Ostali komentari
Đavolska priča o čoveku
Autor:
Đavolu koji je čuvao ulaz u pakao ukinuli su radno mesto. Kao višak radne snage, u javnom preduzeću, našao se na ulici. Đavolčići su kod kuće, kuku-lele, plakali gladni. On, ipak, nije hteo da bude obeshrabren. Imam mnogo prijatelja! Oni će mi pomoći da prehranim porodicu, dok se ponovo ne zaposlim.
I đavo pođe od prijatelja do prijatelja. Od čoveka do čoveka.
- Mojoj deci treba hleb, govorio je svima. Možete li da mi pomognete?
Prijatelji su počeli da se zgledaju.
- Hleb! Šta ta reč znači?
Slegali su ramenima, a neki su potražili rečnik stranih reči.
Prvi prijatelj je kazao:
- Izvini, ja mogu samo, ako hoćeš, da te odvedem u kafanu. Možeš da piješ koliko ti duša želi. Ja plaćam. Na recku!
Drugi prijatelj reče:
- Izvini, molim te....u zbrzu sam. Juče sam slupao nova kola, pa žurim da naplatim osiguranje. Šteta je što nemam vremena, pa ne mogu da ti budem od pomoći. Ti znaš da bi ti ja to sigurno učinio, leba mi. Takav sam brate.
Treći prijatelj je odgovorio:
- U nevolji si? Baš mi je drago.... Mislim, što si se mene setio, ali, e, baš ovih dana putujem u Pariz, na Rolan Garos, a još se nisam ni spakovao. Gle koliko je sati. Au- revoir!
I tako prijatelji odjezdiše, a đavo osta na ulici gladan i jadan, kao što je i pre bio, bez đavolskog dinara u džepu. Uslovi za zaposlenje bili su ravni nuli, jer je na tržištu rada bilo evidentirano mnoštvo nezaposlenih đavola. I to sa završenim fakultetom. Razočaran, sede na prvu parkovsku klupu i promrmlja sebi u bradu:
- Zlehuda vremena. Ušao, avaj, danas neki čovek u đavole. Uopšte ne mogu da ih prepoznam.
0 komentar(a)