

Koliko se tradicionalnavlaška muzika Homolja razlikuje od stvaralaštva karakterističnog za Negotinsku krajinu i gde se Vi najviše prepoznajete?

Homolje je divna baza, svakako izvor tradicionalne vlaške muzike. Mada razlikuje se muzika iz okoline Žagubice i Kučeva od one iz Negotinske krajine. Kao što se i rumunska razlikuje od vlaške muzike u mnogome. U svom stvaralaštvu sam oplemenio vlašku muziku uvek se oslanjajući na tradiciju. Idandanasstvaram, ne kao ranije, ali i prenosim znanje, imam nekoliko učenika. Jenda od njih je i jedanaestogodišnja devojčica koja isključivo vlašku muziku svira i osvaja prva mesta na festivalima, iako joj je otac Negotinac koji je zaboravio vlaški jezik, a majka Kruševljanka. Ima talenata iz svih krajeva.

Da li se razlike ogledaju i u vrsti instrumenata koji se koriste i da li je frula najstariji instrument na prostorima naseljenim Vlasima?

Što se instrumenata tiče, koriste se uglavnom frula, truba, harmonika, saksofon i violina. To su sve naraodni instrumenti. Moramo reći da je frula jedan od najstarijih instrumenata i da je najizvornija što se vlaške muzike tiče. Mi u svoje vreme nismo imali od koga da učimo, već kako je ko čuo, nije kao danas kada postoje škole, već kako je ko imao afiniteta da upozna instrument, da ga usavrši, da ga oplemenjuje, odnosno da ga upozna do tančina. Danas je drugačije, ali ima mnogo dobrih mladih frulaša. Moj kolega Bora Dugić, zahvaljujući kome je frula postala popularnija nego ranije, izdao je jednu predivnu knjigu s tim u vezi. Slažem se da je frula jedan od ili možda baš najstariji instrument. Ne samo kod Vlaha u Srbiji, već i u Makedoniji i Rumuniji. Možda su to i gajde, ali frula svakako.

Nastup sa Bokijem Miloševićem u hali sportova na Voždovcu, krajem sedamdesetih godina prošlog veka

Kako nastaje „novokomponovana“ vlaška muzika Velimira Velje Kokorića?

Kada je u pitanju moje stvaralaštvo i komponovanje vlaških kola, izvor su mi bila neka kola koje je neko svirao. Ne pamtim da su neka od njih ostala u originalnom obliku kompletna, već sa nekoliko fraza,  tek kao inspiracija, koju bih sopstvenim umećem pretvorio u jedno kompletno muzičko delo. Na primer kolo Vlaški zov, inspiracija za početak je jedna uvertira, lagana, bez ritma totalno, koja se prelamakroznekedolineizmeđubrda, da bi se kasnije razvilo kolo u totalno vlaškom smislu, duhu. To nikako nije plagijat, već samo početna inspiracija, da bi ispala priča kakvu sam želeo. Slično je i sa Homoljskim urankom i drugim takvim predivnim inspiracijama.

Bili ste prijatelj sa nedavno upokojenim Tihomirom Paunovićem, kakve Vas uspomene vezuju za njega i koga biste još izdvojili po sviračkom majstorstvu?

Tihomir je bio vrhunski frulaš sa vrlo preciznim i čistim tonom. Dirljivo mi je pričati, jer puno smo snimali zajedno, moja prva ploča je upravo duetska ploča sa njim, snimljena za PGP RTS. Kasnije smo ih imali još. Takođe, imali smo mnogo zajedničkih nastupa, razmenjivali smo znanja, ali smo imali i različite stilove. Nijanse su u pitanju, ali su te nijanse ogromne. Ostavio je za sobom mnogo vrednih muzičkih dela za mlade frulaše. Kamo sreće da oni uče kao što smo mi učili od čika Save Jeremića. Bilo je još vrhunskih frulaša kao što je Mikan Obradović. Ima dobrih frulaša iz okoline Čačka, ima ih svuda, da ne pričam o Bori Dugiću.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Kultura sećanja: Znameniti Vlasi – legend koje moraju opstati” koji realizuje Udruženje građana “Južna Karpatologija”.