Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Karolina (1978) i Slavoljub Đošić (1969), bračni par koji je invaliditet spojio, priznaju da im nije lako, da se svakodnevno susreću sa predrasudama okoline i brojnim problemima pri obavljanju dnevnih aktivnosti, ali im ljubav prema sinovima daje snagu da se bore kako bi im pružili sve što imaju druga deca.
Karolina je rodom iz Starčeva, sela u opštini Petrovac na Mlavi. Rođena je kao najstarije dete u porodici, potpuno zdrava, međutim, odmah po rođenju je izgubila vid u inkubatoru.
„Kad sam bila mala nisam ni bila svesna da ne vidim, jer sam tako živela od rođenja i za mene je to bilo normalno. Navikla sam na moj svet zvukova, mirisa i dodira“, opisuje svoj svet Karolina.
Karolina Đošić
Što je bila starija sve više je postajala svesna svog invaliditeta. To je doprinelo da se veoma rano odvoji od svoje porodice, brže sazri i osamostali se. Od šeste godine krenula je najpre da pohađa preškolsko, a potom osmogodišnju i srednju Školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović” u Zemunu, priznatu državnu instituciju koja slepoj i slabovidoj deci iz cele Srbije pruža mogućnost da se razviju u radno sposobne i samostalne osobe.
Smeštena je bila u školskom domu učenika i dok je bila mlađa, svakog vikenda dolazila je kući, a kasnije svakog drugog ili trećeg. Tu se osećala, kaže, veoma prijatno, kao među svojima, jer su svi imali iste probleme.
Slavoljub je njen drug iz škole. Rođen je sa dobrim vidom, međutim, kada je imao tri godine dobio je jaku upalu pluća. Kako ga roditelji nisu na vreme odveli kod lekara, od visoke temperature su „izgoreli“ očni živci, priča svoju tužnu priču Slavoljub. On danas vidi svega pet odsto.
Ljubav se nije odmah rodila između njih, naprotiv. Završili su školu i svako je otišao na svoju stranu.
„Meni su predlagali njega, njemu su predlagali mene, međutim ja do 2000. godine to nisam htela ni da čujem. Pet godina kasnije pozvao me drug iz Kuršumlije i na telefon se javio Slavoljub. Tako je sve počelo“, priseća se naša sagovornica.
Sudbina ih je ponovo spojila i rodila se ljubav, a iz nje i dva sina – Lazar i Luka. Pošto njihovo oštećenje vida nije genetski, a samim tim ni nasledno, nisu strahovali da će njihova deca imati takvih problema. Stariji sin Lazar pohađa prvu godinu srednje Ekonomske škole, a mlađi Luka šesti razred osnovne škole.
Iako Karolina i Slavoljub nisu imali podršku roditelja, uspeli su da se snađu u životu bolje nego mnogi ljudi koji nemaju nikakav invaliditet. Veći teret oko dece podneo je otac.
„Mi smo dvoje dece bez ičije pomoći odnegovali. Ja sam decu kupao, povijao i hranio, a supruga mi je pomagala koliko je mogla. Na primer, napravim mleko ujutru u flašici i dok vodim starije dete u vrtić ona mlađem da mleko“, objašnjava Slavoljub.
Slavoljub Đošić
Karolina kaže da je njen suprug dobar kuvar iako ne vidi, bolji od mnogih domaćica. Sve je naučio zbog dece.
„Nisu se razlikovala naša deca ni po čemu od njihovih vršnjaka, uvek su bila lepo obučena i čista. Išli su na svaki rođendan i dolazili su kod njih drugari. Jedino što su, za razliku od druge dece, zreliji za svoje godine“, kaže majka.
Kako se živi od male plate i tuđe nege
Slavoljub radi u jednoj beogradskoj firmi koja je trenutno u stečaju i od države dobija naknadu od 25.000 dinara mesečno. Karolina je 19 godina radila u Opštoj bolnici u Petrovcu na Mlavi kao telefonista na centrali, sve do 2016. godine. A onda je dobila novu dijagnozu – tumor dojke. Zbog dugotrajnog procesa lečenja dobila je penziju. To je bio, kaže, njen prvi i poslednji posao.
Pošto su oboje ocenjeni kao stoprocentni invalidi primaju tuđu negu i pomoć.
„Često nas pitaju zašto se bunimo kada imamo tuđu negu i pomoć. Ne može meni nikakav novac od tuđe nege da nadoknadi to što ja nikad nisam videla svoju decu. To je kompenzacija za vid. Ja garantujem da bih više stekla i zaradila da nisam oslepela“, povređena je Karolina.
Njoj smeta i to što ne može sama da potpisuje dokumentaciju. Na primer, ako suprug nije sa njom kao svedok, ona ne može da podigne novac sa svog računa. Problem je što se faksimil ne priznaje, a nema mogućnosti potpisivanja dokumenata Brajevom azbukom.
„Ako hoću da podignem kredit u banci moram da odem kod notara sa tri svedoka i to moraju biti osobe koje nisu u srodstvu sa mnom. Mislim da je to diskriminacija“, naglašava ona.
Mnogo novca potroše na prevoz
Drugi veliki problem sa kojim se svakodnevno suočavaju je prevoz. Kako nisu u mogućnosti da voze automobil, jedino su im na raspolaganju autobus i taksi. Problem je što, na primer, da bi iz Velikog Laola došli u Požarevac, gde idu na sastanke Saveza slepih i slabovidih, moraju prvo da se voze jednim autobusom do Petrovca, pa onda drugim do Požarevca.
Sedište Saveza slepih i slabovidih u Požarevcu
Taksi im je uvek na raspologanju, ali je problem što mnogo košta - od dve do tri hiljade dinara.
„Svaki taksista može da nas iskoristi, da nam naplati koliko hoće jer mi ne možemo da vidimo da li je uključio taksimetar i koliko vožnja zaista košta“, požalio se Slavoljub.
I pešačenje im takođe predstavlja problem. Imaju bele štapove ali im to ne znači puno zato što u Velikom Laolu nema taktilnih staza. U Petrovcu pak nisu problem staže već prelazak preko ulice, jer ne postoje zvučni semafori.
„Problem je i to što kod nas nema, kao na zapadu, personalnih asistenata čija je dužnost da budu oči slepim osobama i da im pomažu u svemu“, smatra Karolina.
Sinovi su njihove oči
Najviše im pri kretanju i kupovini pomažu sinovi. Oni su, kažu, navikli da pomažu roditeljima i to im ne predstavlja problem jer tako žive od rođenja.
„Kada brat i ja idemo sa tatom u prodavnicu kupimo dosta jeftinije nego kada on ide sam, jer mi vidimo razne akcije. Uz njih sam naučio mnogo korisnih stvari, na prvom mestu poštovanje svih ljudi, a naročito osoba sa invaliditetom. Morali smo ranije da sazrimo od svojih vršnjaka, ali takve roditelje svako bi hteo. Bratu i meni nikada nije teško da im pomažemo jer mi vidimo, više su se roditelji namučili da nama pomognu“, ozbiljan je Lazar za svoje godine.
Luka i Lazar
Oko domaćih zadataka oni ne mogu da očekuju veliku pomoć od roditelja, zato su navikli da sami uče i odrađuju sve školske obaveze. Smatraju da je to korisno, jer tako više nauče i osamostaljuju se.
Priznaju da deca ponekad znaju da budu surova. Dešavalo se da im u afektu neko u negativnom kontekstu pomene invaliditet roditelja, ali se to uvek, kažu, završavalo pomirenjem. I to je nešto sa čime su oni morali da se pomire, jer stanje roditelja ne mogu da promene.
I Karolina je tokom života navikla da živi sa pridevom slepa, ali je to i dalje pogađa. Jednostavno ne može da razume zašto je često ne oslovljavaju po imenu.
„Uvek me prati pridev slepa – ona slepa žena ili slepa majka. Bilo mi je krivo na početku ali sam navikla, znam da moram da živim sa tim. Zato sam se uvek prijatnije osećala među slepima, jer iste probleme preživljavamo“, iskrena je ona.
Slavoljub dodaje da se ljudi iz sela uglavnom ne druže sa njima zbog invaliditeta, ali i zato što su došljaci, a to nije popularno među lokalnim stanovništvom.
Stambeno pitanje – gorući problem
Jedan od gorućih problema porodice Đošić je stambeno pitanje. Dobili su od opštine Petrovac na Mlavi stan na korišćenje i zahvalni su na tome, ali žive u strahu da jednog dana neko može da im pokuca na vrata i naredi im da se isele.
U ovoj stambenoj zgradi žive Đošići
„Nemamo nikakve papire za stan, samo smo dobili ključeve i gole zidove, sve u stanu smo mi sami kupili na kredit, na rate, kako smo mogli“, priča zabrinuto Slavoljub.
Stan je mali za četvoročlanu porodicu, ima svega dve sobe, ali trenutno nisu u mogućnosti da se presele u veći i plaćaju kiriju, jer je prioritet školovanje dece. Njima, kažu, ne treba ništa, ali im je žao što deci ne mogu da obezbede da imaju svoju sobu. Zato smatraju da bi država trebalo da preduzme nešto po pitanju stambenog zbrinjavanja osoba sa invaliditetom.
Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta “Invaliditet je stanje cele porodice” po Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom u 2021. godini”.
Nije tacno da su oba roditelja slepa, slepa je samo Karolina, do je Slavoljub slabovid. Medjutim oni zive u stanu koji ne placaju, ne placaju vodu ni el. energiju.
Sunčica marić
Dec 26, 2021 17:30
Nek su živi i zdravi teško je kad mogu pomognem meni je teže kad vidim ok onda volim odmah u susret al ne radim nigde sa 4 deteta bez krova 22god tako evo obolela i ja od svih i ja teško je gledati sestra ovako nešto ne BiH ni jednom bratu poželela u svetu poz