Danas slavimo jedan veliki događaj iz istorije našeg spasenja, a to je silazak Sina Božjeg u svet, kada se rodio kao čovek od Presvete Djeve Duhom Svetim. Ovo je, kako nas uče sveti oci, najveći događaj i zbog koga je Bog sve stvorio iz nebića u biće i to je taj cilj: sjedinjenje čoveka, a preko čoveka i čitave stvorene prirode, budući da čovek svojim telom koje nosi u sebi celokupnu prirodu i u ovom sjedinjenju je spasenje.

Da bismo mogli da razumemo ovaj događaj treba da vidimo prvo od čega se spasavamo. To je ono što danas zaboravljamo kako i mi koji smo u crkvi, a posebno oni koji nisu često u njoj ili uopšte i ne dolaze. Spasenje naše je spasenje od smrti. To je najveći problem, kako kaže Sveti apostol Pavle, čoveka i čitave prirode i od nje može da nas spase jedino Gospod, a jedino u zajednici sa njim može tvorevina, to jest ljudi, da prevaziđu smrt zato što je Bog jedini izvor života.

A odakle smrt u svetu? Smrt je posledica stvaranja sveta ni iz čega. Kako kaže Sveti Atanasije Veliki: „Priroda naša ljudska i priroda sveta je nekadašnje nebiće“. Budući da smo stvoreni iz nebića i da je naša priroda nebiće, ona je smrtna i ne može da postoji sama za sebe mimo zajednice sa Bogom. Ovo posebno treba naglasiti danas zašto što ljudi i ne znaju od čega se spasavamo. Svako ima neke svoje male brige ili probleme i moli se Bogu da mu  pomogne, a zaboravljamo da je osnovni problem čoveka i svega živog na zemlji smrt, te iz tog problema proizilaze i svi drugi problemi. Čovek kad greši, greši često boreći se protiv smrti, ali na jedan pogrešan način. Bez zajednice sa Gospodom, bez zajednicom sa Sinom Božjim, priroda ne može da postoji i zato je ovaj događaj centralni i najvažniji u istoriji našeg spasenja.

Bog je uzeo našu prirodu, ali ta priroda postoji sada u ličnosti Sina Božjega, no svaki čovek želi da večno živi, želi da prevaziđe smrt. A to se može jedino postići u zajednici sa Bogom. Nas danas mnoge nauke, budući da su razvijene, malo obmanjuju i ostavljaju utisak da ćemo mi sami da se izborimo protiv smrti na taj način što ćemo razviti medicinu, pa ćemo ukinuti sve bolesti – apsolutno je to nemoguće. Međutim, bilogija nas uči da je smrt sastavni deo života i ona se ne može iskoreniti od strane nas samih. Može da bude prevaziđena samo u zajednici sa Gospodom. I upravo to je ono što se sledeće dešava: da je Gospod pozvao sve nas koji želimo da uđemo u život večni tako što ćemo biti sjedinjeni sa njim. To postižemo Duhom Svetim kroz krštenje. Krštenje je sjedinjenje svakoga čoveka koji želi da bude kršten Duhom Svetim sa Hristom i to je poistovećenje naše sa Hristom. Međutim, budući da je Hristos  jedan a mi smo mnogi, Duh Sveti sjedinjujući sa Hristom sve nas gradi jednu zajednicu mnogih u Hristu i to je zapravo liturgijska zajednica - zajednica mnogih u jednome Gospodu Hristu. Gospod naš Isus Hristos je prisutan jedino u liturgiji kao jedan i mnogi.

Zato je krštenje uvek bilo vezano za Svetu liturgiju. I sve ono što činimo i što smo činili kao Hrišćani, sve je u staro vreme kao i danas povezano sa Svetom liturgijom. Podvig kada želimo da steknemo slobodu u odnosu na prirodu, kada postimo i slično, ako se to ne završava liturgijom i učešćem u njoj i pričešću, sve učinjeno nema nikakvog smisla.

Ima mnogo podvižnika mimo crkve, mnogo većih nego što smo mi, ali tu nema spasenja, zato što nema zajednice sa Bogom. Boga možemo prizivati, ali Bog se pojavio i prisutan je među nama samo kroz svoga sina koji je postao čovek. Inače, mi ne možemo da dođemo do Boga, jer mi smo slaba bića, a Bog je izvan ovog sveta, ali on je iz prevelike ljubavi stvorio nas želeći da postojimo i dao nam je tu mogućnost postojanja tako što ćemo biti sjedinjeni sa njim kroz Sina Božjeg koji je sve to učnio i postao čovek.

 I zato uvek događaje koji su vezani za naše spasenje liturgijski slavimo, jer je na liturgiji prisutan sam Gospod koji služi, načelstvuje. Otuda i toliko poštovanje našeg naroda, koji baš i ne zna mnogo teologiju, prema episkopu i svešteniku koji služi: ljubi ruku, klanja se. No, ne ljubi on običnog čoveka u ruku nego ljubi samog Gospoda. Čovek kroz njih vidi prisustvo Božje, što je jedino i realno jer tu Gospod prisustvuje. Naravno, Sveta Liturgija i prisustvo Božje u liturgijskom sabranju sada je samo ikona i predokus onog poslednjeg događaja koji svi očekujemo: drugi dolazak Hristov u sili i slavi, vaksrsenje mrtvih i ustanovljenje Carstva Božjeg.

Sveta liturgija je samo ikona budućeg Carstva, našeg budućeg života koji će se javiti kada Gospod ponovo dođe ovde, bude sa nama i neće se više odvajati od nas. I zato Liturgija tako i počinje sa  „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“

Ovim rečima, draga braćo i sestre, povodom velikog praznika, želeo sam vašoj ljubavi da malo približim smisamo svega ovoga što mi činimo i što slavimo ovaj događaj ovaploćenja Sina Božjeg kao čoveka i našeg Litirgijskog sabranja u dan nedeljni i oko praznika i istaknem da je to projava da mi zaista želimo da budemo večna bića i da ćemo na ovaj način to i ostvariti.

Histos se rodi! Zaista se rodi!