Draga braćo i sestre Hristos voskrese, zaista voskrese.

To je praznik nad praznicima jer praznujemo Vaskrsenje Hristovo, a to znači pobedu života nad smrću. Hristos je, kako kaže apostol Pavle, prvorođeni iz mrtvih i on je taj koji je umro i vaskrsao. To je jedan istorijski događaj, a ne samo nešto što se tiče naše vere, jer upravo su apostoli potvrdili da su videli vaskrslog Hrista, što na kraju pokazuje i njihov život, jer kada je Hristos uhvaćen, razapet i ubijen tada su se svi apostoli razbežali. 

Imamo i zapise iz Svetog pisma gde stoji ,,A mi se nadasmo da je on taj koji će izbaviti rod Izrailja od smrti, ali eto i on je umro”, što znači da su i oni izgubili svaku nadu i veru u Gospoda kada je on umro. Međutim, kada se Hristos pokazao kao vaskrsli, tada su se oni vratili i to svoje svedočanstvo viđenja vaskrslog Hrista su potvrdili svojim životima. Svi su umrli upravo svedočeći tu vest i taj događaj – da je Gospod umro i vaskrsao treći dan. 

Centralni je događaj za nas, kako kaže apostol Pavle, zbog toga što ako  Hristos nije umro, tada nema vaskrsenja, tada smrt caruje, i kako on završava – tada je bolje da jedemo, pijemo i da se veselimo, jer ćemo sutra umreti. Vaskrsenje Hristovo, kaže, ako je istinito ono otvara sasvim novu perspektivu života, da se život ne završava smrću, već ima večno trajanje, ali tada postoji i ona druga dimenzija – dimenzija suda, koja će biti nad onima koji ne žele Gospoda.  

To je važna komponenta u Hrišćanstvu koja ne postoji u drugim religijama – Bog naš poštuje ljudsku slobodu i neće ništa da radi mimo nje i njegovog voljnog saglasja. Naša vera je upravo takva i puna takvih događaja susreta Boga i čoveka i rasprava čoveka i Boga. Nisu to mađioničarske stvari, da neko to samo čini, niti nas pita, niti se mi tu pitamo, već je naša vera taj slobodan odnos koji imamo sa Gospodom. U tom slobodnom odnosu, slobodnoj zajednici, poznajemo Gospoda kao jednu ličnost. 

Mnogi veruju u Boga kao u neku višu silu ili neko bezlično biće. Međutim, Bog je ličnost, konkretna kao i mi, ali On se može poznati kao ličnost jedino u tom ličnom, slobodnom odnosu. To je i naše iskustvo, budući da smo mi stvoreni po liku Božjem, jer mi dok ne zavolimo jednog čoveka, jednu ličnost, mi ne poznajemo njegovo neponovljivo biće. On za nas bude stvar, kao i sve druge stvari koje prolaze pored nas, ali kada se vežete za nekoga, tada otkrivate to da je čovek ličnost, neponovljivo biće i da se ne može roditi više takav. Najvažnije je to da bez ličnosti koju volite ne možete postojati, ona vam daje moć postojanja i u najtežim trenucima kada imate nekoga ko vas iskreno voli sve možete da prebrodite i nadilazite tu realnost koja je uvek manje-više zahvaćena bolom i tragedijom. Takav je naš život.

Život je izraz lične zajednice, a ne načelno da postojimo – radimo neke poslove, jedemo, pijemo, spavamo, jer to rade i svi drugi živi organizmi. Čovek je stvoren kao ličnost, radi ličnih odnosa i kada bi to mogli da prenesemo, svet bi drugačije izgledao. Ne kažem da bi bio savršen, jer će savršenstvo biti onda kada neće biti smrti, a to će biti kada Gospod ponovo dođe i kada vaskrsne sve nas iz mrtvih, ali bi svet bio bar uveliko podnošljiv ovako. Kada neki ubijaju druge, oni ne gledaju da su to neponovljive ličnosti, zato što ih ne vole, nego ih odstreljuju kao što lovci odstreljuju zečeve ili drugu divljač.

Poruku koju nosimo u našem hrišćanskom životu nije samo jedan verbalan iskaz, već to pokušavamo da otelotvorimo i to nam stalno crkva naglašava. Ne možemo verovati u Boga sami, zato što je potrebna lična zajednica sa drugim čovekom da bi mogli da imamo predstavu o Bogu, jer Njega niko nikada nije video. On je nevidljiv, nedostižan, neobuhvatljiv, nema ni početka ni kraja, ali se može predokušati zajednica sa Njim samo u ličnom odnosu, ljubavnom odnosu sa drugim. Upravo to činimo u crkvi i zato je naša vera vezana za crkvu. Ako ne pripadamo crkvi, ako nemamo lične odnose sa drugim ljudima, tada ne možemo ni biti vernici.

Stara latinska poslovica kaže ,,unus christianus, nullus christianus”, što znači „jedan hrišćanin jednako je nijedan hrišćanin“. Ne može biti jedan hrišćanin, morate imati zajednicu. To nas upućuje na veru našu, jer mi verujemo u Boga i u tome se i razlikujemo od drugih vera i religija koje takođe veruju u jednoga Boga, ali naš jedan Bog je trojica – zajednica ličnosti i takva zajednica znači da ne može jedna ličnost da postoji bez druge, ako nema druge – nema ni nje. Otac je otac zato što ima Sina večnog Duha, Sin je sin u odnosu na Oca i Duha, a Duh je Duh u odnosu na Sina i Oca. To je takva zajednica koja čini Boga jednim – ako jednoga nema, nema ni ostale dvojice. To postojanje je izraz zajedništva. 

Sa tom radošću zbog velikog praznika pozdravljam vas još jednom radosnim pozdravom Hristos vaskrse.