Situaciju ćemo sagledati sa aspekta školovanja, zapošljavanja i svakodnevnog života osoba sa ovim invaliditetima.

Problemi školovanja

Vladan Bošković, sekretar Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Požarevac, smatra da je problem što smo usvojili inkluzivan rad, a da pritom nisu stvoreni uslovi za adekvatno sprovođenje.

„Veliki zahtevi su postavljeni pred nastavnike i učitelje. Pitanje koliko su oni zaista imali dovoljno vremena da se obuče, a pogotovo u odnosu na neke zemlje iz kojih smo uvezli takav sistem. Naša odeljenja su u velikom broju slučajeva mnogobrojnija nego odeljenja u Finskoj, odakle smo uglavnom i preuzeli taj model. Ukoliko postoje uslovi da dete ide u inkluzivno odeljenje, ako ne dolazi do neke nove sagregacije u društvu, pogotovo u nižem uzrastu kada deca mogu da budu zla, gruba i osetljiva iz nepoznavanja. Na drugoj strani, na tom uzrastu pre će da prihvate različitost i možda da uvide šta mogu eventualno da pomognu svom drugu, i ne samo to, već da iznađu neke načine zajedničkog druženja, kako mogu da se uklope u društvo. Smatram da inkluzija ima ogromne prednosti na ranije odvojena specijalna odeljenja, ali sigurno postoje slučajevi kada to nije izvodljivo“, rekao je Bošković.

Vladan Bošković, sekretar Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Požarevac

Po njegovim rečima, poslednjih godina nije registrovano ni jedno dete sa stoprocentnim oštećenjem sluha, koje pohađa osnovnu ili srednju školu na teritoriji grada Požarevca, pogotovo ne srednju, jer deca uglavnom idu u Specijalnu školu za decu sa oštećenjem sluha i govora sa domom učenika u Jagodini ili školu„Stefan Dečanski“  u Beogadu.

„To je specifična situacija u odnosu na neku drugu populaciju dece sa invaliditetom. Tome doprinosi i činjenica da poslednjih desetak godina, ali i u skorije vreme je baš uzelo maha, da se roditelji dece oštećenog sluha sve češće odlučuju da deci ugrade Kohlerne implantante, tako da kroz odeređene vežbe i uz  pomoć tog aparata deca mogu da čuju. Ovde u udruženju  nemamo jasnu evidenciju, koliko zaista ima takve dece, povremeno čujemo podatke preko interresorne komisije“, navodi Bošković

Nevenka Gajić, predsednica Udruženja za pomoć osobama sa L.Daun sindromom „Osmi dan'' iz Požarevca, rukovodeći se primerom svog deteta smatra da je inkluzija kao vid obrazovanja po individualnom programu dobro zamišljena i većina prosvetnih radnika profesionalno obavlja posao, ali svakako da administrativna barijera nije prevaziđena i novi zakon o prosveti još uvek nije donet, pa je idalje otvoreno to pitanje ko plaća pedagoške asistente.

Nevenka Gajić, predsednica Udruženja za pomoć osobama sa L Daun sindromom „Osmi dan'' iz Požarevca

„Pravilnik kaže ministarstvo, ali ne isključuje mogućnost da to učini i lokalna samoprava. Udruženje „Osmi dan“ kroz kratkotrajne projekte ostvaruje takav vid podrške za svoju decu, koji nije trajan i kao takav nije dovoljan detetu , ali i porodici koja ima takvo dete“, kazala je Gajić.

Deca sa lakom mentalnom retardacijom i autiznom pohađaju specijalna odeljenja u osnovnim školama „Sveti Sava“ i „Dositej Obradović“, mada ih ima i u inkluzivnim odeljenjima.

„Ranije dok sam kao dektolog radio u specijalnom odeljenju u OŠ „Kralj Aleksandar“, nismo ni primali sa težim smetnjama u psihofizičkom razvoju, kao što su autistična deca. Po mojim saznanjima od roditelja, inkluzija nije baš dobra, a i moje koleginice su sličnog mišljenja. U specijalnim odeljenjima sada ima umereno retardirane čak i autisnične dece. Učitelji imaju neke obuke, ali sve to je nedovoljno, one nisu isto kao defektološki fakultet. Roditelji su srećni jer im deca idu sa ostalom decom u školu i deca sa lakšom retardacijom donekle mogu da prate nastavu iz likovnog, fizičkog, tehničkog, ali srpski, matematiku, poznavanje prirode i društva baš i ne mogu, a oduzimaju i puno vremena učiteljima za rad sa drugom decom“, smatra Slobodan Marinković, sekretar Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim i autističnim licima.

Slobodan Marinković, sekretar Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim i autističnim licima

On misli da bi trebalo, poput drugih zemalja, da postoje pedagoški asistenti, pa da oni individualno rade ove teže predmete.

„Deci oštećenog sluha neuporedivo bi bio potrebniji pedagoški asistent, jer lični pratilac odvede dete u školu i bude sa njim za vreme časa, gde mu ne može biti od neke veće pomoći da prati nastavu. Ukoliko se dete služi znakovnim jezikom pedagoški asistent bi trebalo da zna neke osnove znakovnog jezika kako bi uopšte mogao da pomogne detetu da savlada gradivo“, ističe Vladan Bošković, dok Nevenka Gajić navodi da se nekoliko roditelja iz Udruženja „Osmi dan“ odlučilo za uslugu lični pratrilac i kako kaže,  podrška je neizmerna jer otvara neke druge mogućnosti roditeljima, da mogu da zasnuju radni odnos, posvete se ostaloj deci ...

„Pre su roditelji dovodili decu u školu i boravili sa njima dok traje nastava, pa čak i sedeli u klupi . Deca sa mentalnom retardacijom i autizmom imaju pravo na uslugu ličnog pratioca i pojedini roditelji je koriste“, objašnjava Marinković.

Problemi sa zapošljavanjem

Vladan Bošković žali što je na nivou cele Srbije možda tek jedan procenat iz zajednice gluvih, koji su stekli visokoškolsku diplomu.

„Uglavnom završe srednju školu ili zanat koji im omogućava zaposlenje, gde su  u odnosu na gluve i nagluve osobe procentualno u boljoj poziciji. Čak i osobe sa stoprocentnim oštećenjem sluha mogu da se zaposle za razliku od onih sa cerebralnom paralizom, slepih i slabovidih, osoba sa Daun sindromom.Naši članovi koji su radno sposobni uglavnom su zaposleni u lokalnim firmama, od njih stotinak možda dvoje -troje su u potrazi za poslom“, kazao je sekretar Međuopštisnke organizacije gluvih i nagluvih.

Međuopštinska organizacija gluvih i nagluvih

Zapošljavanje lica sa invaliditetom, za Nevenku Gajić je vaoma bolna tačka jer u udruženju postoje odrasle osobe koje ne mogu raditi, jer se takve mogućnosti ne nude.

„Mada se smatraju radno sposobnim licima nemaju pravo na tuđu negu i pomoć i bukvalno su ostavljeni na milost i nemilost svojim bližnjima. Poznate su nam firme koje zapošljavaju invaidna lica, samo zbog benificija. Realno, oni ih ne uzimaju u radni odnos, prijave ih, plate osiguranje, a liše ih prava na lični dohodak. Čista zloupotreba je u pitanju i poniženje. Tim činom se uskraćuje jedno osnovno ljudsko pravo, pravo na rad“, objašnjava Gajić.

U populaciji nedovoljno razvijenih i autističnih takođe je veoma malo onih koji mogu da rade. Postojala su dva odeljenja za njih, u Medicinskoj i Poljoprivrdnoj školi, a pojedini su išli u Smederevo ili Jagodinu.

„Kada završe te škole uz naziv zanimanja imaju prefiks pomoćni, kao pomoćni obrađivač, limar, pomoćni pekar. Dakle oni ne mogu samostalno da obavljaju i osmisle proces proizvodnje i rada. Mogu da rade samo uz nekog“, rekao je Marinković.

Svakodnevni problemi

Bošković navodi da je jezička barijera osnovni problem sa kojim se rodovno susreću osobe ošteđenog sluha.

„Naše udruženje osim grada Požaevca pokriva ceo Braničevski okrug, a trenutno imamo samo jednog tumača i jednog prevodioca za srpski znakovni jezik. U Požarevcu imamo oko 450 članova, od toga šezdesetak njih su korisnici servisa koji su sa stoprocentnim oštećenjem sluha, što je ogroman broj za jednog tumača. Snalazimo se, predsednica radi kao prevodilac, ja kao tumač. Često u nekim situaciijama prave se prioriteti, ako se poklope termini. Prvi prioritet je odlazak u zdravstvene institucije, drugi pomoć pri zapošljavanju ili prevod na njihovom radnom mestu i na kraju u institucijama kao što su policija, Centar za socijalni rad, sudstvo. U nekim situacijama priskaču u pomoć njihova deca, koja dosta dobro znaju srpski znakovni jezik, ali to nije sistemsko rešenje. Nije to samo do sredstava grada. Poslednje dve godine grad pokriva deo troškova tumača i samo šest meseci za prevodioca, a cilj nam je da obezbedimo za svih dvanaest meseci. Do nas je da animiramo decu gluvih roditelja, da se edukuju i odlaze na seminare i obuke za licenciranje, da li za diplomu prevodioca ili eventualno za tumača. Potreba za većim brojem njih postoji, pogotovo kada dobijemo pozive, ne samo iz Požarevca nego i iz drugih mesta“, navodi Bošković.

Rad udruženja poput „Osmog dana“ ima za cilj da podigne svest da se svakome može dogoditi da dobije dete sa nekom od smetnji, te da probleme rešava na duge staze, ne jednokratno.

Udruženje za pomoć osobama sa L Down sindromom „Osmi dan“

„Na konkurse za projektno finansiranje javljaju se ljudi koji napišu projekat i traže sve i svašta i ostvare svoje pravo, čime se uskraćuje pravo onih udruženja, kojima je to neophodno. Ti konkursi se raspisuju dosta kasno, opet adimistrativne prepreke. Nije tu  ni lokalna samouprava problem, prepreka u svakom segmentu društva predstavlja problem. Postoje stvari koje smo uspeli da rešimo i neke administrative prepreke smo uspeli da savladamo, neke gradske odluke su poništene ili preinačene. Sve zavisi od ljudskog faktora. Tamo gde postoji pravi čovek koji ima širinu i radi posao onako kako treba, koji je na kraju krajeva i empatičan, tu nema nerešivih problema. Ima ljudi koji se boje. Imala sam primer iz susedne opštine da čovek iz ličnog straha pravi stručne greške. To je administrativna prepreka koju ćemo uz mnogo muke rešiti“, objašnjava Nevenka Gajić. Ona dodaje da goruća  pitanja koja interesuju  roditelja dece sa smetnjama u razvoju, i one koji vode udruženja koja se bave humanitarnim radom, su večito otvorena i možda je kraj godine pravo vreme da sumiraju rezultate o tome šta su postigli kao celokupno društvo.

„Na moju žalost pomak u nekim pitanjima nije uočljiv, možda ih ja nisam uočila. Mnoga pitanja su i dalje otvorena i sa vrlo malo opštimizma razmišljam da će u dogledno vreme ona biti rešena“, zaključila je Gajić.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Lokalna zajednica je i moja kuća ” koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca  u 2019. godini

-  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.