Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Tridesetosmogodišnji Miroslav Ivanović iz sela Polom kod Vladičinog Hana rastao je sa ovcama, a skoro pola svog života je profesionalni čobanin. U potrazi za poslom stigao je do Homolja, do farme Bela Reka na međi između opština Žagubica, Despotovac i Petrovac na Mlavi.
Prva iskustva u čuvanju životinja sticao je već kao dete pomažući roditeljima u svom domu. Kako kaže, uvek su u domaćinstvu imali bar desetak krava, tridesetak ovaca i malo koza, pa i po nekog konja.
Tako je i zavoleo životinje koje su mu i sada najdraže, ma koliko posao težak bio.
Na farmi je dvadesetak dana mesečno, a sedam slobodnih provodi kod kuće.
„Težak život, a ni posao nije baš cveće“ iskren je Miroslav.
Miroslav voli posao čobanina zbog boravka u prirodi u društvu životinja
Ustaje čim svane i prvo ide kod ovaca da vidi kako su. Pomuze ih, procedi mleko i preda u mlekaru, opere vedra. Muža je i najteži deo posla.
„Kad uđeš i baciš pogled po oboru, odmah moraš da primetiš koja ovca nije vesela, kojoj nije dobro da bi odmah prijavio veterinaru“, posvećen je on.
Tek kada završi sve obaveze oko muže sedne da doručkuje, spakuje ručak za sebe i puline – specijalne pse koji mu pomažu u vraćanju stoke.
Na farmi Bela reka imaju čak 11 „pulina“, šest velikih i pet malih. Čobanima su velika pomoć.
Jedan čobanin obično čuva do 300 ovaca, a Miroslav u nekim prilikama i do 500
Obično jedan čobanin čuva do 300 ovaca, a Miroslav je uz pomoć pasa čuvao i 500.
Na pašnjake se izlazi oko osam časova. Oko četrnaest sati se ide na pojilišta i tada mogu da odmore ovce, a i pastir.
Ukoliko je velika vrućina odmara se bar dva sata, a kada nije, kreće se već posle sat vremena. Ali ovce vole da odmaraju, pa nije baš uvek jednostavno pokrenuti ih, tvrdi Miroslav.
Velika stada čuvaju se na velikim prostranstvima, pa se često neke ovce izgube
Na farmu se vraćaju oko 19 časova, izbroje se ovce jer se dešava i da se neka izgubi.
Odmah se pristupa večernjoj muži, odnosno celom procesu kao i ujutru.
A onda, nakon toliko hoda, ostaje samo večera i san.
Iako se ovce vode na pašu samo od Đurđevdana do Mitrovdana, ni zimi nema manje posla.
Ovce su tada u zimovniku, jagnje se i treba brinuti o mladuncima.
Priznaje Miroslav da ovaj kao i svaki posao ima prednosti i mane.
„Sklonjen si od ljudi da se ne nerviraš, uživaš u prirodi, mirno se živi, ali sa druge strane zimi je teško i ima dosta posla oko jagnjića. Najveći problem je ipak muža, stradaju i kolena i leđa“
Pošto je čuvao ovce i živeo u različitim krajevima Srbije, u malim specifičnim sredinama, Miroslav govori više jezika.
Romski je naučio od školskih drugova. bugarski je savladao dok je čuvao ovce oko Vlasine, a posle deset godina u Homolju govori odlično i vlaški.
Zadovoljan je što su uslovi rada za čobane unapređeni u odnosu na pre šesnaest godina kada je počinjao.
Sad retko ko želi u čobane, a farme su sve veće, pa su uslovi znatno bolji i radi se cele godine.
Jedna od negativnih strana - mora da se radi bez obzira na vremenske uslove
„Volim stoku, plata je fina, imam penzijsko i zdravstveno, ali s obzirom na to da si ceo dan na livadi bez obzira da li je kiša, vetar ili sunce, to je vrlo težak posao“, otvoren je Miroslav i dodaje primer:
„Ljudi zamišljaju da mi ležimo celi dan na livadi. U stvarnosti, ako ležiš na livadi dobiješ zapaljenje bešike. Ako se ne obučeš dobro, prehladiš se, ako se obučeš previse, opet se prehladiš. Mokra zemlja - mokre noge i gotov si.“
Posao čobanina može da bude i opasan. Jer ako izgubi ovcu, može da se desi da je vuk nađe pre njega ili da napadne i stado i pastira.
„Obično napada s jeseni ili s proleća. Može da udavi i po trideset, četrdeset ovaca, ali obično stigne samo jednu, jer mi vičemo, pucamo petardama…“ govori nam svoje iskustvo koje on ne smatra opasnim po život i dodaje da se ne plaši.
Planove ne pravi, kaže to zavisi od boga. Ali je siguran da ne bi čuvao ovce u Švajcarskoj ili Novom Zelandu, jer kako kaže, svi koji se vrate iz inostranstva potpuno su potrošeni i ne želi to sebi.
Poslednjih godina sve više je devojaka koje idu u čobanice
Novina je da poslednjih godina ima i koleginice, ali se one više brinu o životinjama u toru, kada zatreba pođu i na ispašu.
Za razliku od vremena kada je počinjao, sada više ne važi stav da ako dete ne uči u školi, kupiš mu stado da čuva ovce, jer je ovaj posao postao toliko kompleksan da mora stalno da se prati i uči, objašnjava Miroslav.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta "Poljoprivrednici imaju reč" po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2021. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
