Najvažnije
How Good Of A Friend Are You Really?
Opština Žagubica poznata je po svojim lepotama, ali i zbog odliva stanovništva, najčešće u Italiju, Austriju i Švajcarsku. Poslednjih godina sve je veći broj onih koji ne odustaju od ideje da se vrate u domovinu, a pokretanje biznisa vide kao dobar finansijski temelj na kome mogu da opstanu u svojoj zemlji.
Aleksandar Miladinović i njegova supruga Linda Božić upoznali su se u Italiji, gde su oboje živeli u to vreme. Tamo su im se rodila i deca, a onda su rešili da se dosele u Krupaju, njegovo rodno mesto.
Aleksandar Miladinović i Linda Božić
Aleksandar je u Italiji živeo 20 godina. Njegovi roditelji su se odselili još 1988. godine. Međutim, kada je počela svetska ekonomska kriza 2008. godine, ni tamo više nije bilo dovoljno dobro plaćenog posla za sve.
Rešili su da prodaju kuću u Italiji i kupe sistem za proizvodnju piva.
Sa dvoje male dece 2010. godine stižu u Krupaju. To čak ni Lindi nije teško palo, iako je ona iz Slovenije. Slažu se da je ona glavna kada rizičnu ideju treba gurati napred, a svaki preduzetnički pokušaj je takav.
Linija za proizvodnju piva nije proradila odmah. Aleksandru je trebalo dve godine da sastavi postrojenje, iako je bio obučen za posao jer je u Italiji vodio vodoinstalatersku firmu. Prošlo je još tri godine dok nisu obezbedili sredstva za pokretanje proizvodnje.
Linija za proizvodnju piva u adaptiranim poljoprivrednim objektima
„Pivara je slučajnost, mi smo mislili da je to veliki lonac, ali trebalo nam je dva šlepera da donesemo. Kada su nastali prvi problemi, mogli smo samo da guramo dalje, čak smo prodali stanove i uložili u pivaru. Bilo je teško prve dve godine dok smo pokretali posao, dok smo naučili“, seća se Linda sada već uz osmeh.
Kada su oni pokretali proizvodnju, u Srbiji su postojale samo tri „kraft“ pivare, a sada ih ima 55. Međutim, tvrde da i dalje nemaju konkurenciju.
Sada mesečno mogu da proizvedu 16.000 litara koje prodaju restoranima u Jagodini, Velikom Gradištu, Petrovcu na Mlavi i naravno u žagubičkim restoranima i drugim turističkim kompleksima kojih je sve više.
Prepravilli su i jedno staro vozilo na koje su dodali šank i sada svoje pivo prodaju na turističkim destinacijama poput Krupajskog vrela i Gornjaka, a započeli su i flaširanje, jer su posetioci često tražili da ponesu pivo sa sobom. Za svadbe i druga velika slavlja iznajmljuju točilice.
Staro vozilo prepravili su u pokretni šank i na njemu služe pivo na turističkim lokacijama
Rade i uslužno kuvanje za pivnice koje imaju brend, ali ne i pivaru.
Sve to uz proizvodnju zahteva mnogo vremena i rada, posebno od maja do septembra, ali kažu, nisu se pokajali.
Najveća prednost homoljskog kraja za pokretanje privatnog posla jeste izobilje vode i veliki broj prirodnih izvora. Vodu do pivare doveli su sa obližnjeg izvora udaljenog tri kilometra. To im je najveća ušteda, jer je osnova za dobro pivo dobra voda, a troši se nemilice i na održavanje sistema.
Velika pomoć na početku došla im je od dva čoveka. Prvi je Vasil Ilijevski, nekadašnji tehnolog u Beogradskoj industriji piva, koji im je pomogao u recepturi i standardima, tako da je Homoljsko pivo od samog početka istog ukusa i kvaliteta. On im je uveliko skratio put, tako što su preskočili početničke greške u proizvodnji.
Druga osoba je Austrijanac doktor Fridrih, stomatolog kojeg je Aleksandar upoznao tokom kratkog rada u Austriji, kada im je nestalo novca za pokretanje procesa proizvodnje, a nijedna banka u Srbiji nije htela da ih kreditira.
Kada mu je Aleksandar ispričao svoju ideju i da su kod kuće poljoprivredne objekte prepravili u pivaru po Hasap standardima, gde ga čeka celo postrojenje spremno za rad, doktor Fridrih je došao u Krupaju i uložio u ovo simpatično preduzeće, postavši vlasnik sa 30 odsto.
Nakon deset godina u Srbiji Aleksandar i Linda tvrde da može dobro da se živi ako se mnogo radi, kao i u inostranstvu, uostalom.
„To može da funkcioniše kad počneš od nule i nemaš mogućnost da odustaneš. To je konstantno ulaganje, čaše, krigle, ambalaža, izolacija... Može da se živi, objekat ne plaćamo, vodu ne plaćamo, ali sva ulaganja idu u pivaru. Mikrobiologija je glavna stvar, ako ga nisi oprao, džabe si ga skuvao. Da plaćamo vodu ne bi se isplatilo. Povremeno imamo zaposlene, deca pomažu kada ima više posla. Očekujemo kada sledeća generacija nasledi pivaru, da će oni živeti mnogo bolje“, Linda je uverena u uspeh čak i kada je najteže, ali potajno mašta kada će deo zarade moći da uloži u pokućstvo.
Restoran koji je vratio dve generacije u domovinu
Kada se Miodrag Ivanović pre 24 godine u 47. godini života vratio sa suprugom iz Švajcarske u svoj rodni Milanovac, mnogi su tek napuštali Srbiju.
„Roditelji su umrli, bilo nam je žao onoga što smo spremili i zato smo se vratili na ognjište“, siguran je i danas u svoju odluku Miodrag.
Miodrag Ivanović sa kolektivom restorana
Posle nekoliko godina otvorili su jedan od retkih restorana u to vreme „Zov Homolja“, koji opstaje već 18 godina.
Iz Švajcarske su došli sa dugogodišnjim iskustvom u ugostiteljstvu. Miodrag je radio kao konobar, a njegova žena je bila kuvarica u restoranu. To znanje su uložili u svoj restoran u Milanovcu.
Zato kod njih, iako u srcu Homolja, možete probati i švajcarske specijalitete, poput „gešnecle“, „stroganof“, „pikata milaneze“, „ram šnicla“, „cordon blu“. Međutim, svako ko je kročio jednom u ovo domaćinsko mesto, neće zaboraviti najbolji vlaški kačamak.
Najbolji vlaški kačamak u Homolju služe u Miodragovom restoranu
Uverenje da se vredi vratiti kući i upornost da održe svoje preduzeće, višestruko im se isplatilo jer danas, njihovi sin i snaja koji su u istoj dobi kao oni kada su pokretali restoran, planiraju da se dosele iz Švajcarske i nastave porodični posao.
„Svaki početak je težak, ali mi smo ostali u tome, jer nije bilo sličnih restorana i zadovoljni smo. Sin se vraća da radi u restoranu, planiramo da proširimo i na smeštajne kapacitete za 15-20 osoba, za nekoliko godina supruga i ja ćemo dobro da ih obučimo“, srećan je sada Miodrag koji je dokazao da novac, kontakti, znanje stečeno u belom svetu, i te kako može pomoći da se oživi jedan udaljeni kraj.
Farma koja je zadržala tri generacije u Srbiji
Priča Bojana Milanovića iz Lipovice malo je drugačija. On je imao tu sreću da nije morao da se seli u drugu zemlju, pa da se vraća svojoj, iako je bio na ivici da krene na taj put.
Kako stoji na njihovom sajtu, Eko farma Milanović je porodični posao tri generacije. Glavni nosioci su Bojan, Jasmina i njihovo troje dece, dok su njegovi roditelji, austrijski penzioneri Milutin i Radojka, dodatna potpora.
Bojan je od svoje porodične kuće napravio smeštajne kapacitete za turiste
„Mi smo razmišljali da napustimo zemlju i odemo kod roditelja u Austriju, kao što je to učinila i većina naših rođaka i komšija, ali smo ipak rešili da ostanemo na svom tlu, da opstanemo na selu, da nam deca odrastaju u Srbiji i da čuvamo tradiciju našeg kraja“, siguran je danas Bojan da je doneo pravu odluku.
Bojan i njegova supruga Jasmina iskoristili su ono što svi gastrabajterski domovi u Srbiji imaju u izobilju - ogroman broj kvadrata koje su pretvorili u smeštajne kapacitete za turiste.
Ukrštanjem svojih hobija sa homoljskim predelima stvorili su jedinstvenu turističku ponudu
Ukrštanjem svojih hobija sa homoljskim predelima stvorili su jedinstvenu turističku ponudu zbog koje dolaze ljudi iz cele Srbije, ali i iz inostranstva.
Za svoje goste spremaju domaću hranu i piće, vode ih u šetnje i obilaske prirodnih lepota ovog kraja, sa psom, na konjima, džipovima, paraglajderom...
Pre ovoga Bajan se bavio automobilima, ali kako kaže, to mu nije donosilo dovoljnu zaradu da može spokojno da živi u Srbiji i izdržava porodicu.
„Sa automobilima zavisite od najbliže sredine, a ovde dolaze ljudi iz inostranstva, velikih gradova, što znatno poboljšava perspektivu. Privodimo kraju mali kamp za šatore i kućice na našem imanju veličine četiri hektara“, razmišlja Bojan o unapređenju ponude.
Jedna edukacija o seoskom turizmu ih je ohrabrila da se upuste u ovaj potpuno novi i nepredvidiv vid zarade u tom trenutku.
Ako krenete sa Eko farme, Homolje možete obići džipovima, biciklom, na konju, sa psom ili pešice
„Kod seoskog turizma duži je kontakt sa domaćinima, bez gužve. Mi smo se tu prepoznali. Vremenom smo dodavali aktivnosti koje su jako bitne, jer ima različitih ljudi i za aktivan i za pasivan odmor. Napravili smo od naših puteljaka, njivskih i brdskih puteva staze koje mogu da služe za šetnju, jahanje, biciklizam, vožnju motora, kvadova“, objašnjava Bojan i dalje pun entuzijazma.
Domaćinstvo je registrovao 2010. ali od 2015. imaju i odličan sajt koji im je uz kombinaciju sa društvenim mrežama znatno pomogao i učinio njihovu ponudu još vidljivijom.
Deset godina kasnije, mogu da kažu da se njegovim roditeljima ostvarila najveća želja svih naših ljudi koji žive u inostranstvu. Da kada konačno posle teškog rada u tuđoj zemlji stignu kući, penziju prožive spokojno sa svojom decom i unucima.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Lokalna zajednica i dijaspora – partneri u razvoju i opstanku žagubičkog kraja” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
- Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.
