Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Obrazovanje po inkluzivnom modelu nije nepoznato i neprimenjeno u maloj lokalnoj samoupravi kao što je Veliko Gradište. Da li ono u dovoljnoj meri živi u ovoj sredini i na koji način, odnosno kakvi su efekti, tema je ovog teksta.
Inkluzivno obrazovanje nije stvar dobre volje pojedinca, već je deo Konvencije UN o pravima deteta (1989), na osnovu čega je postalo i sastavni deo Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije (2010) i Pravilnika o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na Individualni obrazovni plan (IOP). Ipak, mnogi akteri inkluzije smatraju da su zakoni iz ove oblasti, i kada se donesu, nesaglasni sa praksom i evropskim zakonodavstvom.
Ipak je do 2009. godine inkluzivno obrazovanje više bilo stvar dobre volje roditelja i pojedinih škola. Do tada su postojala samo tzv. specijalna odeljenja, a od 2009. je zakonski regulisano i deca sa smetnjama u razvoju imaju priliku i mogućnost da budu i u redovnom sistemu.
Jedanaest godina od zvaničnog uvođenja inkluzivnog obrazovanja u Srbiji, ono je još uvek u razvoju. Neki čak smatraju da je inkluzija za decu sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, tek budućnost.
U jednom su uglavnom saglasni i roditelji i prosvetari – učinjeno je nedovoljno u odnosu na ono šta je planirano i šta se realno moglo.
Zakonska regulativa je jedno, ali kada se ona spusti na nivo učionice, to je u praksi neka druga priča, kao što je i svako dete sa smetnjama u razvoju priča za sebe.
Većina škola nema adekvatne uslove za sporovođenje inkluzije, a to ne mogu da rade nastavnici bez dodatnog usavršavanja, jer rad s ovakvom decom, pre svega zahteva stručnost i obučenost, a potom i posvećenost, razumevanje, spremnost da se uplovi u svet različitih.
Deca sa posebnim potrebama zahtevaju posebnu pažnju roditelja i okruženja
Inkluzivno obrazovanje svoju efikisnost najmanje pokazuje u manjim sredinama, jer je teško obezbediti stručni kadar, odeljenja koja će okupiti decu kojoj je potrebna ovakva vrsta nastave, kao i adekvatan plan i program po kome će nastavnici i roditelji raditi. Nastavnicima su često neophodne dodatne obuke, jer je rad sa ovom decom veoma težak.
Obrazovanje po inkluzivnom modelu nije nepoznato i neprimenjeno u maloj lokalnoj samoupravi kao što je Veliko Gradište. Da li ono u dovoljnoj meri živi u ovoj sredini i na koji način, odnosno kakvi su efekti.
U toj opštini inkluzivno obrazovanje odvija se u dve škole: Osnovnoj školi „Ivo Lola Ribar“ u Velikom Gradištu, dok je druga u seoskoj sredini - Osnovna škola „Miša Živanović“ u Srednjevu.
U gradištanskoj školi inkluzivna nastava se sprovodi i pre donošenja zakona, tačnije od 2001/2002. školske godine, kada su se u redovnom odeljenju školovali učenici sa određenim invaliditetom.
Prema rečima Dragana Mandića, direktora OŠ „Ivo Lola Ribar“ , tamo postoje dva odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju koja su formirana 1997. godine, a u ovoj školskoj godini imaju 10 učenika sa kojima rade dva defektologa.
Osnovna škola „Ivo Lola Ribar“ u Gradištu
„Jedan od tih učenika ima ličnog pratioca, mada postoji potreba za bar još jednim. Roditelji takođe mogu vršiti ovu ulogu, shodno svojim mogućnostima“, kaže Mandić.
Od školske 2010/2011. u ovoj školi oformljen je Tim za inkluziju koji odlučuje o predlozima nastavnika za individualizaciju i pruža podršku u individualizovanom pristupu u nastavi.
„Učenici rade po IOP 2. Oni imaju različite teškoće u razvoju, tako da je plan i program rada za svakog učenika ponaosob prilagođen njihovim mogućnostima. Odluku o prelasku u odeljenje učenika sa smetnjama u razvoju, kao i uvođenju IOP 2 donosi interresorna komisija( IRK) u saradnji sa roditeljima, na njihov predlog ili predlog škole. U redovnim odeljenjima , po IOP 2 uči 1 učenica, dok jedna učenica sa invaliditetom radi po IOP 1. Broj učenika koji rade po IOP 1 je osam od ukupno 731 učenika, koliko ih imamo u ovoj školskoj godini”, navodi direktor škole u Gradištu.
IOP je zapravo skraćenica za individualni obrazovni plan koji je po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, namenjen za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, u skladu sa njegovim sposobnostima i mogućnostima. Cilj IOP-a je optimalan razvoj deteta i učenika, uključivanje u vršnjački kolektiv i ostvarivanje opštih i posebnih ishoda obrazovanja i vaspitanja, odnosno zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba .
IOP se izrađuje na osnovu prethodno izrađenog pedagoškog profila deteta, kao i prema njegovim obrazovno-vaspitnim potrebama, i može da bude zasnovan na:
1) Prilagođavanju načina rada, kao i uslova u kojima se izvodi obrazovno-vaspitni rad (IOP1);
2) Prilagođavanjui izmeni sadržaja obrazovno-vaspitnog rada, ishoda i standarda postignuda (IOP2);
“Oko 80 nastavnika naše škole je prošlo obuke i seminare u vezi sa inkluzijom , izradom IOP – a i individualizovanom pristupu učenicima u nastavi, tako da smo mi, skoro u potpunosti osposobljeni za inkluzivni rad u školi, te je i naše zadovoljstvo u radu proporcionalno procentu kompetentnosti”, smatra direktor Osnovne škole “Ivo Lola Ribar”.
Nastava u Gradištu je potpuno prilagođena učenicima
Zbog trenutne epidemiološke situacije đaci od prvog do četvrtog razreda prate nastavu u školi, dok učenici od petog do osmog prate onlajn. Njihovi učenici sa smetnjama u razvoju ili nekim invaliditetom, neposredno pohađaju nastavu u zavisnosti od odluke roditelja.
“Imamo učenike nižih razreda sa smetnjama čiji roditelji žele da oni dolaze u školu, tako da se za njih nastava odvija redovno. Učenicima od petog do osmog razreda defektolozi šalju prilagođene nastavne sadržaje za onlajn praćenje”, kazao je Dragan Mandić.
Osnovna škola „Miša Živanović“ u Srednjevu ima izdvojena odeljenja u čak devet sela: Makce, Doljašnica, Češljeva Bara, Garevo, Carevac, Kamijevo, Desine, Ljubinje, Pečanica. Inkluzivni model pohađa tri učenika podrušnih škola u nižim razredima koji rade po IOP 2, i tri učenika u višim razredima koji uče po IOP 1. I kod njih zbog epidemije, đaci nižih razreda dolaze na časove, dok stariji osnovci nastavu prate onlajn.
Inkluzivni model pohađaju učenici područnih škola „Miša Živanović“
„Nastava za decu koja rade po inkluzivnom obrazovanju zavisi od pripreme nastavnika, a kvalitet njihovog napredovanja i brzine zavisi od njihovog angažovanja. Nastavnici su pohađali seminare, imamo i Tim za inkluzivno obrazovanje, tako da se tu razmenjuju iskustva. Uglavnom ta deca pokazuju neki napredak. Uslugu ličnog pratioca je u jednom naselju obavljala jedna majka koja je sve vreme bila prisutna sa učenikom u školi, ali ona više ne dolazi, “ kaže Dejan Rajković, direktor Osnovne škole „Miša Živanović“ Srednjevo.
I centralna, ali i područne škole u okolnim selima, prema rečima direktora, opremljene su tehnološki, u nekima imaju i interaktivne table. Škola „Ivo Lola Ribar“ je delimično opremljena didaktičkim sredstvima, kaže njen direktor.
Kada je u pitanju socijalna inkluzija, u obe škole , reklo bi se, nema diskriminacije dece sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju. Ostala deca ih prihvataju, kažu direktori.
„Nismo imali problem da ih učenici ne prihvataju, niti da roditelji intervenišu u smislu da su njihova deca lišena angažovanja nastavnika zbog nekog deteta koje radi po IOP-u“, kaže Rajković.
Dejan Rajković, direktor Osnovne škole „Miša Živanović“ Srednjevo
Njegov kolega Mandić iz Velikog Gradišta navodi da deca u redovnim odeljenjima daju podršku učenicima sa smetnjama u razvoju.
„Podrška se ogleda u zajedničkim aktivnostima za novogodišnju prodajnu izložbu, učešće u javnim nastupima, sportske aktivnosti, edukativne radionice i slično“, kaže direktor škole „ Ivo Lola Ribar“.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „ Da se upoznamo, nismo različiti” koji sufinansira Opština Veliko Gradište po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
